Jedan od glavnih glumaca i producent filma Kako su me ukrali Nemci, koji je premijerno prikazan 19. oktobra, Svetozar Cvetković (53) priznaje da je zbog nekadašnje pozicije upravnika Ateljea 212 neminovno stekao mnogo neprijatelja, ali i da ga je isti posao naterao da možda nenamerno širi odbojnost oko sebe. Nasuprot hladnom i proračunatom čoveku kakvim se vrlo često predstavlja u javnosti, ovaj vrsni pozorišni i filmski umetnik je vrlo požrtvovan otac ćerkama Dei (19), koju je dobio u braku sa prvom suprugom Dankom, i najmlađoj Klari (4,5) koja je došla na svet kao plod njegove velike ljubavi sa koleginicom Jelenom Đokić (34) s kojom je neretko partner i na sceni, a zajedno igraju i u novom filmu.
Story: Jelena je rekla da je u novom filmu morala da se odrekne svog honorara zarad porodične dobiti. Jeste li mogli da budete zahtevni prema njoj i da odvojite privatno od poslovnog?
- Ne, jer profesionalno i privatno nisam mogao da odvojim ni prema drugim članovima ekipe pošto ih sve dugo poznajem. Mislim da je većina njih pristala i poželela da radi u tom filmu zbog duha reditelja Miše Radivojevića i zato što su nešto radili sa mnom pa su imali pozitivna iskustva. I nisu to postavljali na hladan, profesionalan odnos. To što su se Jelena i Miša u dobroj meri odrekli honorara, predstavlja njihov koproducentski zalog u nešto što smo želeli svi zajedno da napravimo. Ali, trudio sam se da sve ljude ne uvučem u taj sistem ljubavi i prijateljstva da bi morali nečega da se odriču.
Story: Jednom ste izjavili kako niste mogli da odigrate neke uloge jer je ispadalo da ste zbog supruge u sukobu interesa.
- Mislio sam na to da ako ste na nekom mestu, kao što sam ja bio upravnik pozorišta, vi odlučujete ko, kada i šta igra, a onda se to pitanje o nama neminovno postavljalo i izbijalo u prvi plan. I tada i sada, to da li smo u nekim podelama zajedno, zavisi pre svega od reditelja i naših mogućnosti koliko možemo nešto zajednički da ostvarimo i obaveza prema porodici. Činjenica je da smo tokom poslednjih deset godina Jelena i ja na sceni prošli nešto što je nemoguće u životu. Ona je meni igrala ćerku, zatim ljubavnicu, ženu, a u ovom novom filmu došao je trenutak da mi igra i majku, tako da smo ispunili ceo krug. (Smeh)
Story: Osećate li se privilegovanim što se bavite istim poslom jer tako provodite mnogo više vremena zajedno?
- S te strane gledano da, mada je naš posao sam po sebi privilegija jer radite nešto što podrazumeva veliku slobodu i pred kamerama i na sceni. To je neograničena moć zato što raspolažete svojim umećem, telom i duhom.
Story: Vaša starija ćerka Dea ima devetnaest godina. Kako se vi nosite s njenim odrastanjem?
- Trudim se da to bude prilično diskretno, bar što se nje tiče, jer ona živi neki život za koji uopšte ne bi želela da izlazi u javnost, u kojoj sam ja silom prilika. I zato je držim van toga, a sve ono što je njeno, neka bude samo njeno.
Story: Da li je ona pokazivala neku naklonost prema glumi?
- Dobar deo njenog života protekao je u nečemu što je moglo da izazove samo neku vrstu odbojnosti prema mehanizmu pozorišta i produkcije filma i nikada me nije zatekla u stanju oduševljenja zato što sam se bavio problemima. Iz tih razloga, verujem da ona pozorište vidi kao problem. A što se tiče Klare koja je mnogo manja i ima četiri i po godine, ona sada ima želju za nečim što je ekspozicija napolje. Ali, kako će to ići dalje, videćemo.
Story: Da li vas je to što ste po drugi put postali otac podmladilo?
- Da, mada nemam baš neki odnos da vreme specijalno brzo prolazi, dok mi neko drugi to ne kaže. Bar je za sada tako.
Story: Lik Aleksandra koji igrate u filmu Kako su me ukrali Nemci, vraća vas u rano detinjstvo. Kakva vas sećanja vežu za taj period?
- Moje detinjstvo je bilo super i potpuno drugačije od onog okruženja koje imam u filmu. Bio sam ušuškan u okrilje porodice u malom prostoru u kome smo živeli. Ušuškan u jednu ekonomsku skromnost, ali i vrlo veliku raskošnost u sistemu ljubavi koja mi je pružena, kao i dobrote koju sam dobijao od mojih roditelja i brata.
Story: Postoji li nešto što iz tog vremena pokušavate da prenesete svojoj deci?
- Mislim da pokušavam, ali bezuspešno. (Smeh) Teško ćete danas nekoga ušuškati da živi bez problema, pa makar to bilo i vaše dete. Mislim da danas nigde u svetu nije lako živeti. Ne treba da budemo dalekovidi pa da vidimo da se na nekim prostorima živi teže nego kod nas. Ako mi je zbog nečega žao, to je što svi na prošlost gledamo kao na bolje vreme, a to nema veze sa sistemom zemlje u kojoj živite, već sa prošlošću i realnom nostalgijom. Nisam baš srećan što moram to da kažem, ali mislim da i nas i čovečanstvo generalno ne čekaju bolji dani. Ali, morate se truditi za sebe i svoje okruženje da te bolje dane omogućite, da život nekoga ko ima devetnaest godina kao moja ćerka ima perspektivu, a ne da mu dajete defetističku sliku sveta koja vas okružuje. Porodica i najbliže okruženje sigurno su najbolji beg od surove stvarnosti. Ali opet, begom nećete ništa rešiti, morate da radite nešto da bi to u vama ostavilo neku vrstu katarze.
Story: Tumačite lik koji pokušava da prikrije svoju dobrotu i emotivnost, a mnogi su to isto pripisivali i vama lično. Da li stvarno prikrivate svoje pravo ja?
- Ne znam da li ga zaista prikrivam ili sam možda stvarno takav. Ali, šalu na stranu, ne mislim da sam baš nešto preterano grub čovek koji želi da širi odbojnost oko sebe. Mislim da me je na to u dobroj meri naterao posao. Naučio sam od mog prethodnika, pokojnog Ljubomira Draškića, da funkcija direktor pozorišta podrazumeva stvaranje neprijatelja. I mislim da svakome ko god pomisli da se bavi time, to treba jasno predočiti. Stvaranje neprijatelja je neminovno, a ono u vama rađa nešto što se krije iza imidža koji sam po sebi na tom mestu postavlja neku vrstu odbojnosti i arogancije koja možda i ne postoji. Ako se nešto od toga stvorilo kod mene, mislim da je to posledica posla koji sam radio.
Story: Aleksandar kaže da sloboda i ljubav ne idu zajedno... Za šta ste se vi češće opredeljivali u životu?
- Jedno potiskuje drugo i ne mogu da idu zajedno u pravom smislu. Morate da se opredelite na koju stranu želite da idete i šta pod tim podrazumevate. Ali, nisam se ja opredeljivao, nego su me situacije u životu dovodile do toga.
Story: Prija li vam povratak primarnoj profesiji od kada ste se povukli sa pozicije upravnika Ateljea 212?
- Proveo sam dvanaest godina na jednom mestu i vodio pozorište, što je podrazumevalo da se odreknem nekih stvari koje su vezane za moj osnovni posao. Ali, da nisam proveo toliko vremena baveći se pozorišnom produkcijom, sigurno se trenutno ne bih bavio onom filmskom. Sada raspolažem drugačije svojim vremenom, ne brinem se toliko o drugima koliko o sebi. Samim tim imam više prostora za svoje osnovno zanimanje, a to je da izađem na scenu, bilo onu pred kamerom ili publikom direktno.
Jelena Kulović
