Leontina je vrlo iskreno govorila o svom životu sa ćerkom, navikama, trenucima odmora...
Da li se vaš ovakav način života naslućivao dok ste bili devojčica?
- Oduvek sam bila dinamična, štreber, morala sam sve da znam. Sama sam upisala klavir, niko me nije terao. Strogo vaspitanje bilo je vezano za izlaske i školu. Meni je majka verovala. Nijednim gestom nisam ugrozila njeno poverenje. Kod nas je pomalo vladao matrijarhat, mama je odgajala mene i moju sestru Adelu, jer je tata radio u inostranstvu. Kad bi dolazio, strogoća se podizala na vojničku disciplinu. A podržavali su me u svemu.
Da li ste model primenili na Luciju?
- Htela sam da ne budem poput moje majke, što se kasnije pokazalo kao problem. Želela sam da svom detetu dopustim sve što je meni bilo zabranjeno. Ne vozi bicikl - slomićeš ruku. Ne penji se na drvo - razbićeš glavu. Ne hodaj po vetru - dobićeš šarlah. U psihologiji se to zove negativno negujući roditelj. A Lucija je mene navikavala da ja radim sve što ona poželi. Mislila sam da je to dobro. Ali kada su došle obaveze, škola, onda taj model vaspitanja nije mogao da se izdrži. Tada sam preokrenula stvari. Bila sam popustljiva jer sam htela da dete bude dete, a ne vojnik. Ipak, obaveze moraju da se poštuju.
Svuda ste zajedno sa njom. Da li obe to volite?
- Ona ima moju beskrajnu ljubav, možda zbog toga jer sam je dobila u kasnijim godinama. Naš dan ne može da počne bez grljenja i maženja. Mnogi mi kažu da budem zahvalna što je takva. Ali da sam ja roditelj koji je okrenut sebi i svojim zadovoljstvima, mislim da bi bila više otuđena od mene. Ovako, najduže je ostavljam samu jedan dan. Odvojile smo se kada je išla na rekreativnu nastavu ili jezički kamp.
Uskoči li tata kao pomoć? Kakva je situacija posle razvoda?
- Naravno, uskoči kad god je u prilici. Nemamo određene dane kada je Lucija kod njega, već se dogovaramo. Često je na putu, jer je muzičar, a naši odnosi su sasvim zadovoljavajući.
Nekada ste punili naslovne strane, sada ste poslovna žena i majka.
- Naslovne strane su za mladost i brljivost. Koga je briga za ženu koja vodi dete u školu i legne da spava u devet uveče. Kada se setim mladih dana i šta smo sve moja drugarica Ivana Peters i ja radile, šteta je što tako ne mogu da se zabavljaju i naša deca. Pritom, nije bilo ni alkohola, ni cigareta, ni droge. Naše okruženje nije bilo poročno, zabave su se završavale urnebesnim smehom. Volela bih da je ovo vreme bezbednije i da naše ćerke dožive tako nešto.
Koje uslove bi trebalo da ispuni muškarac koji bi hteo da bude deo vašeg života?
- Prvo - da je nepušač. Drugo - da mu je tempo života takav da se raspadne od rada. Treće - da može na miru da večera sa mnom i legne mrtav umoran oko devet. I da me ne dira posle devet.
U obilju posla, kada ste najopušteniji, najsrećniji?
- Kad odem na more. Već tri godine imam svoje specijalno mesto u Grčkoj. Kuća je na samoj plaži, samo je ukućani koriste. Nas tri majke ujutru pijemo kafu, deca spavaju. Same doručkuju i u spavaćicama izlaze na plažu. Ne javljam se na telefon. Sutra bih se preselila tamo, da ne radim ništa.
NE PROPUSTITE
