Iskrenost na sceni i moć da svojim pesmama podstakne najtananije emocije kod publike donela je pevaču Zvonku Bogdanu veliku popularnost koja više od četrdeset godina ne jenjava. Način na koji interpretira starogradske numere ne samo da iznova osvaja njegove verne obožavaoce, već vremenom postaje sve popularniji i kod mlađe publike koja poznatom pevaču daje energiju za nove uspehe, čemu u prilog idu nastupi na festivalima Beer Fest i Exit. Zvonko je poznat po svom repertoaru vojvođanskih, pre svega bunjevačkih pesama koje je obrađivao, a neke od njih i komponovao. Uspeo je da na pravi način afirmiše svoje Bunjevce i na njih skrene pažnju. Rođen je 5. januara 1942. godine u Somboru, a uz majku Macu i oca Stipana Panonija i pesma ušle su mu pod kožu. Odrastajući na salašu uz dedu po majci Stipana Kukuruzara zavoleo je životinje, a ta ljubav kasnije prenela se i na uzgoj trkačkih konja i golubova pismonoša. Tokom svoje karijere učio je i sarađivao sa najistaknutijim umetnicima i majstorima starogradske muzike kao što je bio njegov profesor, slepi klavirista gospodin Baluk koji je bio apsolvent za crkvene orgulje i klavir. Bogdan je radio i sa Janikom Balažom, snimao je pesme sa Šandorom Lakatušem, sarađivao sa koncert majstorom Lucijanom Petrovićem, nastupao sa Georgijem Zamfirom i sa najboljim cimbalistom svih vremena Tonijem Jordakijem.
- U mojoj kući uvek se pevalo i sviralo, živeli smo bez trzavica i svađa u opuštenoj atmosferi u kojoj sam zavoleo pesmu. Moji majka i otac amaterski su se bavili muzikom, pevali su u horu i od nijh sam naučio mnogo pesama, što sam tek kasnije pokazivao pevajući u kafanama. Imao sam sreću da odrastam u divnoj familiji. Dane pre polaska u školu proveo sam na salašu svog dede Stipana, maminog tate, gde sam odlazio sve dok deda salaš nije prodao. Tu su nastale moje prve veze sa prirodom i bogom. Deda je bio prostodušan čovek blage naravi koji je imao veliki uticaj na mene tokom mog odrastanja - priča Zvonko kome je u detinjstvu najveći idol bio njegov prerano preminuli ujak Antun Kukuruzar koga su iz milošte zvali Tonika.
- Moj ujak, mamin rođeni brat, bio je izuzetan čovek i moj uzor. Preminuo je u 22 godini kada je meni bilo samo devet godina. Na salašu na kome je uvek bilo mnogo posla bio je jedini kome ja, kao derište koje ga je stalno držalo za pantalone, nikada nisam smetao. Pamtim ga kao jedan bastion, jedan svetleći reklamni spot u kome je bilo satkano sve ono čime se danas bavim. Napisao sam mu pesmu Govori se da me varaš koja ga maltene autentično oslikava, jer je živeo baš kao što se govori u tom tekstu. Zapravo, posvetio sam je svim ujacima koji su voleli svoje sestriće - otkriva pevač.
Nakon završene osnovne škole pod uticajem oca upisao je srednju ekonomsku školu u Somboru, a na završnoj godini zainteresovao se za daske koje život znače i počeo da igra u Somborskom pozorištu. Kada je pomislio da je savladao zanat glume, 1962. godine konkurisao je za posao u Subotičkom pozorištu i bio je primljen. Veliki uticaj na tada mladog glumca imala je prvakinja ovog teatra Jelka Arsić.
- Na sreću imao sam mnogo dobru profesorku. Sa dvadeset godina učio sam akcentologiju, tehniku disanja i artikulaciju jer nisam znao ništa od toga. Kada sam sticajem okolnosti počeo da se bavim muzikom, shvatio sam da je veoma važno da ljudi razumeju ono što pevam, a note i melodija bile su mi uvek sastavni deo scenskog ponašanja. Trudio sam se da moji nastupi budu što jednostavniji i prirodniji kako bi me ljudi razumeli. Nije mi žao što se nisam ostvario kao glumac jer se kao pevač i kompozitor osećam kao kompletni umetnik - kaže Zvonko koji posle neuspešnog prijemnog ispita na pozorišnoj akademiji u Beogradu ostaje u prestonici i sticajem okolnosti počinje da se bavi pevanjem. S obzirom na to da je više znao o glumi nego o pevanju, shvatio je da u Beogradu treba da započne i svoje muzičko obrazovanje. U školi Stanković učio je note i solo pevanje. Ipak, najkorisnije i najvažnije obrazovanje o muzici dobio je od poznatog muzičara Ladislava Baloga. On mu je, pored ostalog, držao i časove klavira, što mu je, u kasnijem kompozitorskom radu bilo od velikog značaja.
- Prve nastupe u Beogradu imao sam 1963. godine na Kalemegdanskoj terasi, a orkestar sa kojim sam nastupao bio je orkestar Branka Belobrka koji je bio prva violina velikog Vlastimira Pavlovića Carevca, za koga mislim da je na najbolji način očuvao i sačuvao srpsku muziku. Znao sam šta me čeka u Beogradu i uvideo sam da sebe mogu da pronađem jedino ukoliko budem prikazao muziku iz svog kraja. Počeo sam da tražim sebe pokušavajući da prezentujem ono što drugi ne umeju. Prva pesma koju sam otpevao bila je pesma o Bunjevcima, Kolo igra, svako mu se divi, nek se znade da Bunjevac živi.
Od tada su počeli da me vezuju za tu pesmu, za bunjevačke pesme i pesme iz tog kraja - opisao je Zvonko u knjizi Pesme i konji Ace Doganžića.
Veliki uticaj na istaknutog umetnika imao je i čuveni Janika Balaž sa kojim je započeo saradnju još 1968. godine. Balažev orkestar tada je svirao na radiju Novi Sad, i sa njima su nastale njegove prve ploče. Zvonko je povremeno iz Beograda odlazio na snimanja u vojvođanski glavni grad i neretko ih je posećivao na Petrovaradinskoj tvrđavi gde su nastupali. Umetnika je sve više proganjala želja da se ostvari i kao kompozitor i tekstopisac, pa je nakon smrti oca 1971. godine napisao svoju prvu pesmu Ej salaši na severu Bačke, koja je nastala 16. februara kada je autobusom putovao iz Beograda za Sombor.
- Kada sam napisao svoju prvu kompoziciju dugo sam to krio, a prva osoba kojoj sam je pokazao bila je moja majka koja se kao i svaka majka oduševila delom svog sina. Kada je pesma izašla u javnost nije bila ni potpisana jer sam se bojao šta će ljudi da kažu. Tek kada sam se ohrabrio, potpisao sam se kao njen autor - otkriva Zvonko.
Veliku popularnost pevač je doživeo tokom legendarnih večeri u prestoničkom hotelu Union gde je svojim upečatljivim izvođenjem uveseljavao goste punih osam godina, a Novosađani ga iz tog perioda pamte po nezaboravnim noćima na Petrovaradinskoj tvrđavi gde je nastupao sa Janikom Balažom.
- Oduševljavalo me je što sam znao da su neki ljudi dolazili u Union samo da bi čuli jednu pesmu. Taj osećaj je nešto što traje i drži čoveka, pravo zadovoljstvo - priča čuvar starogradskih nota.
U Beogradu se kada je imao trideset i dve godine oženio subotičankom Mirjanom, tada Kopunović, koja je trinaest godina mlađa od njega i koja mu je od tada najveći oslonac u životu.
- Moja supruga jedna je od onih osoba koje ne pričaju mnogo. Jedino ona mi nikada nije dozvolila da se razmašem i previše fantaziram. To je jedna vrlo ozbiljna i temeljna žena koja samo sluša o čemu pričam i šta se događa. Kada primeti da se zalepršam, onda kaže: Ej, sačekaj malo, spusti se na zemlju, to može mnogo jednostavnije. Ti njeni saveti mnogo su mi koristili u životu. Ona je bila zadužena da vodi računa o našoj deci, dok sada najviše pažnje posvećuje našim unucima - otkriva Zvonko koji je još jedan dokaz da iza uspešnog muškarca kao stub porodice stoji jaka žena.
Iz braka sa suprugom Mirjanom Zvonko ima dvoje dece tridesetpetogodišnjeg sina Sigmunda i dve godine mlađu ćerku Evelinu.
- Moja deca su veoma muzikalna. Sigmund je završio muzičku školu, odsek klavir, dok je ćerka bila više zainteresovana za medicinu. Niko od njih se profesionalno ne bavi muzikom, a život ih je odveo u druge vode. Radujem se svakom trenutku koji provodimo zajedno - otkriva autentični klasik tamburaške muzike koji se još 1980. godine sa svojom porodicom preselio u Suboticu čime se na neki način vratio svojim korenima.
- Nedostajala mi je akustika maternjeg jezika, bio sam se zasitio buke i tempa koji prati život u velikom gradu. Kada su moja deca prohodala i počela da idu u obdanište, tada sam uvideo da u Beogradu neću moći još dugo da opstanem jer mi nije odgovaro ritam života koji prestonica diktira. Zbog toga sam odlučio da odem na sever Bačke i danas kada se osvrnem nije mi žao što sam doneo takvu odluku. Ceo život pokušavam da živim finije i jeftinije - kaže Zvonko koji je ponosni deda unuka Nine i Aleksandra koji žive u Sjedinjenim Američkim Državama i unuke Sofije koja sa tatom Sigmundom živi u Rio de Žaneiru.
- Radujem se svakom našem susretu i pokušaću da im prenesem ljubav prema životinjam i salašima kao što su meni tu ljubav usadili moje dede - govori umetnik koji je svojim unukama poklonio konje Fani Filou i Vinsenta O koji su dugogodušnji šampioni. Trenutno traži grlo za najmlađeg unuka, a i sam se godinama uspešno bavi konjičkim sportom.
- Kasno sam počeo da se bavim ovim sportom, tek 1974. godine kada sam dobio prvog konja. Bilo je to grlo Diktat koje je dve godine kasnije proglašeno za konja godine. Rad sa konjima me opušta, radim posao koji je vezan za životinje i ne moram mnogo da pričam što mi dođe kao odmor od nastupa i novinara. Konji su veoma dobri sagovornici, ćute, slušaju i rade - pričao je u knjizi Pesme i konji poznati zaljubljenik u životinje koji uporedo sa odgojem konja neguje i golubove pismonoše sa kojima postiže velike uspehe na takmičenjima.
Posle dugog niza godina kada je nastupao po kafanama i malim prostorima Zvonko Bogdan sve češće nastupa u velikim salama, pa su ljubitelji njegove muzike i atmosfere kojom iznova oduševljava poklonike prepoznatljivog zvuka koji neguje bili u prilici da ga ponovo 26. novembra slušaju u Sava centru.
- Ja sam se nažalost adaptirao i prihvatio da nastupam u velikim prostorima jer su prošla vremena kada sam nastupao u intimnoj atmosferi. Čak sam napisao i novu pesmu povodom toga. Prošla su vremena kada je oko nas mali broj ljudi, čaše, flaše i kafansko raspoloženje. Publika sada odolazi na koncerte. Zahvaljujući prijemu publike i organizaciji navikao sam se na nastupe u Sava centru, jedinom hramu muzike koju izvodim na ovim prostorima – zaključuje Zvonko, koji je 1. septembra postao počasni građanin Subotice.
Danilo Mašojević
Tekst je objavljen u 219. broju magazina Story, 1. decembra 2009. godine.
