Beskrajno šarmantna zvezda domaće glumačke scene, harizmatična Tanja Bošković, i posle četiri decenije karijere zrači svojom neprolaznom lepotom i vedrim duhom. Briljantne role u pozorištu, kultnim filmovima i TV serijama učinile su ovu crvenokosu divu jednom od najpopularnijih glumica. Iako neretko govori o sebi, Tanja ne krije da je najveću sreću u svom životu spoznala kraj sina Đorđa i ćerke Lane koji je iz dana u dan menjaju, a s kojima deli sve životne radosti. U iskrenom intervjuu za magazin Story, slavna umetnica otkriva koliko ju je promenilo materinstvo, kakav je odnos izgradila sa svojim naslednicima, ali i o prelomnim trenucima u svojoj bogatoj karijeri.
Story: Kako s ove distance gledate na vaše profesionalne početke?
- Potrebno je da prođe određeno vreme kako biste uvideli da je neki događaj koji vam se učinio kao potpuni krah u stvari nešto potpuno suprotno. Na primer, kada sam diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, otišla sam u Narodno pozorište sa željom da se tamo zaposlim, ali oni su me odbili. Tada sam mislila da ću od očaja i razočaranja da padnem mrtva, pa sam plačući napustila pozorište. Deset godina nakon toga shvatila sam da su me primili, ne bi bilo moje fantastične glumačke mladosti u Pozorištu na Terazijama. Putovanja, filmovi i provod po svetu, koliko god vam se činili kao uspeh, mogu da se ispostave kao veliko traćenje vremena. Stvari koje su vam bitne kada imate dvadeset ili trideset godina mogu da budu potpuno nevažne kada uđete u petu deceniju.
Story: Vi ste jedna od naših najcenjenijih glumica do sada. Kako definišete uspeh?
- U čemu se ogleda uspešnost? Znate šta je najveći uspeh mog života? To što sam rodila Lanu i Đorđa, a to sam verovatno mogla da uradim i bez fakulteta. Uspeh je što sam skuvala dva epohalno važna ručka u svom životu i roditeljima uspela da dam ljubav, ali i od njih umela da je primim. Velika stvar jeste i to što sam dovoljno grlila svoju decu. Sve ovo mogla sam da postignem bez stvari koje su činile moj život. Čime se uopšte meri uspešnost, da li time koliko sam poznata? Ne bih rekla. I dan-danas umem da dobijem poljubac od nepoznate žene koja me sretne nasred ulice, ali i prezir u pogledu od kolega s kojima sam podelila život.
Story: Kada ste počeli na ovaj način da promišljate svet oko sebe?
- Kada sam bila mlađa, imala sam mnogo snage i malo mudrosti. Ne znam koji je to trenutak, valjda kada sam najdublje pogledala u Boga i uspostavila živi odnos s njim. Mislim da je to taj trenutak, a kada nije to, onda je život. Ne znam kada on nailazi, nekada u talasima, drugi put veoma snažno i burno, a ponekad vam se potkrade i ne znate kakvi ste dok se jednog jutra ne probudite i shvatite da vas je Bog pomilovao po glavi.
Story: Kažete da su deca vaš najveći uspeh. Da li biste voleli da ste se ranije ostvarili u ulozi majke?
- S jedne strane da, ali s druge ne bih.
Story: Zašto?
- Takva je bila Božja volja. U jednom periodu pomislila sam da nikada neću imati decu jer sam bila udata za pozorište. S druge strane, ne znam kako da vam objasnim jer te stvari ne staju u reči. Uvek se pitam zašto u novinama postoje ovakvi tekstovi i rubrike zato što je susret mnogo važniji od bilo koje napisane reči. Jedina važna stvar u životu jeste kada nekoga umete da dodirnete, zagrlite i date mu najbolje od sebe, bez obzira na to kako on takve stvari prima. Najvažnije je kada umete da date i primite ljubav. Ništa drugo nije važno osim spoznaje Boga, a Bog je ljubav i to je jedino čime se bavim u životu. Ljubav dajete jedino onda kada niste svesni toga i to je čarobno iskustvo, zato su i deca čudo. Sva znanja umeju da nadimaju ljude glupostima kojima se opterećujemo. Maniri kvare ono nešto autentično vaše, sputavaju vas i predstavljaju lažno. Treba naučiti da volite svoje neprijatelje.
Story: Da li ih vi volite ?
- Šta ću, ja se trudim, ali ponekad padnem u takav gnev...
Story: Odakle crpete energiju koju pokazujete na sceni i u privatnom životu, poznati ste kao vesela osoba koja u dobrom društvu često voli da zaigra i zapeva?
- Nisu to stvari koje se racionalizuju i pogotovo kod glumaca one nestaju u reči. Sve unutar mene je moj dar i ja ga dajem bez ostatka jer će me u suprotnom pojesti i ugušiti. Veliko je to prokletstvo jer smo mi samo poštari za taj dar koji nam je bogom dan. To je vatra koja vas raspline i muči ukoliko je ne dajete drugima. Volim da igram, to mi je nešto beskrajno i mnogo mi više znači nego pesma. Kada čujem muziku, ona mi je povod za neki ples, a volim razne vrste muzike.
Story: Glumci su poznati kao boemi koje vole kafanu. Jeste li i vi takvi?
- Uopšte ne volim kafanu i retko kad idem na takva mesta. Ja sam kao osoba više kućni tip. Kada smo zajedno, moja ćerka, sin i ja umemo da pojačamo muziku i tada volim da igram, što mi pričinjava veliku radost.
Story: Da li ste sa decom uspeli da izgradite otvoren odnos?
- Da, nekako uspevaju da istrpe ovakvu majku i nije im nimalo lako sa mnom.
Story: Zameraju li vam nešto?
- Naravno, kao i sva druga deca svojim roditeljima, što je sasvim u redu i pravedno. Od njih dobijam i već sam dobila bezuslovno-beskonačnu ljubav. Alal im vera kako su mi je dali, a ja im tako i vraćam.
Story: Primećujete li da vas kako vreme prolazi Lana i Đorđe menjaju kao ličnost?
- Naravno, a i umem da se promenim. Veoma sam pažljivo učila da slušam i to je jedna od stvari koje dolaze sa godinama i menjaju život. Ranije nisam umela da slušam i poslušam, bila sam pusta i bezobrazna. Vremenom sam naučila da decu bespogovorno slušam, ali umem s njima i da se borim. Moraju da postoje neke granice u životu i odnosima među ljudima. Ne može da vlada samovolja, moraju se poštovati i druge osobe.
Story: Iako tvrdite da neka osećanja ne mogu da se dočaraju rečima, veoma živopisno opisujete vaše doživljaje iz života. Da li ste nekada pomišljali da neke od svojih viđenja i zapišete?
- Moj otac je pisac, a ja olovku uzimam samo kada želim da zapišem broj telefona. Iz poštovanja prema tom daru ne bih se usudila da nešto napišem. Uostalom, to bi bila gordost jer je meni gospod Bog dao dar za glumu, ne želim da se širim i budem alava. Mislim da bi to bio nemar prema mom sopstvenom daru. Ni moju glumu još nisam oplemenila da sebi mogu reći: Alal vera, ti si jedna dobra umetnica!
Danilo Mašojević
