Umesto da početak avgusta provede proslavljajući decenije svoje nevenčane zajednice, zavijena u crno udovica pokojnog muzičara Ljubiše Stojanovića Luisa, Silvana Stojnić (40), sakupljala je poslednje atome snage da svog voljenog isprati na večni počinak. Kada je poslednjeg dana jula saznala da je njen nevenčani suprug nastradao u saobraćajnoj nesreći, Silvana se suočila sa nevericom koja je ne napušta. Dok svojoj dečici Andreju (8), Sergiju (6) i Eli Miti (2,5) objašnjava da će ih tata, iako ga nikada više neće videti, čuvati sa neba, ni sama ne veruje da joj se izabranik punih ruku i nasmejanog lica neće pojaviti na vratima doma, onako kako je to oduvek činio. Nasuprot tome, sa ogromnom prazninom koju je u svom domu u prestoničkom naselju Borča legendarni muzičar ostavio za sobom nadmudruju se dečji nevini osmesi, igra i nova brojna pitanja o tati. Ostavljajući utisak hrabre žene koja je dokazala da porodični teret ume da nosi na svojim plećima, Silvana se ne suočava samo sa teškim pitanjima svojih mališana, već i sa medijskim napisima u kojima se svakodnevno nagađa kako je njen suprug nastradao, kada su se poslednji put čuli, šta su bile njegove poslednje reči... Ipak, pravu istinu odlučila je da otkrije u intervjuu za Story.
Story: Da se tragedija nije dogodila, Ljubiša i vi biste upravo slavili deceniju svoje ljubavi.
- Do pre samo nekoliko dana šalila sam se kako za godišnjicu možemo da se venčamo, a potom smislimo da na svakih sledećih deset godina sami sebi priredimo još po koje iznenađenje. Imali smo malo vremena za nas, uvek su važnija bila deca, posao... Prošle godine smo na tri dana pobegli na Zlatibor dok su deca bila na rekreativnoj nastavi, a ove godine smo to ponovili ne sluteći da će se pet dana kasnije desiti nesreća. Nekako, sve moje trudnoće i deca uvek su imali prednost, a prošle godine osetila sam da ponovo imamo vremena za nas. Želela sam i da se više uključim u društveni život, bila sam spremna da se sredim i više se posvetim Ljubiši. Oboje smo se, baš kao deca, radovali i ovom odlasku na Zlatibor... U poslednje vreme počeli smo zajedno da gledamo filmove, što ne pamtim kad se ranije dešavalo.
Story: Jeste li primećivali da se i Ljubiša menja?
- Imala sam osećaj da se dosta promenio u poslednje vreme. Glupo je da kažem kako je sazreo, ali osetila sam da mu je sve više smetalo kad treba da ode od kuće, a i mnogo više je spavao. Godinama je odlazio na spavanje pred zoru, a ustajao u osam ujutro. Najvažnije mu je bilo da na vreme donese namirnice za kuću i decu, da ode do Kalenić pijace... Ali, u poslednje vreme bi spavao i do pola deset. Kao da je bio iscrpljen. Sada pišu po novinama da je malo spavao. Istina, voleo je kafane i muzika ga je ispunjavala.
Story: Planirali ste i prvo zajedničko letovanje.
- Trebalo je da odem sa decom na Zlatibor, a onda da 6. avgusta nastavimo zajedno do Crne Gore. Bila sam u panici jer nikada do sad nismo zajedno bili sa decom na odmoru. Nisam znala kako da se ponašam, ni šta treba da radim. Rekao mi je da ima potrebu da bude sa decom. Čak smo se dogovarali da krenem sa njim za Beč, ali pošto sam se sa Zlatibora vratila sa stomačnim virusom, odlučila sam kako je bolje da ostanem kod kuće. Posle sam razmišljala da bih možda ja vozila, da se možda ništa ne bi ni desilo, a možda bismo oboje stradali. Ko zna.
Story: Kako je izgledao vaš poslednji susret?
- Ta slika mi je još u glavi. Bilo je to 29. jula, u petak ujutro. Kiša je pljuštala, a onako natovaren torbama zamolio me je da krenem za njim i zaključam garažu kroz koju je izašao. Imala sam utisak kao da mu je bilo teško da krene. Inače, tog dana planirali smo da sa nekoliko meseci zakašnjenja proslavimo moj rođendan. Želeli smo da to bude mali party za bliske prijatelje. Pitao me je da li da ipak krene za Beč pa da pomerimo proslavu. Nije želeo da odbije prijatelja koji je u Austriji organizovao karaoka party.
Story: Kada ste se poslednji put čuli telefonom?
- U subotu ujutro. Prepričao mi je utiske sa zabave i krenuo za Minhen. Kao državljanin Nemačke imao je obavezu da se tamo pojavljuje povremeno, uzme poštu, račune... Uveče se vratio za Beč i javio da kreće oko osam. Prokomentarisala sam kako su se već zadržali. Kad sam u nedelju ustala, videla sam da me nije zvao. Pozvala sam ja njega. Jedan telefon mu je bio nedostupan, na drugi se nije javljao. Besnela sam jer je inače umeo da ostavi telefon u autu, a znao je da ne volim kada je na putu, a ne javlja se. Dešavalo se i da se zadrži na svirci, i tada samo podigne slušalicu, a ja bih slušala kako peva. Tog jutra nisam pomišljala na najgore.
Story: Ko vam je zapravo javio strašnu vest?
- Prvo me je zvala ćerka Ljubišinog prijatelja iz Niša. Osetila sam po njenom glasu da nešto nije u redu, ali sam poverovala da, iako nije običaj da se često čujemo, zaista zove bez nekog povoda. Ispostavilo se da su i oni, kao i mnogi drugi saznali za nesreću pre mene preko Interneta. Ubrzo potom zvala me je Segijeva kuma i pitala da li sam dobro. U tom trenutnu noge su mi se odsekle. Dok sam je molila da mi kaže šta se dešava, na drugi telefon me je pozvao Ljubišin kum Perica Kaluđerović, koji je već stigao u naše dvorište. Njegova žena Violeta je plakala. Rekli su mi da se dogodila saobraćajna nesreća, i ono najgore. Nisam plakala, ali sam se osećala loše, kao da sam imala vakum u glavi kroz koji su se smenjivala pitanja: kako, zašto, zbog čega... I nije mi bilo jasno zašto ne mogu da plačem. Onako u pidžami, vratila sam se u kuću kako bih spakovala decu i poslala ih kod kumova. Iako su me pitali šta mi je, provukla sam se sa odgovorom da me boli glava. Kasnije se sve dešavalo pod dejstvom tableta za koje su mi objasnili da treba da ih pijem. Još se smenjuju ljudi i ponavljaju kako treba da budem jaka i hrabra...
Story: Kako ste smogli snage da deci kažete istinu?
- Nisam mogla odmah tog dana. Kada sam sutradan ustala, prvo sam uzela telefon da vidim da li mi je Ljubiša ipak poslao neku poruku. Prazan telefon mi je bio potvrda da prethodni dan nije bio košmar nego java. Popila sam tabletu i okupila decu. Imala sam osećaj kao da mi utroba gori i da iznutra drhtim. Rekla sam im da je tata imao saobraćajnu nesreću, a Andrej je pitao da li je tata poginuo. On najviše može da razume, Sergije stalno ponavlja da mu tata nedostaje, a Ela čuje njega, pa i ona to kaže. Mali su i tokom dana se uglavnom igraju, a ja se trudim da kroz sve ovo prođu što bezbolnije.
Story: A šta se dešava uveče kad deca odu na spavanje a vi ostanete sami?
- Tada osetim premor i nekako uspem da zaspim, ali se noću budim. Nekad zbog dece, a nekad sama od sebe. Još nisam raspakovala Ljubišine torbe. Želim da to bude trenutak u kojem me niko neće prekidati. Osim one lične u kojoj je bila njegova ogrlica sa krstom od koje se nije odvajao. Skidao bi je uveče, a ujutro ponovo stavljao. Sada je pred spavanje poljubim i stavim kraj sebe. Još miriše na njega. Imam osećaj da me ta ogrlica smiruje. Kažu ljudi da vreme leči sve. Ne znam da li je tako. Sada nisam svesna da ga nema, ali znam da će mi sve više nedostajati. Možda će me vreme naučiti da živim sa tim nedostajanjem, možda će da zaleči rane, ali ih neće izlečiti. Verujem da ću se vremenom smiriti, ali i da ću ga videti na televiziji što će me uvek iznova sećati da ga nema. Počastvovana sam što sam bila deo njegovog života.
Story: Jeste li videli telo pre sahrane?
- Nisam. Njegovi stariji sinovi Mića i Marko izrazili su želju da ga vide i da se tako oproste od oca. Iako sam i ja to želela, mnogi su mi savetovali da ga ipak pamtim po poslednjem susretu, kako sam na kraju i odlučila.
Story: Da li je sahranjen u odelu ili u galabiji po kojoj ga publika pamti?
- Kada je njegov rođeni brat Dragan došao po stvari, dugo sam razmišljala šta da spakujem. Odabrala sam pantalone, majicu i cipele u crnoj boji koje je stalno nosio, ali i plišani crveno-crni ogrtač u kojem sam volela da ga vidim. Dok sam ga tražila po ormaru, iznenada je sam spao sa ofingera. Kao da je to bio znak da sam dobro odabrala.
Story: Šta se zapravo desilo te kobne noći?
- Mogu samo delimično da prepričam jer nisam bila na licu mesta. Volela bih da nekad to ispričaju njegovi saputnici. Još nisam dobila nikakav zvaničan izveštaj, ništa ne znam. Priča se sve i svašta, ali vrhunac neukusa jeste medijska priča da je doživeo infarkt za volanom, potom nagađanje da je preticao... Pa to niko ne može da garantuje. Kada mi se njegov suvozač Nikola tog jutra javio telefonom, odmah sam ga pitala da li je Ljubiša zaspao za volanom, ali mi je ponavljao da je vozio odmoran. Pre toga je prespavao ceo put kroz Austriju i Mađarsku, čak je spavao i na granici na kojoj su stajali dva sata, a potom je insistirao da on vozi. Odmah posle granice svratili su na benzinsku pumpu gde su popili kafu. Po njihovoj proceni, od te pumpe do tragičnog mesta delilo ih je dvadesetak minuta vožnje. Teško da je zaspao.
Story: Da li je imao problema sa srcem?
- Pre dve godine je imao problema, ali nije doživeo infarkt. Uopšte nije išao kod lekara, niti se žalio. Imao je problem i sa prstom na nozi, i ostalo je nedefinisano da li je to bio giht ili ne. Kad su ga izvukli iz kola, bio je živ. Žalio se kako ne može da diše. Bio je svestan, ali ne znam koliko dugo. Tačno je da su dugo čekali hitnu pomoć, i da su bili besni jer niko niko nije hteo da stane, a bezuspešno su pokušavali i da zaustave neki auto, da neko pomogne. To mi je strašno. Ubrzo je iz Subotice stigao Ljubišin prijatelj sa svastikom koja je lekar, ali ni ona ništa nije mogla da učini. Nakon nekog vremena izgubio je svest. Žao mi je što je još jedno lice izgubilo život, ali mi je mala uteha to što sam pročitala u novinama da je porodica nastradalog čoveka dobro. U jednom trenutku sam pomislila kako bi možda bar ta žena nešto mogla da kaže i pojasni, ali pitam se šta je i ona mogla da vidi, možda samo farove koji joj dolaze u susret...
Story: Hoćete li da stupite u kontakt sa njom?
- Pomišljala sam na to. Ne znam da li i kako da je zovem. Sudbinski su se ta dva čoveka povezala i otišla zajedno.
Story: Verujete li u sudbinu?
- Verujem da se sve u životu dešava s nekim razlogom. Teško je sada reći tako je trebalo da bude, ali ja ne vidim razlog zbog čega je Ljubiša otišao. Neko ko je dobar, human, neko ko nije kavgadžija... Od njega se nije očekivalo da izazove bilo šta što je neprimereno. Mogu da prihvatim da ovo jeste sudbina i da je ovo bio njegov dan, ali ne i to da je otišao tako rano. Početkom godine sam čitala godišnji horoskop i pitala se zašto se potencira na tome da treba da štedim. Osam meseci kasnije mi je postalo jasno zašto. Možda ću i ovu tragediju shvatiti nekad, a možda neću nikad.
Story: Znate li za neku Ljubišinu želju koju nije uspeo da ostvari?
- Želeo je još jedno dete. Iako sam uspela da smršam 12 kilograma, a planirala sam još, često mi je u poslednje vreme ujutro kada se probudimo govorio: Baš lepo izgledaš, a onda bi se u šali nadovezao kako će mi popraviti liniju. Nisam imala ništa protiv još jednog deteta.
Story: Kroz najteže trenutke prošli ste zajedno sa Ljubišinom decom iz prethodna dva braka, najstarijim Miodragom, i Markom i Majom. Koliko ste inače bliski sa njima?
- Miodrag živi u Nemačkoj, a i kad bi nakratko dolazio u Beogradu, nije svraćao do nas već bi se sa ocem viđao u gradu na kafi. Češće je dolazio Marko, nešto odradi u muzičkom studiju, ponekad ostane na ručku. Kad su snimali spot za svoj bend Maraqya pitao me je za mišljenje, takođe i kad su snimali pesme... Nismo se viđali često jer su i oni jurili tatu da se vide kad nije na putu. Nakon sahrane smo razgovarali kako bi zbog male dece trebalo češće da se viđamo i sastajemo.
Story: Zajedno ste želeli da ga sahranite u aleji velikana na Novom groblju.
- Mnogi su me pitali da li je to bila njegova želja. Ma njegova želja je bila da nikada ne ode u penziju i da peva dok je živ. Kad se sve desilo kako se desilo, želela sam da bude sahranjen dostojanstveno i sa zaslugama. Iako sam smatrala da je za trideset godina mnogo uradio za ovu zemlju, šef protokola gospodina gradonačelnika nam je uljudno objasnio da je situacija takva i da ne može biti sahranjen u aleji. Nakon razgovora sa Ljubišinim starijim naslednicima izabrali smo najjednostavnije i najrealnije rešenje uz veliku pomoć generalnog direktora JKP Pogrebne usluge Dragana Baltovskog. Groblje Zbeg je na pet minuta od našeg doma, a Ljubiša nije želeo da se selimo iz Borče. I ostao je kod kuće.
Story: Kakav je zapravo bio Luis?
- Veliki domaćin koji je mnogo brinuo o ljudima iz okruženja. Hteo je da muzičari imaju dobre instrumente, da im pokloni nove... Često mi je čitao tekstove i pesme Mike Antića, koga je posebno voleo. Imao je veoma bujnu maštu koja u njegovim godinama nije jenjavala, naprotiv. Ostao je jedno veliko dete.
Story: Jesu li vas potresle medijske priče i pisanja o pogibiji vašeg supruga.
- Nemam šta da krijem, a moje emocije su iskrene. Žao mi je što su neki novinari zloupotrebili moju situaciju i objavili rečenice koje sam izgovorila privatno dok su mi ulazili u dom da izjave saučešće. Ipak, zahvaljujem onima koji su bili korektni. A mnogo su mi pomogli i Ljubišini prijatelji, kolege i komšije. Odlučila sam da svoj bol podelim sa časopisom Story jer sam uz vaš magazin bila trudna, delila radosne trenutke nakon porođaja, slavila dečje rođendane... I vi ste uvek bili uz mene. Ne bih volela da neko sve ovo shvati patetično i ne želim da me iko sažaljeva. Ponosna sam što sam deset godina proživela sa ovakvim čovekom. Moja priča je ljubavna priča, nažalost, sa tragičnim krajem, ali sad verujem u iskaz da se sve prave ljubavi ipak završavaju tužno.
Story: A i počela je nesvakidašnje.
- Sasvim spontano. Jedne večeri kada sam se sa drugaricama spremala da izađem u grad, jedna od njih, pevačica Ivana Ćosić, trebalo je da otpeva prateće vokale za Ljubišin novi album. Predložila je da prvo svratimo do njega i da je sačekamo. Nakon toga zajedno smo otišli na večeru. Pošto je čuo da sam bez posla, ponudio mi je da mu budem sekretarica u studiju, a pošto smo imali iste prijatelje, što mi je bila garancija da ne grešim, pristala sam i već u ponedeljak počela sam da radim. Tog 25. juna 2001. Ljubiša je slavio i rođendan, tako da sam se s posla vratila kući sledećeg dana u pet ujutro.
Story: Kada se rodila vaša ljubav?
- Često smo nakon posla dugo razgovarali i bili veoma otvoreni jedno prema drugom. Donosio bi mi voće u činiji. Već u avgustu dobio je nagradu ambasadora univerzalne umetnosti u Italiji. Tokom boravka tamo, počeli smo da razmenjujemo poruke kojima je prethodio spontani poljubac u studiju koji je kasnije često spominjao... Kada se vratio s puta shvatili smo da među nama nešto postoji. Iako me je pitao kako bih reagovala ako zatrudnim, nisam osećala nespokoj, već sam imala osećaj da sam kraj pravog čoveka. I zaista, godinu dana kasnije, ostala sam u drugom stanju i shvatila da je to prava stvar.
Story: Razmišljate li o budućnosti?
- Želim da objavim Ljubišine neobjavljene pesme i probam da organizujem koncert na godišnjicu njegove smrti. Sa tim razmišljanjima se borim protiv tuge, znam šta bi on voleo da uradim profesionalno, jer sam mu i ranije sve organizovala, a kako ću privatno, to ne znam. Ne mogu da shvatim da sam sama. Malo je ljudi kakav je bio Ljubiša. A verujem da smo svi mi kopije onih koji su uticali na nas. I kad se odvojiš od partnera, nešto njegovo ostane u tebi. A deo Ljubiše ostao je da živi sa mnom.
Boreći se sa svojim osećanjima, Silvana se trudi da svoju tugu prikrije kako bi deci olakšala. Dok mlađi sin Sergije često ponavlja kako mu tata nedostaje, a potom i zaplače, stariji Andrej ne prestaje da sanja tatu.
- A što bi mi bio problem da pričam o tati - rekao je. - Svaku noć ga sanjam. Prve noći smo trčali jedan drugome u susret preko livade pune cveća, a potom smo se čvrsto zagrlili. Drugu noć sam sanjao da smo se vozili na Zlatibor. Hteo je da me iznenadi, pa mi je držao ruke preko očiju, a kada smo stigli, dozvolio mi je da vidim gde smo. Treći put smo bili na moru. Bili smo u vodi i prskali se. Znam šta se desilo, tata mi je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Nego, mama nikako ne može da ga sanja. Tražio sam od nje da mi da tatinu klavijaturu, a i nešto od garderobe. Ne treba mi sve, ali bar nešto da imam - otkrio je Andrej, dok je Ela Mita slušajući ga uzviknula:
- I meni nedostaje tata! Moj tata je na nebu!
Jasmina Antonijević
