Već duže vreme Marko Slankamenac (32) suvereno vlada domaćim modnim pistama, a njegovo izvajano telo i upečatljivo lice privlače najjače modne brendove koji ga žele na svojim pistama. Iako skoro od rođenja pati od gubitka sluha, hendikep s kojim se potpuno saživeo predstavlja mu dodatni izazov za život i nije mu bio prepreka da pohađa redovnu osnovnu i srednju školu, upiše sportsku akademiju, bude jedan od najboljih odbojkaša i počne da se bavi manekenstvom u koje je ušao sasvim slučajno.
Ipak, i na privatnom planu ovog lepotana sudbina je ispisala neverovatne priče jer je pre deset godina izgubio rođenog brata, a pre tri godine oca i majku. Nedavno mu je uginuo i pas s kojim je živeo četrnaest godina. Uteha u teškim momentima bila mu je devojka Anja Švabić (29) sa kojom se venčao u aprilu 2010. godine, a nedugo nakon venčanja očekivali su i prinovu. I baš kad je delovalo da se sreća i njega setila, usledilo je novo pomračenje, Anja je doživela spontani pobačaj koji je sa sobom odneo svu harmoničnost njihove veze. Pre sedam meseci rešili su da se raziđu, ali se još nisu zakonski razveli jer Markova supruga ne želi da potpiše papire za razvod. U intervjuu za Story Marko govori o teškoj brakorazvodnoj parnici, ali priznaje i da nije izgubio veru u ljubav jer je srećan u novoj vezi.
Story: Iako ste se supruga i vi razišli, još se niste zvanično razveli. Zbog čega?
- Ona neće da potpiše papire za sporazuman razilazak i zbog toga sam bio primoran da podnesem zahtev za razvod braka.
Story: Kako je došlo do toga da se vaš brak raspadne?
- Jednostavno ne znam šta se zaista dogodilo između nas. Posle gubitka bebe kao da je nestao i deo nje. Bili smo veoma tužni, iako to nismo želeli da priznamo, a tu su počeli naši problemi. Emocije su bile pomešane i počeli smo da se udaljavamo. Problemi su prerastali u velike svađe, a ona više nije bila ista osoba. Izgovarala je neke ružne reči, a ja nisam mogao da verujem da ih čujem od nje.
Story: Da li ste pokušali da rešite probleme?
- Naravno. Anja je stalno govorila da će se promeniti i da će biti bolje. Ali to bolje nikako nije dolazilo. Na kraju više nisam mogao da izdržim.
Story: Mada ste četiri godine bili u vezi, venčanje ste organizovali iznenada?
- Anja je bila u drugom stanju i zbog toga smo rešili da se venčamo.
Story: Da li ste zbog svega što vam se desilo izgubili veru u ljubav?
- Nisam. Sada imam devojku koja se zove Nina. Ona je divna osoba i kada sam je upoznao nisam mogao da poverujem da takva osoba postoji. Imamo ista interesovanja, volimo iste stvari…
Story: Nedugo nakon rastanka sa suprugom preživeli ste još jedan nemili događaj...
- Moj pas Milica otišao je od kuće da ugine na nekom drugom mestu. Imala je četrnaest godina i sada sam definitivno sam. Od porodice imam još strica i strinu kod kojih odlazim povremeno.
Story: Često kažete kako vam je majka u životu bila veliki oslonac i podrška. Kako ste podneli njen odlazak?
- Moja majka Mirjana dugo je bolovala. Četiri godine išla je na hemoterapiju, ali nikad se nije žalila zbog toga i uvek je bila nasmejana i dobro raspoložena. Pružala mi je podršku i predstavljala najveći oslonac u životu. Znao sam da su joj pluća bolesna i da operacija zbog poodmaklog stadijuma bolesti nije moguća, ali nadao sam se da će poživeti još nekoliko godina. Međutim, realnost je bila drugačija, preminula je u snu 2. aprila 2008.
Story: Da nijedna nesreća ne dolazi sama osetili ste na svojoj koži jer ste se samo nakon dva meseca od gubitka majke suočili s novim bolom - umro vam je i otac...
- Nekoliko meseci pre mamine smrti moj otac Dragoslav počeo je da se žali na bolove u zglobovima, ali nismo sumnjali da se radi o kanceru. Tek posle konsultacije sa jednom doktorkom koja je na osnovu očevih krivih prstiju i njihove boje posumnjala na bolest disajnih organa, uputili smo se u Klinički centar gde nam je saopšteno da boluje od neizlečive bolesti. Vratio sam se kući i u neverici razmišljao o tužnoj sudbini koja me je zadesila, pokušavajući da pronađem dovoljno snage i pozitivne energije kako bih prihvatio surovu stvarnost. Tata je posle teške borbe sa bolešću i posle nekoliko dana provedenih u bolnici preminuo 31. maja 2008. godine.
Story: Pre tačno deset godina izgubili ste i rođenog brata Milana?
- Milan je bio sjajan odbojkaš, član juniorske reprezentacije SFRJ. Tih nesretnih ratnih godina, kao vojnik 63. padobranske brigade iz Niša, Milan je pri gardijskoj brigadi bio mobilisan i odveden u Slavoniju na ratište. Nakon povratka mnogo se promenio. Povukao se u sebe, naglo smršao, počeo čudno da se ponaša, a mama, tata i ja smo to pripisivali stresu usled ratnih strahota koje je preživeo. Nažalost, ustanovili smo da je upao u probleme sa drogom. Pokušali smo sve ne bismo li mu pomogli da se izleči i zamalo je uspeo. Pola godine nije koristio drogu, ali dan pre nego što je trebalo da kumuje na svadbi svog prijatelja pronašli smo ga mrtvog u njegovom stanu.
Story: Kako ste podneli strašne gubitke koji su vas zadesili?
- Teško je biti sam, sve sam izgubio, ali čovek mora da ide dalje. Ne želim sažaljenje, niti jadikujem, samo se nekad zapitam šta je sledeće što me čeka i zbog čega baš ja moram da prođem sva ta iskušenja.
Story: Da li ste ikada zbog svog hendikepa bili žrtva ljudskih predrasuda?
- Nisam. Ne volim kada pišu da sam gluvonem jer nisam, ali imam teško oštećenje sluha i nisam nem. Problemi sa mojim zdravljem nastali su kada sam kao osmomesečna beba imao tri upale uha u nizu. Zahvaljujući slušnom aparatu i mukotrpnoj rehabilitaciji vodim normalan život.
Story: Kad i kako ste počeli da se bavite manekenstvom?
- Pre jedanaest godina igrao sam turnir u bičvoleju na Adi Ciganliji, a posle turnira organizovana je žurka kojoj je prisustvovala i top model Jelena Ivanović. Dopalo joj se kako izgledam i predložila mi je da se okušam u manekenstvu. Bio sam stidljiv, ali bio je to i izazov za mene, pa sam na kraju pristao.
Story: Jeste li imali neke posebne pripreme pre nego što ste prvi put zakoračili na pistu?
- Prijavio sam se na kurs za manekene koji je organizovao modni studio Klik i koji je trajao šest nedelja, a ja sam otišao samo dva puta. Od tada radim sve revije.
Story: Da li ste ikada razmišljali o karijeri u inostranstvu?
- Imao sam pozive i iz inostranstva koje nisam mogao da prihvatim. Iako je moja mama bila profesor engleskog, bio bi mi veliki problem da savladam neki strani jezik, s obzirom na to da čitam sa usana.
Story: Bez obzira na hendikep, školu ste završili kao redovan đak?
- U osnovnu školu su jedva pristali da me upišu. Mama mi se dosta posvećivala i radila je sa mnom pa je postigla dogovor sa direktorom da me, ukoliko ne postignem rezultate, za godinu dana upišu u specijalnu školu. Nastavnici su mi dosta izlazili u susret, uložio sam puno truda i uspeo sam da prvi razred osnovne škole završim sa odličnim uspehom.
Story: Imate li još neki hobi?
- Volim sport, najviše odbojku, ali i da treniram decu u tom sportu. Na Kanarevom brdu sa Vladom Vuksanovićem i Mihailom Karađorđevićem imam balon za mali fudbal. Pored toga, hobi mi je i skijanje i plivanje.
Moni Marković
