Uprkos tome što je navikla da se u Srbiji njen rad i postupci tumače pod velikom lupom i neretko omalovažavaju, dizajnerka nameštaja i vlasnica kompanije Lorca Design, Elena Karaman-Karić (40), odavno je, kako kaže, naučila da njena prava sreća i spas leže u porodičnom gnezdu koje neguje s ogromnom ljubavlju. Mada priznaje da je radoholik, ali i detaljista, Elena jedino uvek odvaja vreme za prohteve, razgovore i šale sa svojim sinovima Lukom (19), Matijom (14) i Simonom (5). Posle sedam godina braka sa suprugom Jugoslavom (33) shvatila je i gde vrebaju najveće zamke u njihovom odnosu pa ih pažljivo izbegava. Povučena, ali i ponosna na svoje uspehe, intimno se najviše raduje nedavno izgrađenoj Lorca zgradi koju sa svojim saradnicima naziva i Nikodija jer je sama osmislila svaki detalj ovog prelepog beogradskog zdanja. Prevashodno majka pa tek onda poslovna žena, Elena u intervjuu za Story govori o bliskosti sa svojim sinovima, porodičnim ritualima, ali i najintimnijim snovima.
Story: Da li vam je razdvojenost od sina Luke koji studira u Americi ugrozila vaš blizak odnos?
- Koliko god da se viđamo, uvek je to nedovoljno. Luka je veliki - mali čovek. Čini mi se da sam u smislu vaspitavanja završila roditeljsku misiju. Sada sam tu kao podrška, vetar u leđa i glas razuma. Presrećna sam što su u našim višesatnim svakodnevnim razgovorima glavne teme Bulgakov, Ibzen, Šekspir i što mu je stalo da mi prepriča kako je postavio lik koji tumači, kao i da čuje moje mišljenje.
Story: Koje svoje osobine prepoznajete kod sinova?
- Kreativnost, emotivnost, znatiželju, a kod Simona bogami i tvrdoglavost.
Story: Vaš sin Matija ove godine izrazio je želju da poseti Luvr. Koliko on ima sklonosti ka umetnosti?
- Poželeo je da za rođendan umesto proslave i poklona poseti Luvr. S velikim zadovoljstvom ispunila sam mu želju.
Story: Da li je Simeon razmažen zbog toga što je najmlađi?
- Možda je on trenutno najzahtevniji. Mislim da moji sinovi nisu razmaženi, nego beskrajno voljeni i podržavani, a to je druga kategorija.
Story: Smatrate li sebe strogom majkom?
- Ne bih rekla, ali veoma sam određena. Znaju se pravila i ona se poštuju. Uostalom, deca uvek pokušavaju da pomeraju granice, a moja uloga kao roditelja ogleda se u tome da im to ne dozvolim. I sve to uz puno nežnosti i podrške.
Story: Jeste li pristalica patrijarhalnog ili modernog vaspitanja?
- Pobornik sam tradicionalnih vrednosti, poštovanja porodice kao esencijalne vrednosti, ali kroz interakciju, osluškivanje njihovih prohteva i uvažavanje stavova. Ne želim da svaki naš duel bude doživljen kao da gostuju na tvrdom, neugodnom terenu odraslih. Trudim se da im pružim šansu da budu u pravu i da se zalažu za svoje ideje. Deca mogu da nas nauče mnogo čemu ako im dozvolimo, tako da u našoj kući ima puno demokratije.
Story: Poveravaju li vam se sinovi ili neguju prisniji odnosa sa ocem?
- Izuzetno sam bliska sa decom. Okosnica našeg odnosa i mog vaspitnog sistema jesu poverenje i podrška. Znaju da kakav god problem imaju u životu, mogu da mi se obrate jer smo zajedno jači u traganju za rešenjem. Osećaj sigurnosti predstavlja ono što pokušavam konstantno da im ponudim i što želim da ponesu iz svoje primarne porodice.
Story: Kako izgleda vaš radni dan?
- Prilično haotično, iako je sve nekoliko dana unapred isplanirano. Ustajem se oko sedam, posle čega budim decu i to mi je najdraži trenutak dana. Doručkujemo zajedno, što je već protokolarna stvar. Tada su puni svakojakih ideja i preslatki za druženje. Potom po ustaljenom redu, preskačemo i brojimo šahte i drveće do Simonove škole. Ja po povratku vežbam jogu i odlazim na posao. Trenutno radim na dizajnu nove kolekcije nameštaja koja bi britanskoj publici trebalo da bude predstavljena s proleća, pa mi to oduzima veliki deo vremena. Pored toga, moj posao podrazumeva mnoštvo sastanaka, komunikaciju sa partnerima iz zemlje i inostranstva, prezentaciju kreativnih rešenja klijentima, sastanke sa novim saradnicima, dogovore oko budžeta koji su uvek tesni za sve naše ideje i zamisli, ali i komunikaciju sa medijima… Trudim se da sve svoje obaveze i sastanke organizujem tako da sam uvek kod kuće u tri po podne, na ručku. Od neprocenjivog mi je značaja to vreme kada je porodica na okupu i kada svako prepričava svoje dogodovštine. Ja se često vratim na posao do pet časova po podne, kada je kraj radnog vremena u dizajn studiju. Ostatak dana vezan je za decu, njihove aktivnosti i supruga.
Story: Imaju li vaši sinovi dadilje ili samo vi vodite računa o njima?
- Gospođe koje s nama žive u kući više su od dadilja. Imajući u vidu da su s nama duže od decenije, one su članovi naše porodice i svakodnevno su mi ogromna podrška, ali suprug i ja smo vrlo složni u tome da smo mi ti koji decu vaspitavamo, kupamo, uspavljujemo, čitamo priče pred spavanje i posvećujemo im vreme.
Story: Umete li da kuvate i jeste li posvećeni kulinarstvu?
- Žena koja ne zna da kuva dođe mu nešto kao muškarac koji ne ume da promeni gumu na kolima. Nimalo seksi...
Story: Otkrijte nam najbolji specijalitet koji uvek rado pripremate?
- Kada je reč o ishrani, u našoj kući vlada poseban režim. Mi ne jedemo procesovanu hranu, čak ni hleb ne kupujemo u pekari. U našoj kući svakodnevno se pravi hleb od organskog brašna, pije se samo sirovo, izmuženo kravlje mleko. Ne jedemo nikakav kupovni keks, čokoladu ili slatkiše. Mi svoju čokoladu sami pravimo. Budući da imam problem kada sam u Beogradu da nađem organik kakao, cimet i prirodne zaslađivače poput Stivie ili Agavea, kao i Quinou - peruansko žito bez glutena jer ne jedemo namirnice koje ga poseduju, često iz Londona donosim te stvari. Nikada ne koristimo šećer, običnu so ili belo brašno. Pravimo domaće džemove od neprskanog voća, koristimo so sa Himalaja koju srećom možete da nađete u Beogradu i, naravno, ne pržimo na uljima već na Gii puteru koji na visokoj temperaturi, po ajurvedskim saznanjima, postaje blagotvoran. Recimo da su palačinke od heljde sa čokoladom od rogača nešto čega bi se teško odrekli (smeh).
Story: Jeste li pristalica zapadnjačke logike po kojoj tinejdžeri treba da imaju honorarni posao za svoj džeparac?
- Pristalica sam činjenice da decu treba vaspitavati tako da ne budu obesna, kapriciozna i razmažena. Mislim da je veoma korisno da rano počnu sa sticanjem radnih navika kako bi naučili da cene svoj, ali i tuđi rad, stekli zdrav odnos prema novcu i naučili kako da upravljaju svojim vremenom i obavezama.
Story: Kako izgleda vaš savršen porodični dan sa sinovima i suprugom Jugoslavom?
- To je najčešće vikend kada se oslobođeni poslovnih obaveza i aktivnosti izjutra dugo izležavamo. Obavezno imamo neku kreativnu akciju na koju nas najčešće Simon podseti: E, sada dajte platno i bojice, moram malo da budem kreativan. (Smeh)
Story: Šta je tajna uspešnog braka?
- Sve se svodi na pitanje poznavanja tačke koju ne treba preći.
Story: S obzirom na to da često putujete zbog posla, da li je to prednost ili mana u vašoj zajednici?
- Istina je da daljina nije onaj ključić kojim se navija čežnja i da uveliko možeš da čezneš i za onim kraj koga si uz malo truda i pretpostavku o sudbinskoj predodređenosti. I sve je u redu dok ne počneš da čezneš za onim što bi neko mogao da bude ili što je bio, a više nije. U tom slučaju nema te fizičke blizine koja može da ispegla stvari. U tu zamku trudimo se da ne upadnemo. Sve ostale nesuglasice rešavamo u hodu.
Story: Na šta ste najponosniji iz vašeg dosadašnjeg rada i života?
- Na ulogu roditelja, dakle na moju decu. Ja sam prvo želela da budem majka i u tome sam se ostvarila, a tek potom krenula sam u poslovno dokazivanje. Roditeljstvo je neuporedivo sa bilo čim i tu leži sva moja sreća.
Story: Vaš brend Lorca design i vi kao autor predstavljeni ste u izdanju prestižnog britanskog Quintessentially Booka koji, jedanput u tri godine, predstavlja 35 svetskih dizajnerskih zvezda u usponu, kreatora i lidera brendova luksuznog dizajna. Koliko vas takvo priznanje čini ponosnom?
- Biti ponosan podrazumeva određenu količinu gordosti, a ja bih volela da to izbegnem. Zadovoljna sam načinom na koji je moj rad predstavljen na evropskoj dizajnerskoj sceni i srećna jer objavljivanje mog rada u tako prestižnoj i strogo selektovanoj publikaciji za mene predstavlja izuzetnu čast.
Story: Kako objavljivanje vašeg brenda Lorca design u toj publikaciji utiče na komercijalne efekte?
- Britansko tržište se veoma oslanja na stručne stavove, tako da se u skladu s tim naša baza klijenata značajno povećala. Ali, i srpska javnost prati evropske trendove i sve je više onih koji prepoznaju naš kreativni koncept i estetiku.
Story: Kakvi su vam poslovni planovi u Srbiji, ali i u Evropi, što se tiče vašeg posla?
- Nisam imala u planu da se ovom brzinom uvećavamo i širimo. Dopadala mi se ideja umetničke radionice, kako smo imali običaj sebe da nazivamo. Ali, biznis je ozbiljno porastao i desio se apsurd da smo prerasli sami sebe. To je kao kada ti pantalone postanu tesne i jednostavno moraš da kupiš neke za broj veće. Otvaranje showrooma u Londonu posle ovog beogradskog sasvim je izvesna stvar, a širenje poslovanja u Moskvi lično me izuzetno raduje. Takođe, trenutno radimo na kreativnom konceptu za novu kolekciju i uskoro ulazimo u proces proizvodnje unikatnih komada nameštaja koji su rađeni specijalno za britansko tržište. Kolekcija će biti avangardna i veoma ekskluzivna, a inkrustracije od poludragog kamenja su okosnica. Radimo i na koncipiranju TV emisije posvećene vrhunskom dizajnu.
Story: Delujete kao nežna dama, ali kakvi ste kao žena u biznisu?
- Neizlečivi sam radoholik, perfekcionista i detaljista. Za srpske uslove, rekla bih da sam preterano određena i precizna.
Story: Šta vam je lepota donela, a šta oduzela kada je reč o poslu?
- Iako je suština mog posla estetski koncept, mislim da to nije dovoljno za poslovni uspeh. Lepota je danas postala precenjena kategorija, može vam pomoći da vas možda brže primete, ali uspeh u ovom izuzetno kompetitivnom poslu zahteva pre svega autentičan kreativni rukopis, strast i veliku posvećenost radu.
Story: Poznato je da volite antikvitete. Da li u njima nalazite inspiraciju?
- Kako da ne. Jedna barokna komoda je okosnica celog projekta enterijera na kome upravo radimo. Ona je lajt motiv na kome je bazirana dizajnerska priča. Verujem da stvari imaju dušu i da, kako je to mudro i lepo govorio naš veliki Milorad Pavić, ne posedujemo mi kuće i stvari, već stvari poseduju nas i imaju vanvremensku vrednost. Mislim da moja naklonost prema umetnosti i antikvitetima ima veze s mojim odrastanjem. Ja spadam u arhaične osobe, često mi se čini da sam greškom zalutala u ovo vreme suvišnih informacija i bespotrebnih inovacija. Apsolutno me zbunjuje lakoća s kojom se ljudi otuđuju jedni od drugih i s kojom su spremni da naude jedni drugima.
Story: Za proslavu četrdesetog rođendana od supruga Jugoslava dobili ste skupocenu stolicu Pedra Frideberga. Tim poklonom ispunjena vam je davnašnja želja?
- Pedro Frideberg je jedan od najznačajnijih umetnika današnjice. Njegova umetnost je lekovita, u stanju je da nasmeje i razvedri, kao dobar vic. Nije ni čudo kada njen autor smatra da kuća treba da bude crazy place prepun objekata koji će zasmejavati. Ono što je mene obradovalo više od same skulpture jeste to što je moj suprug stupio s njim u kontakt, predstavio mu moj rad, tako da sam ubrzo potom dobila poziv da odem u Meksiko zbog potencijalne saradnje. Najviše od svega iznenadila me je knjiga sa posvetom koja mi je nedavno stigla lično od gospodina Frideberga.
Story: Rođendan ste proslavili u Moskvi. Šta vas privlači Rusiji?
- Postoji neka čudna veza između Rusije i mene. Moj doživljaj Moskve jeste doživljaj doma, iz potpuno neobjašnjivog razloga. Moguće zbog Male Brone i Bulgakova. Osim toga, Rusija je vrlo inspirativna. Tako moji komadi nameštaja nose u sebi, kako su to britanski novinari okarakterisali, jednostavnost u spajanju stroge dostojanstvene klasične forme i jake emocije, mistiku i raskoš koji su toliko karakteristični za Istok.
Story: Smetaju li vam negativni medijski komentari vezani za vaš privatni život ili ste se na to već navikli?
- Nikada se neću navići na činjenicu da postoje nedobronamerni ljudi. Bez obzira na sve iskustvo kroz koje sam prošla i česta povređivanja, ne bih bila iskrena kada bih rekla da me ne boli neistina koja se često plasira u javnosti. Ali, s godinama čovek dođe do spoznaje da samo trajanje kroz vreme i stvaralački rad imaju smisla i tada izgradi u sebi neke odbrambene mehanizme da zaštiti svoj unutrašnji svet i svoje bližnje.
Story: Učite li i decu o važnosti umetnosti?
- Učim ih da je važno da osluškuju sebe i svoje potrebe. Takođe ih edukujem kako je samo osrednjost sigurna stvar, da zato rizikuju i rade ono što žele. Najvažnije mi je da izrastu u slobodne i srećne ljude, a sreća nije nešto gotovo, već ona dolazi s našim postupcima. Naravno, i da pripaze da, dok kuju svoju sreću, ne udaraju bližnje po prstima. Umetnost pruža određenu vrstu slobode pa se trudim da im omogućim pristup različitim formama kreativnog izražavanja, a na njima je da izaberu svoj put. Kakav god bude bio njihov izbor, ja ću uvek biti tu da ih podržim i ohrabrim da na tom putu istraju.
Ksenija Konić
