Čuveni dramski pisac i scenarista Stevan Koprivica nedavno je postao deda i za Glossy ekskluzivno otkriva sve detalje oko svoje nove najvažnije uloge u životu.
Stevan priča o kulturi danas i navodi da kako je ovo vreme političkih diktata, dekonstrukcije etičkih načela i finasijskih užasa i dodaje kako mora da se suočava sa malignim korisnicima društevnih mreža, nadobudnim kritičarima, i paraestetičkim procenama dežurnih ideologa.
Šuška se o vašem novom velikom televizijskom projektu, da li je možda na pomolu opet saradnja Karadžić- Koprivica- Karadžić, ili pak nešto sasvim drugo?
I drugo i prvo. Drugo je serija „Dug moru“ koja se upravo snima u Boki Kotorskoj, u režiji Gorana Gajića. Radi se o, za naše uslove, neobičnom žanru, trileru čiji je glavni motivacijski plan legenda i fantastika. Neke stare legende i kletve oživljavaju i obeležavaju živote glavnih junaka. Igraju Dragan Mićanović, Sergej Trifunović, Nada Šargin, Vesna Trivalić, Bane Popović, Julija Milačić, Ana Lečić. Već je hronična saradnja sa Karadžićima. Radi se o humorističkom trileru pod radnim naslovom „Splenid samit“. Da ne bi otkrivali sve tajne dovoljno je reći da su u kultnom hotelu „Splendid“ u Bečićima, ZAKLJUČANI lideri ex YU zemalja i neće izaći sve dok se ne dogovore, a serija prati događaje i odnose izmedju njohovih članova obezbedjenja, hotelskog osoblja, obaveštajnih službi. Realizcaija serije očekuje se u februaru naredne godine.
Sa Milanom Karadžićem sarađujete već veoma dugo. Koliko je važna dobra saradnja između režisera i pisca?
Živimo u vremenima strahovlade producenata i takozvane „kreativne produkcije“. Moram da kažem da se ne snalazim najbolje u tim relacijama, gde se angažuje veći tim pisaca i radi po nalogu producenta. Različiti rukopisi, autorski pečati, podređuju se ideji koja nije njihova i o kojoj, u krajnjem ishodu, pisci ne odlučuju. Shvatam ja da producenti imaju lovu, da su vlasnici projekta, ali teško ide usaglašavanje različitih autorskih rukopisa, ponekad dijametralno suprostavljenih. I pisci i reditelji svode se na puke egzekutore, najamnike koji odradjuju zadatke. Ja sam, staromodno, pristalica punog autorstva pisca i reditelja, a producentima ako se ne dopada to što oni rade, ne moraju da udju u projekat. Zato volim da radim, već evo više decenija, na televiziji i u teatru sa Milanom Karadžićem. Sednemo, pričamo, sve ideje na sto, posvađamo se, pomirimo, a onda radimo. Moram da kažem da je Milan radni generator, a da sam ja ponekad mediteranski opušten, ali on je reditelj koji poštuje pisca i dosledno stoji iza onoga što je napisano.
Sa kojim glumcem najviše volite da sarađujete i zbog čega?
Pisac i glumac, po definiciji, nemaju direktne kontakte. Između njih je reditelj. Ali ja lično volim da znam za koga pišem. Prilagodite tako kroj lika glumačkim leđima koja moraju da ga iznesu. Voleo sam da pišem za Pecu Ejdusa (serija Kontraš), nekoliko pozorišnih komada, Dragana Nikolića (njegova poslednja velika uloga u pozorištu u Innominatu). Oni više nisu sa nama ali ostale su uloge i prijateljevanje. Volim da radim za Andriju Miloševića čija je duhovitost inspirativna, za upornog Mimu Karadžića, energetsku bombu Lazara Ristovskog, Slobodu Mićalović koja je počela svjoju karijeru u našem M(j)ešovitom braku, Natašu Ninković (antologijska uloga u Tre sorelle/), Isidoru Minić... Što ne znači da manje volim i ostale glumce za koje sam pisao. Recimo da je moj trenutni favorit mladi Milan Vasić.
U kojim stvarima najviše nalazite inspiraciju za pisanje scenarija?
Inspiracija možda važi za pesnike koji pišu u dokolici i čekaju da ih muza pogodi u glavu nadahnućem. Inspiracija je mitomanska odrednica za loše nastavnike kada analiziraju nečije delo. Pisanje je profesija i posvećenost i, čekajući inspiraciju, profesionalni pisci bi umrli od gladi. Nametne se se tema, društveni fenomen, karakter... Oni bivaju inicijacija. A sve ostalo je pitanje talenta i krvavog rmbačenja, samotnog, na tekstu, te neizistavnog poznavanja zanata.
Da li u nekim ima nekih autobiografskih dela?
Deo ličnog iskustva postoji u svemu što sam napisao. Ali, ne volim da prebiram po mojoj biografiji da bi je iznosio pred publiku. Nisam ni heroj ni gubitnik da bi elementi mog života bili predmet drame. Moj doživljaj sveta, dok sam bio mladji, pripadao je komediji, ironiji, sada kako matorim sve manje. Čaši meda dodajem sve više žuči. Ali, tu se radi o zrenju i „odrastanju“ a ne o autobigrafskim elementima.
Kćerka Staša je krenula vašim stopama i odlično se snalazi u scenarijskim vodama. Koje savete ste joj davali na početku?
Ni manje ni više nego ostalim mojim studentima, kada je zanat u pitanju. Mislim da je pisanje kod nje pitanje afiniteta ali i nezadovoljstva tekstualnim predlošcima koje dobija. Dosta toga ja „kupim“ od nje, često bude „kontraditore“ savetnik. Radili smo nekoliko projekata zajedno i to je bilo suštinski pravo međusobno edukovanje.
Oko čega ste je najviše usmeravali u životu?
Teško je nju usmeriti. Sva je svoja i možda sam, kao otac, najviše insitirao da takva i ostane. Što ne značli da nisam „popovao“ i „ grinjao“ , kako bi rekli moji Bokelji, pa se ponešto od toga možda i primilo kod nje. Ona je borac i to je možda ono što sam želeo da je naučim.
Jednom prilikom ste izjavili da je vaš posao jako stresan i da ne biste voleli da vam se time ćerka bavi, zbog čega?
Ovo nije dobro vreme za pozorište, film... Nešto bolje je sa televizijom, prividno. Ovo je vreme političkih diktata, dekonstrukcije etičkih načela , finasijskih užasa. Kada sam ja počinjao, kako ovo metuzalemski zvuči, bila su bolja vremena, bolja zemlja, ali ni tada nije bilo lako. Mladi čovek koji se bavi ovim poslom mora da izdrži bubotke sa svih strana a onda, kada konačno njegovo delo izadje, mora da se suoči sa malignim korisnicima društevnih mreža, nadobudnim kritičarima, paraestetičkim procenama dežurnih ideologa, svim i svačim. Stres je konstanta, u ovom poslu nema mirne luke . Teško je celog života biti u tome.
Nedavno ste postali deda male princeze Lucije, kako se osećate zbog toga?
Nemojte to „princeze“. Ja sam zekleti republikanac. Nisam ljubitelj prinčeva i princeza, kraljeva i kraljica. Nego, ja sam deda ili još bolje đede jedne predivne curice koja svakim danom pokazuje da će znati šta hoće i kako to hoće. I koja ima osmeh vredniji od svega na svetu. Lucija je nova energija kada mi se učini da sam se umorio.
Tokom višegodišnjeg rada za katedrom, šta je to što vas i dalje usrećuje u radu sa studentima?
Profesuru nikada nisam doživljavao kao prodavanje više pameti i znanja nekome ko to nema. Profesura, bar kada je dramaturgija u pitanju, je razmena i artikulisanje ideja. Ja ih učim zanatu i pokušavam da ponekad razabrušene ideje uvedem u tokove koje veština dramskog pisanja podrazumeva. A oni mene uče da su se neka vremena promenila, da su generacijske vizure drugačije od mojih. A jedina svrha, jedino što profesora zaista čini srećnim i daje mu osećanje da nije zalud drvio o dramaturgiji je kada studenti sa radovim koji su radili na fakultetu / i ne samo njima/ postanu pravi pisci koji se izvode na pozorišnim scenama.
Šta biste promenili da možete na kulturnoj sceni?
Nema promene na kulturnoj sceni bez promene društvene svesti. Kultura bi, valjda, trebalo da doprinosi toj promeni, pre nje prosveta, ekonomija, mediji. Mrka kapa, danas, kod nas. U nekim segmentima društvena svest je nivou osmanestog veka, ili agitpropa, ili mitomanskih zabluda koje su nas koštale svakojakog zla koje i danas traje. Zadatak kulture bio bi da, konačno, to radiklano promeni. Bojim se da je nemoćna. Tako bi i ja bio nemoćan, sve i da mi se može. Možda je, kao i uvek do sada, rešenje u revolucionarnim zahvatima. Ali, revolicije su krvave i bole. Tako da...
Po čemu pamtite detinjstvo u Herceg Novom?
Ja sam odrastao u „bel epoku“ jedne države koja se zvala Jugoslavija i gradu kakav se samo mogao poželeti za odrastanje. Beskrajno more koje je čudo po sebi i koje vas uči svemu što se može naučiti, Velike klape iz kraja koje su u stalnoj igrajućoj avanturi. Beskrajna majčinska ljubav. Čudesan bioskop koji je imao repertoar ravan onima u evropskim centrima. Tajnovita garadska biblioteka sa bibliotekarom iz bajki. Komšije koju su bile više nego familija. Tražeći taj grad iz detinjstva pre nekoliko godina odlučio sam da se vratim u njega. Nije bilo detinjstva, a grad je neopovratno pogubio sve što je imao. Pokušao sam da vratim deo toga. Bezuspešno. Sve više su mi u glavi Ćopićevi stihovi iz pisma Ziji, o crnim konjanicima. Koji „ujahuju“ u grad i detinjstvo. Jedino je more ostalo isto.
Da li postoji nešto što do sada niste uspeli da ostvarite, a želeli biste?
Kada bi mislio da sam sve ostvario, život bi postao dosadan. A lista želja je prevelika za ovakav intervju.
NE PROPUSTITE
