Trenutno najpopularniji fudbaler Partizana koji je po mišljenju mnogih najzaslužniji za ulazak ovog kluba u Ligu šampiona, dvadesetčetvorogodišnji Kleverson Gabrijel Kordova poznatiji pod nadimkom Kleo, poslednjih dana ima sasvim dovoljno razloga da bude srećan i ponosan na svoje rezultate. Pored toga, ovaj talentovani sportista već šest godina ispunjen je i na emotivnom planu kraj deset godina starije supruge Klarentine u koju se zaljubio na prvi pogled i pre nego što je fudbal izabrao za životni poziv. Iako je karijera mogla da ga odvede na razne tačke zemljine kugle, Kleo je srećan zbog toga što ga je poslovni put naveo u Beograd gde sa svojom voljenom uživa u odgajanju četvorogodišnjeg sina Eduarda. U intervjuu za Story neposredno nakon što je iz Brisela stigao u srpsku prestonicu gde sabira profesionalne utiske, fudbaler otkriva zašto sebe smatra srećnim čovekom, priznaje kako želi da ostvari dečački san i usvoji dete iz rodnog Brazila, ali govori i o tome kako neguje svoj brak.
Kako ste se upoznali sa suprugom Klarentinom?
- Bilo je to pre šest godina kada sam je kao osamnaestogodišnjak sreo ispred teretane u kojoj je tada radila u predgrađu Brazila. Činjenica da je deset godina starija od mene nije me uplašila, već sam to posmatrao kao na izazov. Odmah sam se zaljubio u njene oči i pogled. Zabavljali smo se godinu dana, a potom i venčali što nije bilo čudno, jer je u Brazilu normalno da se ljudi venčavaju mladi.
Koliko se vaš odnos promenio tokom pet godina braka?
- Uopšte se nije promenio. Volim je još više nego kada smo se upoznali jer sam u međuvremenu otkrio da ona spada u najbolje ljude koje sam u životu upoznao. Moje srce je stoprocentno njeno i kuca samo za nju.
U kojoj je meri ona ljubomorna s obzirom na to da imate mnogo obožavateljki?
- Nije ona takva osoba i veoma je svesna da su fudbal i slava koju moj posao nosi deo mog života, pa to potpuno razume. Nas dvoje smo otpočeli romansu kada sam bio niko i ništa i tokom svih uspona i padova koje sam doživljavao bila je uz mene, na čemu sam joj beskrajno zahvalan. Uostalom, nikada joj nisam davao povoda za ljubomoru.
Čime se bavi vaša izabranica?
- Kada smo živeli u Brazilu bila je fitnes instruktor, a otkako se udala za mene, dobila je dva najzahtevnija posla na svetu, a to je briga o našem sinu i o meni (smeh). Za sada u Beogradu radi samo to.
Vas dvoje imate i sina Eduarda. Koliko vam je njegov dolazak na svet promenio odnos?
- Naš odnos je postao mnogo ozbiljniji jer je dete kruna naše ljubavi.
Budući da ste postali otac sa samo dvadeset godina, mislite li da ste se dobro snašli u ulozi roditelja?
- Mislim da jesam, jer sa sinom provodim sve slobodno vreme. Trudim se da sa njim razgovaram kao sa odraslom osobom i učim ga pravim vrednostima. Nikada ga nisam udario ili se naljutio na njega i smatram da je to dobra strategija jer primećujem da me on, iako je još mali, doživljava kao svog idola. Ljudima se predstavlja kao Kleo i po ceo dan šutira loptu po stanu.
Kako vama i vašoj porodici protiče svakodnevica u Beogradu, daleko od domovine?
- Ovde nam je veoma lepo i imamo sve što nam je potrebno. Inače, ja sam porodičan tip muškarca i nikada nisam voleo izlaske pa nisam posetio nijedan prestonički klub. Moja supruga i ja ponekad prošetamo uz reku ili večeramo na nekom od splavova, i to je to. Mogu da kažem da vodimo vrlo miran život.
Planirate li drugo dete?
- Bio bih najsrećniji kada bi supruga i ja dobili još nekoliko mališana jer mislim da su oni smisao života. Međutim, nikada ne planiram stvari već pustim da se one same dogode, a i moja voljena veruje da je uvek bolje živeti u sadašnjosti.
Prošle godine izjavili ste da biste voleli da usvojite dete iz Brazila. Jeste li uradili nešto konkretno po tom pitanju?
- Nažalost, taj proces se još nije pomerio sa mrtve tačke jer zbog belog roblja vlasti u Brazilu ne dozvoljavaju usvajanje ukoliko ne živite tamo.
Znači li to da ćete odustati od te svoje namere?
- Naravno da ne! To mi je jedini neostvareni san, a nadam se da će se jednog dana ispuniti. Još kao dečak želeo sam to iz nekih meni samom neobjašnjivih razloga i sada jedva čekam dan kada će mi se neko javiti i reći da mogu to da učinim.
Kako je izgledao vaš život u Brazilu pre nego što ste postali profesionalni fudbaler?
- Moja porodica je veoma skromna, nismo imali ni premalo ni previše, nego taman onoliko koliko nam je potrebno. Imam dva starija brata i stariju sestru, tako da sam nekako uvek bio zaštićen. Moji roditelji su se trudili da nam omoguće dobre škole i da nas pravilno usmeravaju.
Kada ste u životu bili najsrećniji, a kada najtužniji?
- Najsrećniji sam bio kada sam postao otac jer mi je to bilo najvažnije u životu. Ne mogu vam opisati koliku sam tada radost osetio i svaki gol u karijeri bih menjao da samo još jednom to doživim. S druge strane, najtužniji sam bio kada je pre nekoliko meseci umro suprug moje sestre kog sam doživljavao kao rođenog brata, ali nisam mogao da odem na njegovu sahranu. Taj osećaj nemogućnosti da zagrlim sestru i pružim joj reči utehe strašan je i ostavio je ogromnu mučninu i gorčinu u meni.
Uvek ste nasmejani i zračite pozitivnom energijom. Kad ste poslednji put zaplakali?
- Kad sam prvi put došao u Beograd bio sam sam jer je moja porodica mogla da stigne tek za šest meseci. Sećam se da su mi i sin i supruga veoma nedostajali i da sam se rasplakao, ne od tuge, nego zbog toga što su mi neverovatno falili, a nisam bio naviknut na to da smo razdvojeni. Ne stidim se suza.
Mislite li za sebe da ste hrabar muškarac koji se ne plaši da se suoči sa raznim problemima?
- Ne bih da se hvalim, ali mislim da jesam i to samo zato što me je život tome naučio. Umem da kažem ne i da se okrenem i odem bez reči. Na primer kada sam trenirao u Portugalu, nisu bili fer prema meni i nisam se uplašio posledica, već sam prekinuo ugovor i vratio se kući.
Prija li vam slava koju ste stekli u Srbiji zahvaljujući svom fudbalskom umeću?
- Prija mi, ali ne zato što bih hteo da živim od nje, nego zato što mi je drago da me toliko ljudi voli jer dobro radim svoj posao.
Verujete li u Boga?
- Da, i to čistog srca i duše. Svaki čovek mora da veruje u nešto jer je to smisao života. Nije bitno kojim se imenom Bog naziva, bitno je samo verovati.
Možete li za sebe da kažete da ste srećan čovek?
- Mogu da kažem da sam presrećan u Beogradu. Ljudi su me dobro primili, imam suprugu koju beskrajno volim i sina koji je najdivniji na planeti.
Šta vam nedostaje?
- Moji roditelji, braća i sestra koje nisam video veoma dugo i koji mi nedostaju svakog dana. Nadam se da će uskoro doći da nas posete ili da ćemo se sresti negde u Evropi.
Jeste li nostalgični za rodnom zemljom?
- Nisam, jer u Srbiji imam lep život i osećam se kao kod kuće.
Šta vama lično znači ulazak Partizana u Ligu šampiona?
- Znači mi zaista mnogo jer je to nešto o čemu svaki fudbaler sanja, a posebno mi je drago što mi se to desilo upravo sa Partizanom jer se osećam kao da sam pomogao da Srbija uđe u Evropu.
Da li biste prihvatili ponudu da zaigrate za srpsku reprezentaciju?
- Ne bih razmišljao ni sekund i odmah bih pristao. Istog trenutka kupio bih kuću u Srbiji i postao državljanin, zahvalan svima što su mi pružili takvu priliku.
Aleksandra Dimitrijević
