Fudbalska legenda Dragan Stojković Piksi (45) preživeo je pravu dramu nakon zemljotresa koji je pogodio severoistok Japana. Trener Nagoje, koja je prvi put u istoriji upravo sa njim na čelu, postala prvak Japana, u trenutku nesreće se nalazio na putu za Sendai – grad u kome je bio epicentar. Njegova životna saputnica Snežana (44), koja ga prati već četvrt veka, u tom trenutu bila je u Nagoji, dok su njihova deca Andrea (21) i Anja (19) i Marko (17) boravili u Parizu, gde već dugo žive i obrazuju se. Nakon što su prošle nedelje iz Japana doputovali u Francusku gde su trenutno sa svojim naslednicima, supružnici za Story govore o agoniji kroz koju su prošli , ističu koliko su se uplašili opasnih posledica radijacije poslednjih dana boravka u Nagoji i govore o emocijama sa kojima su napustili zemlju koja im je postala druga domovina.
Story: Nedavno ste napustili Japan i trenutno boravite u Parizu. Šta je presudilo da to učinite?
Dragan: Isprva uopšte nisam razmišljao da ćemo otići iz Japana. Ostali smo još pet dana posle nastale katastrofe, ali nekoliko faktora je odlučilo da otputujemo. Kao prvo, Fudbalski savez Japana obavestio je da je prvenstvo odloženo, zatim sam imao sastanak sa čelnicima kluba koji su predložili pauzu od sedam dana. Klub mi je predložio da se na kratak period sklonim iz Japana i tim gestom su pokazali još jednom koliku humanost imaju prema svim strancima. Zatim je usledio i apel našeg ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, pa sam shvatio da ako već ne treniramo, nema svrhe ostajati. I zato sam odlučio da se vratimo i budemo sa decom.
Story: Kako su Andrea, Anja i Marko, koji žive u Parizu, reagovali na vest o zemljotresu i cunamiju u Japanu?
Snežana: Kada se desio zemljotres deca su još spavala zbog vremenske razlike od osam časova. Odmah sam svo troma poslala SMS poruke da se dogodio jak zemljotres i da se ne plaše jer smo tata i ja dobro. Čim su pročitali poruke odmah su nam se javili, ali su se smirili tek kada su nas uveče videli kod kuće preko skajpa, jer su ih vesti koje su videli u toku dana, veoma uznemirile. Sve troje su po internacionalnim univerzitetima i školama i imaju prijatelje po celom svetu, pa su im vrlo brzo usledile poruke i podrška svih njih, što ih je dodatno uznemirilo jer su dobijali različite informacije. Mi smo ih smirivali i ubeđivali da je Nagoja zaista mirna. Njima je to sve teško palo jer su i oni dugo živeli u Japanu, gde imaju mnogo drugova i drugarica i sve te slike su ih veoma rastužile. Pojedine prijatelje koji su u najugroženijim mestima pozvali su u goste dok se cela situacija ne stabilizuje. I mi smo pozvali sve prijatelje da u slučaju pogoršanja situacije mogu da računaju na svaku vrstu naše pomoći.
Story: Budući da je radijacija na tlu dobrog dela Japana drastično povećana, jeste li stigli da obavite zdravstvene analize pre poslaka za Evropu?
Snežana: U svim medijima objavljene su informacije o nivou radijacije i naravno da me je to u jednom trenutku zabrinulo, ali nisam paničila, osim što sam u tih nekoliko dana više vodila računa o ishrani i zaštiti. Nisam kupovala salate, ribu i povrće, ali smo i šetnje sveli na minimum. Čak ni prozore nismo otvarali. Od doktora u Japanu dobili smo tablete joda za svaki slučaj i savet da jedemo što više suvih algi koje u sebi sadrže veliku količinu joda. Planiramo jedan lekarski pregled kod našeg doktora, čisto da nam savest bude mirna, jer znam koliko i minimalna količina štetnih gasova, a posebno ovih iz nuklearnih postrojenja, mogu da imaju na zdravlje.
Story: Da li je i u Nagoji bilo panike nakon ekskplozije nuklearih reaktora?
Dragan: U Nagoji nije bilo panike, ali sva dešavanja u vezi sa nuklearnim reaktorima sigurno dovode do velike zabrinutosti. Možda je dobra vest bila to što su oni bili isključeni u momentu udara cunamija. Vesti smo pratili dvadeset četiri časa na CNN-u, BBC-u, japanskim kanalima i Internetu, da bismo bili što bolje informisani. Ali kada je radioaktivnost u pitanju, dovoljno smo zreli da znamo šta to može da znači.
Story: Jeste li uplašeni za svoje prijatelje u Japanu?
Dragan: Japan je zemlja koju smatram svojom drugom domovinom i ova katastrofa na mene deluje veoma emotivno. Strah je valjda normalna pojava kod čoveka kada je reč o natprirodnim stvarima, na koje ne možete da utičete i da ih kontrolišete. Pri napuštanju Japana, sustigle su me sve te slike i tužna lica prijatelja koji su nas ispratili.Velika grupa novinara i TV ekipe koje su došle na aerodrom da nas isprate, tražili su od mene poruku japanskom narodu. Rekao sam kratko: Gambate Nipon što u bukvalnom prevodu znači: Ne daj se Japane. U avionu sam zaplakao od velike tuge i očaja što se meni retko dešava, ali emocije su bile jače.
Story: Na dan nesreće bili ste u vozu za Sendai. Kako vam je izgledao trenutak potresa i momenat kada je voz automatski stao?
Dragan: Krenuli smo za Sendai u dvadeset minuta do tri sata popodne pri brzini od trista kilometara na čas, a voz se automatski zaustavio šest minuta kasnije. Odmah sam shvatio da je reč o potresu, jer svaki put pri najmanjem drhtanju zemlje, vozovi staju. Istog sekunda na displeju se pojavila informacija da je pogođen Sendai, grad koji nam je bio krajnja destinacija. Sledeću informaciju koju smo dobili bila je da je hotel gde je trebalo da budemo smešteni oštećen i da od nastavka puta nema ništa. Tada još nismo imali sve informacije. Jeziv je osećaj kada tlo podrhtava i konstantno se ljulja, a činilo se da to traje čitavu večnost. Bespomoćni ste, ali verujete da će što pre stati. U roku od petnaest minuta imali smo još dva potresa i takav osećaj nikada u svom životu nisam doživeo. Odmah smo saznali da je epicentar bio u Pacifiku, udaljenom sto trideset kilometaraod Sendaia jačine od devet stepeni i da je imao razornu moć.
Story: Šta vam je prolazilo kroz glavu tokom agonije koju ste preživeli?
Dragan: U vozu smo ostali neočekivano dugo, čak pet sati. Nismo mogli da ga napustimo, s obzirom na to da je sve bilo blokirano jer je nestalo napajanje električne energije. Taj period je predstavljao jednu veliku neizvesnost i košmar jer niko nije mogao da nam kaže koliko će to sve trajati. Prvo sam pozvao Snežanu, a bila mi je potrebna upornost da je dobijem jer su i telefonske linije bile u prekidu. Posle dvadeset pokušaja uspeo sam, brinuo sam se za nju jer znam da je ostala sama i bilo mi je važno da čujem da je dobro. Osećao sam se šokirano i ništa mi nije prolazilo kroz glavu osim misli da se sve što pre okonča.
Story: Hoćete li iz Pariza doći u Srbiju?
Dragan: U zavisnosti od razvoja sitacije u Japanu, zavisiće i moji planovi u Evropi. U ovom trenutku želim samo da provedem što više vremena sa svojom decom, koja su takođe preživljavala sve ovo sa nama. I susret sa njima prošle nedelje predstavlja najbolju terapiju i oporavak od šoka koji sam doživeo.
Nikola Rumenić
