Voditeljka Ivana Zarić (42) već dve decenije važi za jedno od omiljenih televizijskih lica, a da bi taj status stekla, pažljivo je osmišljavala svaki korak svoje karijere. Trnoviti put kojim je prošla imao je i uspone i padove, pa je od najpopularnije TV voditeljke došla do toga da nema angažman. Ipak, kratkoročne nedaće zamenio je rad u veoma gledanoj emisiji Žene gde sa svojim koleginicama u studiju goste uvodi u razne životne teme. Možda ju je upravo posao naučio da svaki put i o ličnim problemima govori otvoreno. A u svakom s kojim bi se suočila uspela je da ostane čvrsto nogama na zemlji, pre svega zahvaljujući ljubavi koju oseća prema suprugu, glumcu Ivanu Zariću (38,) ali i prema njihovim ćerkama Katarini (7) i Olgi (3,5).
Story: Ova godina ostaće zapamćena po skandaloznim razvodima među poznatim ličnostima kako kod nas tako i u svetu. Kako vi i Ivan uspevate da sačuvate skladan brak?
- Partnerstvo je najvažnije za svaki brak. Kao što kaže poslovica: u životu i ljubavi nije važno da imaš samo nekoga za kim ćeš da se okreneš, već nekog ko će da ti čuva leđa. Veoma je važno voleti izabranika i biti zaljubljen, a zaljubljenost može da se održava godinama.
Story: A može li vremenom ipak da izbledi?
- Partner mora da vas fascinira nečim svojim, da podgreva zaljubljenost, da vas iznenađuje i da se ne ponaša kao da se jedno drugom podrazumevate. Tada ona neće da bledi, već će godinama dospeti na neki viši nivo. To mora da bude osoba s kojom ste kompatibilni i u funkcionalnoj vezi koja će postati jezgro nekim malim ljudima dok u njoj rastu. Ako neko ko stupa u brak može da projektuje sebe i svog partnera kroz deset, dvadeset godina, onda taj brak ima velike šanse da opstane. Ne treba olako ulaziti u bračnu zajednicu samo iz puke zaljubljenosti. Ja znam zašto volim Zareta, i on zna zašto voli mene.
Story: Zašto volite Ivana?
- Volim ga zato što je stabilan čovek, a to mi je najvažnije. Tako je mnogo nestabilnih ljudi, pogotovo muškaraca. Volim ljude koji s dve noge stoje na zemlji, i one pouzdane na koje mogu da se oslonim. Takve sam prijatelje tražila i našla, a mislim da sam i sama takva. Svako može da se zaljubi u neku razbarušenu osobu, najbolju i najlepšu na svetu, ali ako nije dobro uzemljena i ako je nepouzdana, mene bar ne bi mogla da zadrži. Zare mi čuva leđa, kao i ja njemu. Prosto, to je zajednica. To je život.
Story: Da li ste vi ili Ivan ikada posezali za papirima za razvod?
- Imali smo milion žustrih svađa, iako se trudimo da ih izbegavamo. Razmišljanja o razvodu i neke ozbiljne krize nikad nam se nisu dogodile, a nadam se i da neće. Ne mislim da razvod daje dinamiku životu, više volim mirno da plovim kroz njega.
Story: Spadate među retke poznate ličnosti koje su priznale da na domaćoj javnoj sceni nije sve glamurozno, već da i vi živite od plate?
- Niko ne želi da pokaže svoju ranjivost, pogotovo javne ličnosti. Ali, mene je sramota da lažem publiku i kažem da sam nešto što nisam. Više volim da kažem kako sam u jednom trenutku primala minimalni lični dohodak, nego da neko pomisli kako mi je u životu sve lepo i lako. Ljudi misle da mi i kad ne radimo primamo velike pare, ali to nije tako. Kad ne rade, i voditelji primaju minimalac. Nepristojno je širiti izmišljene ili one retke istinite priče o luksuzu u zemlji gde se ljudi bore da prežive. Nije mi jasno zašto narod voli da i dalje čita o takvima.
Story: Da li ste suprug i vi u tim momentima zapadali u krizu? Narodna izreka kaže: Kad glad zakuca na vrata, ljubav kroz prozore beži.
- Sve je to deo života, a on ima uspone i padove. Nemoguće je očekivati da bude samo onakav kakvim ga mi želimo. Ono što je mene brinulo jeste neizvesnost i spoznaja da neću tako lako rešiti svoj problem. Nakon porodiljskog bolovanja bila sam u situaciji da treba da se vratim na posao, a nisam znala ni gde, ni kada, ni kako. Neizvesnost mi je unosila nemir.
Story: Jeste li tada bili spremni da prihvatite bilo šta i da pogazite neka svoja načela?
- Nisam spremna na velike kompromise, već samo na male koji su za dobrobit svakog kolektiva. Tako sam stekla sve što imam. Ne živim u prošlosti, ali smatram da publici treba ponuditi nešto novo, drugačije i kvalitetnije. Dok sam bila bez posla pomišljala sam da za mene sa takvim stavom pred kamerama više nema mesta i da je moja karijera završena. Srećom, ispostavilo se da nisam bila u pravu.
Story: Zbog čega ste rešili da se priključite ekipi emisije Žene?
- Prvo sam dobila ponudu da dođem na probno snimanje. Iako nisam znala s kim ću da radim, radovalo me je saznaje da je reč o nečem drugačijem jer mi je posle skoro dve i po decenije rada na televiziji dosadilo sve što sam do tada radila. Takođe, ovo novo vreme meni ne ide u prilog jer je nametnulo nove parametre. Svi se borimo za rejting, a ja sam prilično konzervativna. Ipak, nova forma, neki novi format, ideja da radim sa nekim novim ljudima učinila me je izuzetno srećnom zbog čega se godinama nisam osećala toliko dobro na poslu.
Story: Da li je posledica toga što ste pred kamerama dobro uigrane, to što se privatno družite?
- Nataša i ja smo godinama drugarice. Malo je starija od mene, a znamo se iz dečjeg dramskog studija Mike Aleksića. Drago mi je što se vratila pred kamere, a i ja sam je godinama ubeđivala. Vrlo je posebna, zainteresovana za sve i svašta, duhovita i pravi televizijski lik. Irinu i Mariju znam sa Trećeg kanala, a Maju sam tek u emisiji upoznala lično. Veoma smo različite, ali upoznajemo se radeći, pa smo počele i da izlazimo zajedno.
Story: Koliko vam je teško kada zbog posla morate da se odvojite od svoje dece?
- Bude mi teško jer sam razmazila i njih i sebe. Zaista sam im se prvih nekoliko godina njihovog života potpuno posvetila, što namerno, što spletom okolnosti. Ima situacija u kojima je meni i mom suprugu teško da se organizujemo, ali se ne žalim. Kako svi, tako i ja.
Story: Kakve su vaše devojčice Katarina i Olga?
- Meni su moja deca najlepša i najdivnija na svetu. Kako rastu, tako gradimo otvoren odnos na kojem insistiramo. Trudimo se da dosta vremena provodimo s njima i to nauštrb svega drugog. Ivanu i meni nedostaje više socijalnog života i vremena koje bismo posvetili jedno drugom, ali vreme provedeno s decom nema cenu. Njih dve su različite, Katarina je profesionalna starija sestra, i idealna za to. Jedva je čekala da dobije sestru i baš joj je posvećena. Ima tu i svađa i kuknjave. Mlađe dete je agresivnije, ratobornije, čvršće i mora veoma da pazi kako ne bi zloupotrebljavalo dobrotu starije sestre. Ali u suštini, stvarno su anđelčići.
Story: Umete li vi i Ivan da podviknete kada preteraju u nečemu?
- Umem kad moram, ali čini mi se da sam preblaga mama. Puštam neke stvari koje bi trebalo kanalisati, ali i ja u hodu učim da budem roditelj. Osluškujemo se međusobno i ono što je najvažnije, decu nikada ne lažemo. Možda samo u teškim situacijama kao što su smrti ili bolest kada su dobre laži neophodne da bi sačuvale dete. Ćerke moraju da imaju poverenja u nas jer bi bilo strašno da dete uhvati roditelja u laži. Ipak, one od nas uče da budu ljudi.
Story: Da li je Ivan strog otac?
- Nije, on je pravi tata za devojčice. Neko ga je skoro pitao šta bi voleo da dobije kad bi imao treće dete, a on je odgovorio da bi voleo još jednu devojčicu. Čak je i mene šokirao. On je nežni tatica, blage naravi, ali je u blagoj prednosti u odnosu na mene jer već dugo radi sa decom i bolje poznaje njihovu psihologiju. Ume da prepozna nešto što meni promakne.
Story: Razmišljate li o trećem detetu?
- Ne, nikako. Da sam ranije počela, pa i da razmišljam.
Story: Kajete li se što niste ranije rađali?
- Zare i ja smo se venčali 2001, i u početku smo želeli da se posvetimo sebi i poslu, pa prvih nekoliko godina nismo ni mislili na proširenje porodice. Kada sam zatrudnela, svi u našem okruženju su odahnuli jer su verovatno mislili da imamo neki zdravstveni problem. Nama se jednostavno nije žurilo, a i hteli smo da steknemo bolje uslove za podizanje dece. Ali, kako godine prolaze, uviđam da se nikada i nikome ne stvore ti idealni uslovi. Imam drugarice, moje vršnjakinje, koje imaju decu od dvadeset godina, dok neke tek sad rade na potomstvu. Ne mogu da kažem šta je bolje. Ove sa starijom decom sad žive svoju drugu mladost, ali ja sam svoju produžila.
Story: Kako se danas deca vaspitavaju s obzirom na to da su se pravila igre, u odnosu na period kada ste vi odrastali, znatno promenila?
- Iako su mi deca još mala, kao i svi roditelji i ja osećam veliki strah. Smatram da je porodica osnovno jezgro iz koga sve potiče, ali isto tako znam da je uticaj okoline ogroman. Svako dete može da dođe u razna iskušenja, pitanje je samo koliko će biti pametno, hrabro ili možda uplašeno da odoli. Znam da ćemo Zare i ja uraditi sve da naša deca izrastu u stabilne i zrele ljude, ali to neće umanjiti moj strah od okoline. Njega potkrepljuje i sledeći primer. Iako me je starija ćerka, dok je još išla u vrtić, poslušala da ne treba da gleda određeni crtani film jer je neprikladan za njen uzrast, a reč je o crtaću koji propagira seksualnost i sponzorski način života, iz vrtića se vratila uplakana. Bila je izopštena iz igrice koja se odnosila upravo na taj film jer nije pratila njegovu radnju. Pitala sam se da li je rizik veći da moja ćerka pati sedeći po strani ili da gleda takav program. Svakog dana učim da pronađem taj balans.
Story: Jeste li pristalica kažnjavanja dece?
- Jesam za neka ograničavanja, ne i za kazne.
Story: Koliko vam je teško da prihvatite činjenicu da vreme prolazi?
- Neminovno je da razmišljam o godinama, ali nikada mi nije bilo bolje nego sada. Od trideset pete osećam se potpuno fenomenalno. Možda je to zbog dece, ali pretpostavljam da bi bilo isto i da ih nemam jer ovo su godine kada je žena kompletna. Jedino me ne čini srećnom to što vreme brzo prolazi. Opterećenje mi nije doneo ni trideseti, ni četrdeseti rođendan, ali mi, recimo, četrdeset pet već zvuči dobrano okruglo.
Story: Razmišljate li o prolaznosti života?
- Još ne, verovatno zato što mi se ljudi obraćaju na ti, govore mi seko, devojko, daju mi manje godina... To mi savršeno odgovara, uveseljava me i hrani. A zadovoljna sam i kako izgledam.
Story: Kako održavate liniju?
- Nikako. Imam mnogo sreće, i uvek dva, tri kilograma viška, ali i to je tako malo u odnosu na ono kako zaslužujem. Pošto je nepopularno da se zahvaljujem genetici, ja ću da zahvalim Bogu. Znam da je blizu dan kad će mi se nemarnost osvetiti. Biće Bog i dalje uz mene, ali će pogledati i nekog drugog, a meni reći: Dugo sam se tobom bavio.
Moni Marković
