Osluškujući svoje srce i prepuštajući se emocijama, glumica Olga Odanović krojila je svaki pedalj svog životnog puta. Prvakinju Narodnog pozorišta u Beogradu proslavile su brojne predstave kao što su Gospođa ministarka, Dr, Skup, a publika joj se danas najviše raduje u seriji Selo gori, a baba se češlja. Olga je rođena 29. avgusta 1958. godine u Celju, u Sloveniji, odakle je njena mama Marija, dok je sada pokojni otac Pavao bio rudarski inženjer. Živeći u radničkoj porodici, poznata glumica je od malih nogu naučila kako sve u životu mora sama da obezbedi. Leta koja je provodila u Lici kod bake Evice posebno su joj se urezala u sećanje, pa i danas u istom maniru pokušava da vaspita svoje naslednike, sina Jakova (22) i ćerku Lenku (13) koje je dobila tokom dve i po decenije srećne bračne zajednice sa svojim kolegom Draganom Petrovićem Peletom (49). Olga se sve češće priseća svog odrastanja žaleći za prošlim vremenima koja su bila mnogo bezbrižnija i ne krije da njenom temperamentu više odgovara život u manjem gradu, a posebno mesto u Olginom srcu zauzima Aleksinac u koji se preselila sa svojim roditeljima kada je imala tri godine.
- Moji roditelji su se upoznali u Celju, gde sam i došla na svet. Mama je Slovenka, a tata je iz Like došao u Celje zbog posla kao rudarski inženjer. Odrastanja u Sloveniji se ne sećam jer smo se, kada sam imala tri godine, ponovo zbog tatinog posla preselili u Aleksinac, gde smo u stvari i započeli pravi porodični život. Bila sam veoma nestašna kao dete i sve me je interesovalo. Ja sam jedinica, ali to se na osnovu mog ponašanja ne može primetiti. Pošto su bili stalno zaposleni, roditelji su me naučili da im koliko mogu pomažem u svakodnevnim obavezama. Sećam se da sam oko vrata nosila ključ od kuće i išla do prodavnice u nabavku. Navikla sam da budem vredna i nikad mi ništa nije bilo teško, za razliku od današnje dece koja očekuju da im se sve servira na tanjir - govori glumica koja se i dan-danas seća mirisa kačkavalja koji je pripremala njena baka Evica iz Like.
- Najčešće nam je spremala taj kačkavalj koji smo svi u porodici obožavali da jedemo. Sva svoja leta tokom osnovne i srednje škole provodila sam baš kod očeve mame, moje baka Evice, u kući u kojoj je odrastao moj tata. Kuća je bila smeštena na predivnom mestu, brdu s kojeg se kao na dlanu vidi Gacko jezero i galebovi koji s mora sleću na njegovu površinu jer je more udaljeno svega dvadesetak kilometara. Uživali smo odrastajući u takvom ambijentu. Tata je imao dve rođene sestre i brata, a ja sam s njihovim naslednicima provodila dosta vremena – otkriva Olga koja je kao jedinica u svojoj porodici trpela i stroge kazne kada je kao tinejdžerka počela da izlazi sa društvom.
- Osnovnu školu Drakče Milovanović i gimnaziju Ljupče Nikolić završila sam u Aleksincu, u to vreme bile su to jedne od najjačih škola u okolini Niša. Nisam bila nemirna tinejdžerka, ali mi je tada, kao i svoj deci, bilo važno da izgledam što lepše, ali i starije. Imala sam krojačicu koja mi je šila haljine po najnovijim modelima. Rekla bih da nisam preterivala ni u čemu i u svemu sam imala meru, kako što je imam i sada. Ipak, u tom periodu odrastanja roditelji su me kažnjavali, pa ako zakasnim samo pet minuta pri povratku iz grada, nakon toga čekalo me je sedam dana kazne. Tada sam zavolela i muziku. Išla sam u nižu muzičku školu i završila odsek harmonike. Iznad svega bukvalno sam obožavala grupu Bijelo dugme, slušala sam i Dire Straits, skidala Josipu Lisac, dok mi je Tereza Kesovija bila omiljena u osnovnoj školi. Volela sam Arsena Dedića i Gabi Novak - priča glumica koja je nakon završene srednje škole upisala andragogiju na Filozofskom fakultetu, da bi se posle tri godine prebacila na glumu.
- Iako sam u startu želela da upišem glumu, kao dete iz manjeg mesta koje je došlo u Beograd na studije, nisam bila sigurna u sebe. Nikog nisam poznavala i osećala sam se kao da sam pala s Marsa. Ali, s druge strane, želela sam da u Beograd stignem sama, bez mame i tate, valjda da bih sebi dala na značaju i dokazala da sam odrasla. Odmah sam otišla na Fakultet dramskih umetnosti, stajala sam ispred zgrade na prostranoj livadi i pomislila kako nema šanse da će me ovde iko primiti. Činilo mi se da me neće ni pogledati. Zato sam rešila da upišem nešto drugo, a pošto sam bila odličan đak, mogla sam da biram. Mada sam želela psihologiju, pošto sam malo zakasnila za prijemni ispit, odabrala sam andragogiju na Filozofskom fakultetu. U dubini duše osećala sam da ću se ipak vratiti na glumu. Imala sam devetnaest godina i očigledno u tom periodu nisam imala dovoljno samopouzdanja – priča Olga, u čijem se životu za samo tri godine sve promenilo.
- Završila sam tri godine na andragogiji i ipak rešila da upišem glumu. Te godine na prijemnom ispitu bilo je devetsto kandidata, a iako su primali samo dve klase, bila sam u krugu malobrojnih koji su te godine upisali akademiju. Osećaj kada sam saznala da sam prošla bio je naprosto predivan i mislila sam da ću poleteti. Sećam se kako sam pri povratku u stan ušla u autobus broj 18, sela na najuzvišenija sedišta smeštena na točkovima, sve u želji da budem najviša i iznad svih. Prvo sam pozvala majku da joj saopštim svoju odluku o promeni fakulteta, što ju je obradovalo jer je i ona potajno priželjkivala da se to desi, dok ocu nije bilo svejedno što sam odlučila da nakon tri godine studija sve počnem ispočetka – priča Olga koja nije ni slutila da će na akademiji upoznati čoveka svog života.
- Peleta sam upoznala tokom rada na diplomskoj predstavi Nenada Purića Groblje automobila. Bio je deo ansambla i to tako što smo baš nas dvoje tumačili uloge muža i žene. Dragan je inače bio u čuvenoj klasi Vlade Jevtovića zajedno sa Bodom Ninkovićem, Srđanom Todorovićem, Vesnom Trivalić... Iako sam znala za njega, pre predstave nismo se čak ni upoznali. Jednog dana, u vreme kada smo već počeli sa generalnim probama, došla sam slučajno ranije na fakultet. U učionici je sedeo samo Pele i iz čista mira mi rekao: Ja ću tebe da ženim. Iako mi je to tako mirno saopštio kao da je sve rešeno, bila sam u šoku i upitala ga da li je normalan jer se nismo ni poznavali kako treba. Tog dana me je ispratio do kuće, odlučan da svrati kod mene. Ubeđivanja da ne živim sama i kako imam cimerku, nisu mi pomogla da ga odgovorim. Stanovala sam u iznajmljenom stanu u Zemunu. Bilo je veoma čudno. Dugo smo sedeli i pričali, a dva dana kasnije, uselio se kod mene i odmah smo počeli da živimo zajedno. Kada s ove distance pogledam na sve to, shvatam da je tako moralo da bude i da je sve ipak ispalo super. Nekoliko godina kasnije odlučili smo da se venčamo. Bila je to ceremonija bez mnogo pompe na kojoj su pored nas bili prisutni samo kumovi. Nikada nisam volela velika venčanja, što je ostalo sve do danas. Najvažnije je što sam pored sebe imala pravog čoveka – otkriva Olga kojoj su sasvim novi smisao životu dali sin Jakov i ćerka Lenka.
- Majčinstvo me je mnogo promenilo i navelo da shvatim šta je odgovornost. Trenutak kada sam postala majka predstavlja nešto najlepše u životu. Kada sam rodila Jakova imala sam dvadeset osam godina, a samo tri meseca nakon porođaja morala sam da se vratim na posao jer sam u pozorištu Boško Buha bila deo ansambla brojnih predstava. Nakon porođaja sa Lenkom ipak sam odlučila da odsustvujem godinu dana i to mi je jedan od najlepših perioda u životu. S obzirom na prirodu mog posla, boravak sa bebom u kući došao mi je kao odličan odmor – priča glumica koja s posebnom pažnjom vaspitava svoje naslednike.
- Nisam stroga majka i nikada nisam umela da im zapretim ili da budem autoritet u kući. Svesna sam toga da roditelji ne mogu sve da znaju i da deca sa svojim drugovima žive svoj život. Poznajem im prijatelje i znam da su to vaspitani mladi ljudi. Drago mi je što su Jakov i Lenka otvoreni u komunikaciji, pa mi malo kad nešto prećute, već otvoreno govore šta im se dešava. Najvažnije mi je da izrastu u dobre ljude, ali i da u drugima umeju da prepoznaju dobrotu, kao i da u životu steknu prave prijatelje – kaže Olga koja nikada nije pravila planove.
- Živim za ovaj trenutak i nikada nisam pravila planove, već sam živela sada i odmah. Žao mi je danas mladih ljudi koji ne mogu da se zaposle, a žele da rade, pa se i ne čudim što sve češće odlaze iz zemlje. Neretko se zapitam kada je i o mojoj profesiji reč, čemu sve ovo. Normalno je da mi prijaju pohvale i sve dobronamerne sugestije, ali nesrećna sam što je kod nas kultura na margini. Umetnici su napušteni kao siročići. Katastrofalno je stanje na svom poljima, a plašim se da ćemo biti prvi narod koji je dokazao da nada ima granice. Veliki sam optimista, ali ne može se u nešto verovati beskrajno i na silu – završava Olga.
Danilo Mašojević
