Tridesetogodišnja glumica Jovana Balašević oduševila je srpsku publiku ulogom Male Vidre u filmu Kao rani mraz koji je porodica Balašević radila zajedničkim snagama. Neretko kritikovana zbog toga što je ćerka slavnog kantautora Đorđa Balaševića, mlada umetnica, zanosna lepotica poput njene mame Olivere, nije se obazirala nego je hrabro grabila napred uverena da će njen talenat doći do izražaja. Upravo tako se i desilo sa njenom ostvarenom rolom u porodičnom projektu koji će svoju premijeru uskoro imali u Hrvatskoj. Uprkos tome što ne želi da detaljiše o svom privatnom životu, lepa Đoletova kći sa osmehom priznaje da je emotivno ispunjena i kako uživa u romansi sa anonimnim mladićem koji je potpuno razume i podržava. Pored sreće na privatnom planu, Jovana je u prethodnoj pozorišnoj sezoni igrala glavnu ulogu u antidrami Ćelava pevačica koju je režirala njena dve godine mlađa sestra Jelena, dok se sa četrnaestogodišnjim bratom našla na filmskom platnu u filmu Kao rani mraz. O tome zašto joj je porodično okrilje za sada jedino sigurno, o novoj ljubavi koja je pokreće, ali i o stavovima prema braku, samostalnosti i profesionalnom napredovanju Balaševićeva govori iskreno za Story.
Story: Da li vaši roditelji Olivera i Đorđe češće kritikuju ili hvale vaš rad?
- Njih dvoje mi daju najbolje savete. Nijedan prijatelj ni kolega nije me tako konstruktivno i pametno savetovao kao što su to umeli Đole, Olja i Beba. Majka to čini najviše i kada je ne pitam, surova je i direktna, pa mi je uvek davala najvrednije kritike i savete i imala najinteresantnije opservacije.
Story: Porodica Balašević važi za jednu od najskladnijih na našoj sceni. Kako održavate harmonični zajednički život pod istim krovom?
- Ne znam, to je jednostavno tako. Ono što sigurno znam jeste da nas drži ljubav i velika vezanost. U našoj kući je puno ljubavi, a van nje je sve tako proračunato, bezvredno i jeftino, pa mi se zato i ne ide iz nje.
Story: Zbog čega i dalje živite sa roditeljima?
- Kada se bude pojavilo nešto zbog čega vredi izaći iz zidina u kojima se osećam kao mali Buda, iskoračiću...
Story: Fizičku lepotu nasledili ste od majke, a da li ste i karakterno slične? Koliko dobro se vas dve razumete i međusobno podržavate?
- Moj najveći dar je DNK. Smatram da ličim na oca, imam njegove osobine, ali ne i takav dar za muziku. Tim pre se više razumem sa majkom jer sam mali Đole, pa i sa godinama sam sve više on.
Story: Smatrate li sebe razmaženom devojkom ili ste pak racionalni?
- Sa šminkom od gara kao Skarlet O'Hara, njen preslikan lik... Jesam racionalna, ali sam i na zrnu graška...
Story: Ko može najlakše da vas naljuti. Da li u tim situacijama eksplozivno reagujete ili se povlačite u sebe?
- Iznenadim i sebe i najbliže kako umem da budem agresivna, ali u situacijama u kojima se to ne očekuje. Kada su problemi dublji i teže rešivi, povlačim se u sebe.
Story: Da li su vam mama i sestra Jelena najbolje drugarice?
- One su moji najbolji drugovi.
Story: Ako pod bogatstvom smatramo prijatelje, mislite li da ste bogati?
- Na prosjačkom štapu sam (smeh). Imam prijatelja taman toliko da možemo da organizujemo ekipu za mali fudbal.
Story: Da li su vas prijatelji često razočaravali?
- Uglavnom da. I u ljubavi i u prijateljstvu posesivna sam i retko praštam.
Story: Vaša mlađa sestra i vi ste pre dvanaest godina preživele saobraćajnu nesreću posle čega je Jelenin život bio ozbiljno ugrožen. Ko vam je tada bio najveći oslonac?
- Beba je bila upravo najveći oslonac, ta volja i borba za život koju sam videla pred sobom neopisiva je. Ona nam je svima dala najviše snage, pa smo jedni drugima postali oslonci, te kako ko klone, tako ovaj drugi nastupa sa svojim rezervama optimizma i tako ukrug. To je princip po kome i danas funkcionišemo.
Story: Kako ste uspeli da prevaziđete teške trenutke koji su pratili tako mučan period?
- Bezumni optimizam je nešto što moja majka genetski poseduje, a nasledila ga je upravo Beba. Tako kao porodica činimo celinu kao Jin i Jang.
Story: Jeste li osećajni i kako se borite sa melanholičnim raspoloženjem?
- Jesam. I tu se ne borim, nego im se prepustim.
Story: Je li vam se ikada učinilo da vam pojedini mladići prilaze samo zato sto ste glumica i zbog toga što potičete iz poznate porodice?
- To je potpuno normalno. Ima raznog sveta i ja još uživam u njemu upoznajući ga sve dok me, naravno, ne oštećuje.
Story: Da li je nekim vašim mladićima smetalo to što ste izloženi javnosti?
- Jeste, smetalo im je i zato su i postajali bivši.
Story: Koliko se predajete u emotivnoj vezi? Da li muškarcima prilazite sa rezervom?
- Nikom ne prilazim sa rezervom. Smatram da čovek mora da pripada sebi.
Story: Da li ste škrti na rečima kada je reč o izlivima ljubavi?
- Dela, a ne reči, to je ono čime se vodim.
Story: Jeste li sada emotivno ispunjeni?
- Da.
Story: Kada ste otpočeli vezu sa sadašnjim partnerom?
- Pre godinu dana.
Story: Da li vam je važno kojom profesijom se bavi muškarac sa kojim ste u vezi?
- Nije mi važno.
Story: Čime se bavi vaš dečko?
- Bavi se sportom i mnome.
Story: Da li razume vaš znatno ležerniji način života blizak ljudima iz umetničke branše?
- I razume i živi ga.
Story: Šta vas najčešće privlači kod muškaraca? Čime vas je osvojio sadašnji mladić?
- Oduševio me je rešenošću i odlučnošću, a to je ujedno i ono što volim kod muškarca.
Story: Planirate li da u budućnosti ozvaničite romansu?
- Ništa ne planiram, pustim da se stvari same dese, kao što kaže stih iz pesme Poslednja nevesta Đorđa Balaševića.
Story: Kakvo je vaše mišljenje o braku?
- Brak je danas obezvređen. Zbog toga je i veći izazov ostvariti ga, ali onako kako bi to zapravo trebalo da bude.
Story: Pošto imate i sestru i brata, maštate li da jednog dana i vi imate mnogo dece?
- Naravno, sreća je u onoj kući gde postoji beba, kako kaže jevrejska poslovica.
Story: Uskoro vas očekuje premijera filma Kao rani mraz u Hrvatskoj. Kakve reakcije tamošnje publike očekujete?
- Kada je reč o filmu veoma sam mirna i srećna. Prošla je ona trema od iščekivanja i sada uživamo u reakcijama ljudi. Đoletova publika ne da nije izneverena, nego obožava ovaj film, a ljudi iz sale izlaze u suzama, ali i nasmejani... Ono za šta je Đole majstor, između ostalog, jesu i emocije kojih u filmu ima i te kako. Kad je reč o daljim premijerama osećam samo radost jer znam šta nas sve kao porodicu posle projekcije u tom gradu ili mestu čeka.
Story: Da li ćete posetu Hrvatskoj iskoristiti i za odmor?
- Klasičan odmor za nas ne postoji jer ga ne zamišljamo tako da odemo negde, ležimo na plaži i dignemo sve četiri uvis. Zahvaljujući poslovima kojima se bavimo uvek spojimo posao i zadovoljstvo.
Story: Da li ste se plašili kako će publika prihvatiti film Kao rani mraz?
- Imala sam tremu i veliku odgovornost, ali se nisam plašila jer je to nešto što sam želela. Znala sam da stvar mora biti dobra jer iza nje stoje ljudi kojima duboko verujem, ma šta da je u pitanju, a to su Đole, Olivera i Beba.
Story: Vaša majka Olivera bila je producent filma Kao rani mraz. Šta vam je govorila tokom snimanja?
- Ono što bi uvek činila kada bi uvidela da se njenom zeki rep trese - hrabrila me je.
Story: Scenario za film ste dobili kao poklon nakon što ste diplomirali na Fakultetu dramskih umetnosti u Novom Sadu. Smatrate li da je uloga Male Vidre ona po kojoj će vas pamtiti u daljoj karijeri?
- Da, jer ima mnogo veliku i lepu, dirljivu priču da bi bila samo jedna od mnogih. Cela stvar oko scenarija kao poklona i roditelja boraca koji ne dozvoljavaju da im neko apriori marginalizuje i deklariše decu zbog predrasuda jeste dirljiva. Iza svega je ogromna, bezuslovna ljubav koja je danas, priznaćete, raritet.
Story: Igrate i u predstavi Ćelava pevačica čiji je reditelj vaša sestra. Kako je izgledao vaš zajednički rad?
- Onako kako zamišljam da reditelj treba da se bavi glumcima i tekstom. Beba je bez obzira na to što je moja sestra neko od koga puno učim. Temeljna je, analitična, strpljiva, talentovana, hrabra, duhovita, lucidna i veoma originalna.
Story: Da li vam je bilo lakše da igrate po modernom scenariju kao što je Kao rani mraz ili ste sa manje muke realizovali svoju rolu u antidrami poput komada Ćelava pevačica?
- Ćelava pevačica je nešto što se u pozorištu smatra teškim tekstom. Sećam se da me je, dok smo radili na predstavi, jedna starija koleginica pitala šta pripremamo, a kada sam joj odgovorila da je reč o predstavi Ćelava pevačica ona mi je rekla: Jaoj, pa zašto to? To je tako teško! Smatrala sam uvredom da sumnja u nas i misli kako tako nešto ne možemo da iznesemo. Vreme svima presudi i, eto, i našoj Ćelavoj pevačici koja je prošla više nego dobro. Prvog aprila me je probudio plačljivi glas mame koja mi je čitala pozitivnu kritiku iz novina sa beogradske premijere i to nikada neću zaboraviti. Da teško je, ali više volim komade kao što je pisao Jonesko, apsurdne i otvorene za sve, tekstove koji se tiču bilo čega drugog, samo ne današnjeg, neinspirativnog i plastičnog vremena.
Story: Da li je lakše spremati predstavu kada se u ulozi reditelja nalazi član porodice ili neko vama sasvim nepoznat?
- Svaki reditelj je za mene još samo jedna nova osoba koje se plašim, pa bio to moj otac, sestra ili neko nepoznat.
Story: Jeste li se plašili reakcija na podatak da igrate u dva projekta koje režiraju vaši najmiliji?
- Ne. Imam tremu od iščekivanja reakcije publike datog projekta, ali ne i od toga kako će da komentarišu porodično stablo. Mnogi se po njemu nevešti veru, ali na sreću zbog nedostatka veštine brzo i otpadnu.
Ksenija Konić
