Jedan od najboljih naših sportskih novinara i komentatora Slobodan Šarenac nije osoba koja voli da često daje intervjue, a posebno da u njima govori o svom privatnom životu.
DOBAR I LOŠ POLICAJAC
Kod nas u kući toga nema. Moja žena Anđa je glavni vođa a mi smo mali vagoni iza nje. Imam sreću zaista jer po mom mišljenju Anđelija sve to dobro vodi a ja se trudim da što manje smetam.
Mora sa decom da se ima jedan put, da se ne popušta tako lako jer iskoče iz koloseka za sekundu jednu. Moje dve male dame su odlične, slušaju mamu a ja sam tu da neki put potvrdim neke odluke.
Ali došli smo do dobrog momenta - pošto one slušaju majku i ja volim što je to tako... I sad kad pitaju mene - Jel možemo neku čokoladu.
- Možete.
A njih dve stoje...
- U čemu je problem?
- Sačekaćemo da pitamo mamu.
- Ali uzmite slobodno, kad vam ja kažem da može.
- Ok, hvalati, ali sačekaćemo mamu.
I onda kažem - Anđelija reci im molim te da mogu da uzmu nešto i kad ja kažem.
Ali je dobro tako i slažem se sa tim da čekaju da se mamam pojavi.
O ČOKOLADI POSLE ŠEST I ALERGIJI NA INDIJSKI ORAH
E iako volim da pravim štoseve jednom sam napravio jedan nesmotren.
Anđa izlazi, one su male, i kaže mi:
- Idem, vraćam se za dva sata molim te, znaš sve?
- Sve znam i tuširanje i kupanje i stavljanje u krevet
Ali ja zaboravim na pravilo gde mi je rekla da im ne dajemo slatko uveče.
Posle šest sati ništa... I dođu klinke oko 8 sati i kažu:
- JeL možemo nešto slatko?
- Imate tamo u fioci čokoladice.
I one uzmu i najdeu se slatkog. Znači graške znoja su im bile na čelu, skaču po sobi, sve pršti, svira neka muzika... Anđa dolazi i pita - Šta je ovo? A one kao na energetskim bombama.
Prvo što su rekle: Dao nam tata da jedemo slatko!
E tako je jednom isto kad je Lana bila beba, ja jeo neki indijski orah a on ne sme deci da se daje deci do nekih godinu i po dana.
I ona dete mene gleda u usta, cure joj bale sa strane i meni bilo žao i ja joj dam dva komada. Anđa dođe kući a Lana se osula. Mi kod doktorke.
- Vidite doktorka, boginje, kažem ja lekarki.
- Ma kakve boginje, na šta dete ima alergiju?
Pita me Anđa - Šta si dao detetu da jede?
- Ko? Ja? Nisam ništa...
- Kaži moramo da znamo da joj ne bi davala inekciju. Šta si joj dao?
- Indijski orah...
Ćutao sam par sati. Baš sam bio kriv.
"SRAM TE BILO KAKO NE ZNAŠ...!"
To su bile olimpijske igre protiv Australije za prolaz dalje. Na kraju slavlje, naši prošli u polufinale, medalja na dohvat ruke... A sa Australijom smo igrali i u Seulu 1988. na olimpijadi kada je Anđa dala onaj pobedonosni koš i naši tad prošli dalje i otišli na Amerikanke. Ja to znam ko azbuku, u pola noći.
I tako se dešava na toj utakimici da se postiže taj koš u poslednjim trenucima i ja kažem:
- Evo sve liči na 1988. i Seul kada smo pobedili Australiju i ušli u finale ali.. Ko beše dao taj koš u poslednjem tzrenutku?
I puštam 5-6 sekundi tišine, smejem se u sebi i onda kažem:
- Ah, pa da... Anđelija Arbutina.
Salve smeha, a onda stiže poruka starije ćerke:
- Kako te nije sramota da ne znaš ko je dao poslednji koš. Pa mama je postigla poslednji koš.
Ja joj odgovorim da je sve u redu, da je to šala i da pita mamu.
Posle stiže njena poruka - HAHAHAHAHA, ti si car!
Mnogo ozbiljnih ljudi mi je pisalo preko Tvitera poruke - Sram te bilo, kako ne znaš da je tvoja supruga dala taj poslednji koš.
KAKO JE UPOZNAO SUPRUGU
Anđa je došla da gostuje 1992. u emisiju na Trećem Kanalu.
Tad smo se prvi put upoznali. Posle se nismo viđali i kad smo se ponovo videli njena namera je bila da me upozna sa jednom svojom drugaricom.
Ali eto sve je ispalo drugačije...
NE PROPUSTITE
