Najbolja odbojkašica Evrope Jovana Brakočević koja je sa ženskom reprezentacijom trijumfovala u dvorani Pionir u Beogradu i domogla se zlata na taj način pokorivši Stari kontinent rođena je u 5. marta 1988. u Zrenjaninu. Karijeru je započela u rodnom gradu kao đak četvrtog razreda osnovne škole, a sa petnaest godina uplovila je u profesionalne vode i od tada niže uspehe jedan za drugim. Osim što nosi titulu najbolje igračice, ono što je odvaja od većine žena jeste činjenica da je visoka čak 196 cm, a mnogi je smatraju i najlepšom sportistkinjom. Na opštu žalost pripadnika suprotnog pola Jovana je već tri godine u ozbiljnoj vezi sa Italijanom Marčelom koga je upoznala dok je trenirala na Apeninima.
Story: Kako se osećate povodom činjenice što ste proglašeni najboljom odbojkašicom u Evropi?
- Fenomenalno je, svi me vole, telefon mi stalno zvoni i dok razgovaram sa nekom osobom stigne mi poruka da imam po nekoliko propuštenih poziva od druge. Možda je ovaj period naporniji nego dok su trajale pripreme, ali sve su to slatke muke.
Story: Koliko vama prija medijska pažnja s obzirom na to da ste među najeksponiranijim odbojkašicama ove zlatne ženske reprezentacije?
- Mislim da sam definitivno najviše nadrljala od svih, ali mi ne smeta. Prija mi popularnost i volim što na ovaj način uspevam da promovišem ono što radim, ponajviše zbog nekih mladih devojaka. Iako ovo zvuči malo subjektivno, sport je generalno zdrav način života.
Story: Da li žene koje se bave profesionalnim sportom moraju da se odriču trenutaka rezervisanih samo za sebe, šminke, ulepšavanja…
- To je individualno, ali smatram da žene koje se profesionalno bave sportom teže odustaju i nisu sklone odricanju od bilo čega. Osim toga, nama je prag bola neverovatan i svašta možemo da izdržimo, brzo se oporavljamo i moramo mnogo u životu da kalkulišemo. Lošija strana profesionalnog bavljenja sportom jeste to što većina nas želi da jednog dana postane majka, ali potomstvo mora pažljivo da se planira i u odnosu na karijeru.
Story: Visoki ste 196 centimetara. Da li je vaša visina od gotovo dva metra za ženu prednost ili mana?
- Nemam nikakvu vrstu kompleksa zbog svoje visine. Ali, kao i svaka devojka imam neke svoje mane, nedostatke i ono čime sam nezadovoljna, a to svakako nije moja visina. Na nju gledam kao na svoju prednost jer, između ostalog, zbog te činjenice izlazim iz standarda, uobičajenih kalupa i van proseka. Čak bez ikakvih problema nosim i štikle. Veoma mi laska to što je visina pokazatelj da ne spadam u prosečne osobe, kao i to što zračim pozitivnom energijom koju se trudim da prenosim na druge.
Story: Da li vam je ugodnije kad ste okruženi drugaricama svoje ili približne visine ili vam ne smeta da budu i znatno niže?
- Moja najbolja drugarica i odbojkašica s kojom se najviše družim je Suzana Ćebić koja je visoka oko 160 centimetara. Visina sa ljudskim kvalitetima osoba sa kojima se družim zaista nema nikakve veze. Ne obraćam pažnju na to šta ljudi misle, ili kako me vide. Dobro se osećam u svojoj koži.
Story: Da li ste generalno zadovoljni svojim izgledom?
- Jesam. Mislim da sam dobro građena, ali nisam savršena, međutim tome i ne težim. Imam neke druge ciljeve kojima stremim.
Story: Kako provodite slobodno vreme kad ne igrate?
- Uglavnom s porodicom, a između treninga volim da čitam, popijem kafu… Već neko vreme bezuspešno pokušavam da naučim da sviram gitaru. Jednostavno želim da proširim svoje vidike i ne budem zatucana sportistkinja. Umetnost me veoma privlači.
Story: Nedostaje li vam porodica kada ste zbog angažmana u inostranstvu odvojeni od kuće? Koliko vam znači njihova podrška?
- Imam dvojicu mlađe braće Nenada i Tomu koji mi mnogo fale kao i ja njima. Svaki trenutak koji možemo provodimo zajedno. Sada, kad smo proslavljali medalju, sa mnom su od sreće i oni plakali. Veoma mi je drago što s njima mogu da podelim svoje najlepše trenutke.
Story: Koliko vam je emotivna stabilnost važna za celokupni sklad u životu?
- U ozbiljnoj sam vezi već tri godine i dečko mi pruža neverovatnu podršku. Vodi računa o meni, dolazi da me obilazi gde god da imam angažman, čeka me sa svakog puta kad se vraćam… i to mi mnogo znači.
Story: Kako se zove i gde ste se upoznali?
- Marčelo, on je eksport-menadžer za keramičke pločice, preciznije, ručno rađeni mozaik. Italijan je, a upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja dok sam igrala u Koneljanu. Iz druženja i neke neozbiljnosti naš odnos je prerastao u ozbiljnu vezu.
Story: Razmišljate li o zajedničkoj budućnosti?
- Nažalost, zbog svoje karijere moram da kalkulišem i on to veoma dobro zna i prihvata. Rekla sam mu svoje planove i dileme i ima razumevanja. Da se on pita, dosad bismo imali ko zna šta sve... Jednostavno, veoma smo slični i dobro se uklapamo.
Story: Da li ste ljubomorni i koliko je teško održavati vezu na daljinu?
- Nijedno od nas dvoje nije ljubomorno, a nisam sigurna ni da se radi o bezuslovnom poverenju. Jer, ako nekog volite, ili ako vas neko voli, sigurno vas neće prevariti, a ukoliko neko želi da bude neveran, niko i ništa ne može da ga spreči i uradiće to, maltene na vaše oči. Bila sam u vezama u kojima samo što mi omču nisu stavljali oko vrata, ali na sreću, to sad nije slučaj.
Story: Karijeru nastavljate u Japanu. Jeste li spremni na promene koje će doneti život u toj zemlji?
- U odnosu na Evropljane u Japanu se živi u potpuno drugoj dimenziji. Nisam preterano zahtevna, moguće me je baciti bilo gde i ja ću igrati. Možda će me malo smarati izbor hrane jer nisam ljubitelj azijske kuhinje, ali možda ću i kuvati sama sebi ili ću naći neke restorane italijanske kuhinje.
Story: Kakav je vaš odnos sa trenerom Zoranom Terzićem? Pričalo se da su vaše starije koleginice Ivana Đerisilo, Anja Spasojević i Vesna Čitaković zbog lošeg odnosa s njim napustile reprezentaciju?
- Devedeset odsto glasina koje su se pronele gradom i državom velike su neistine, a čak i ozbiljni mediji bave se nekim temama koje su na nivou onih kakve obrađuje žuta štampa. Međutim, najbolji demanti svega toga jeste zlatna medalja. Nama je važno da nam, kao što je to i do sada bio slučaj, trener prenosi svoja znanja i usmerava nas na terenu, što donosi rezultate, a drugo nas ne zanima kao što nikog i ne treba da zanima.
Story: Kakav je on kao osoba? Da li je oštar, strog, zahtevan?
- Zahtevan je kao i svaki trener, oštar je na momente, nekad je opušten, ali sve zavisi od ozbiljnosti situacije. Igračice su te koje diktiraju njegov tempo i raspoloženje. Mislim da je njemu još teže to što radi sa ženama. Nas je četrnaest i sve smo karakterno različite zbog čega mogu da zamislim u kakvoj je on konfuziji. Ali on to dosta dobro proživljava.
Story: Koliko vam je značilo to što je Novak Đoković pratio neke mečeve reprezentacije?
- Navikli smo da se Đoković u poslednje vreme pojavljuje svuda tako da smo očekivali da će doći da pogleda i naš meč. (Smeh) Bio je na jednoj našoj utakmici i poželeo nam sreću rečima: Ne očekujem ništa osim zlata. I mi smo odgovorile na taj njegov skromni zahtev. Veoma mi je drago što je došao.
Moni Marković
