Činjenica da potiče iz umetničke porodice i da joj mnogi zavide i tvrde da je rođena pod srećnom zvezdom, rediteljki, glumici i bivšoj manekenki Sofiji Kopoli to nikada nije pomagalo u životu, već je zbog toga samo osećala teret. Mada je kao mala volela to što je u životu dobila sve servirano na tanjiru, kasnijih godina to ju je nerviralo i smetalo joj da pokaže šta sve može, pa je zato menjala pravac svoje karijere nekoliko puta. Rođena je 14. maja 1971. godine kao jedina ćerka scenografkinje Eleonore i reditelja Fransisa Forda Kopole koji je svoju ćerku još u najranijem detinjstvu uveo u svet filma. Prvo javno pojavljivanje Sofija je doživela kao beba i to u tatinom ostvarenju Kum. Već sa petnaest godina otpočela je karijeru kao model za Šanel, a čim je diplomirala, oprobala se i kao dizajnerka, a njeni modeli prodavali su se širom Japana. Početkom 1984. godine dobila je svoju prvu ulogu u filmu Frankenweenie, a zatim su počele da se ređaju uloge u raznim žanrovima, gde se odlično pokazala. Međutim, mnogi kritičari filmske umetnosti tvrdili su da umetnica dobija uloge jer je ćerka čuvenog reditelja, a ne zato što je talentovana. Glumica se naizgled nije osvrtala na ove komentare, ali je duboko u sebi patila. Baš zbog toga rešila je da pokaže svetu da je ona nešto više od lepog lica na velikom platnu i počela je da režira. Posle dva neuspešna projekta režirala je film Lost in Translation za koji je nagrađena Oskarom za scenario. Sredinom 1999. godine Sofija se udala za režisera Spajka Džonsa sa kojim je pre toga bila veoma dobra prijateljica, ipak, par se rastao posle samo četiri godine. Posle toga, glumica se preselila u Pariz i u gradu svetlosti i ljubavi upoznala čoveka svog života, Tomasa Marsa, pevača rok grupe Feniks, sa kojim ima dve ćerke Romi i Kosimu. Posle mnogo godina truda i rada konačno je dobila priznanje na šezdeset i sedmom filmskom festivalu u Veneciji, čuvenoj Mostri, gde je za svoj film Somewhere dobila Zlatnog lava.
Koja vam je bila ideja vodilja kada ste počeli da radite na filmu Somewhere?
- Želela sam da napišem priču o Los Anđelesu, ali iz ugla osobe koja godinama živi u Parizu. To je priča o odnosu između oca i ćerke, njihovoj ljubavi, njihovim problemima. Možda u ovom ostvarenju ima i malo delova iz mog ličnog iskustva i odnosa mene i mog oca.
Po čemu se ovaj film razlikuje od ostalih?
- Po tome što je to jedna iskrena priča, bez primesa melodrame, a ljudi su prepoznali živu emociju koju on nosi.
Koliko vam znači nagrada Zlatni lav koju ste dobili u Veneciji?
- Veoma mi znači pošto sam se stvarno trudila da dokažem da mogu i ona je naišla u pravom trenutku. Zahvalna sam svim ljudima sa kojima sam sarađivala na ovom projektu jer ne bih uspela sama.
Koliko vam je u životu odmoglo, a koliko pomoglo to što ste ćerka čuvenog reditelja?
- U privatnom životu mi je dosta pomoglo jer bez njegovih saveta ne bih bila ovo što jesam, a u karijeri, mislim da mi je odmoglo jer su svi uvek govorili da sam u javnosti prisutna samo zbog njega. Ali, to mi je na neki način dalo snagu da se borim.
Kako to mislite?
- I kao manja osećala sam se loše zbog toga jer su mnogi tvrdili da je tata iza mene. Moj uspeh se nikada nije priznavao i jedno vreme sam se nervirala, a onda sam se pomirila sa tim i ubedila sebe da sve mogu sama. Što je i istina.
Deset godina ste se družili sa režiserom Spajkom Džonsom. Zbog čega ste se na kraju udali za njega?
- Nas dvoje smo stvarno bili izvrsni prijatelji, a onda smo poverovali da između nas postoji nešto više. Međutim, prevarili smo se. Posle četiri godine zajedničkog života rešili smo da se raziđemo.
Da li je razlog vašeg razlaza možda bila i činjenica da niste imali dece?
- Nije, nas dvoje smo dosta radili pa nije bilo vremena za majčinstvo, a i nisam bila spremna za takvu ulogu.
Kasnije ste se preselili u Pariz, zbog čega ste to uradili?
- Zaljubljena sam u Pariz i to je jedini razlog zbog kojeg sam otišla tamo. To je prelep grad u kome su boje divne, a tamo sam i upoznala čoveka svog života Tomasa Marsa.
Kako ste se vas dvoje upoznali?
- On je radio muziku za moj prvi film i odmah sam se zaljubila u njega, a ostalo je istorija jer je on pravi genije.
Planirate li možda da ozvaničite vašu vezu?
- Stvarno mi nije do braka, ne zato što ga ne volim, nego zato što više ne verujem u tu instituciju. Nas dvoje imamo dve prelepe ćerkice i one su kruna naše ljubavi.
Koliko vas je rođenje danas četvorogodišnje Romi i tromesečne Kosime promenilo?
- Ne mogu da kažem da me je suštinski promenilo, i dalje sam ista osoba, ali naravno da je moj život dobio neki drugačiji oblik jer su mi se prioriteti promenili, a i sada mi neke druge stvari pričinjavaju zadovoljstvo.
Koje su to stvari?
- Ranije mi je mnogo toga bilo potrebno da bih bila srećna, uglavnom su to bile materijalne stvari, a danas sam najsrećnija kada mi moje devojčice upute samo jedan osmeh. Sve bih dala za njih.
Aleksandra Dimitrijević
