Za čoveka satkanog od emocija kakav je Adolf - Dado Topić opredeljenje da se bavi muzikom bilo je logičan izbor za beg od surove svakodnevice koja je posle Drugog svetskog rata zadesila njegovu porodicu jer im je nova komunistička vlast oduzela imanje u Dalmaciji i proglasila ih kolonizatorima. Ovaj pedesetosmogodišnji rok majstor odrastao je u siromašnom okruženju u mestašcu Nova Gradiška u Slavoniji. Kao dečak legendarni muzičar je želeo da poput svog ujaka Vlade postane pilot i gasi požare u kanadskim šumama. Prelomni trenutak dogodio se u njegovoj sedmoj godini kada se sa majkom Ankom, tatom Petrom i bratom Ilinom preselio u Osjek, gde je upoznao Josipa Bočeka koji je svirao violinu. Dvojica vršnjaka postali su nerazdvojni prijatelji i osnovali bend Đavolji eliksiri, a kasnije su zajedno svirali i u grupi Dinamiti.
- Prve godine svog života proveo sam u Novoj Gradiški, gde smo se moj tri godine stariji brat i ja sa društvom stalno borili protiv druge ekipe dečaka oko toga ko će zauzeti fudbalski teren. Kada je trebalo da krenem u prvi razred, tata je dobio posao u fabrici šibica u Osijeku, pa smo se tamo preselili. I tada smo živeli u predgrađu, a od centra nas je delio most preko reke Drave u kojoj smo se kupali svakog leta. Škola koju smo pohađali bila je organizovana tako što su učenici prva četiri razreda bili u istoj prostoriji. Bio sam zadivljen kada sam na jednoj priredbi čuo Josifa kako svira, a još više sam se oduševio kada mi je rekao da kod kuće, osim violine, ima i električnu gitaru. Nas dvojica smo brzo odlučili da osnujemo bend.
Dar za muziku Topić je nasledio od svoje majke. Ona je, iako je naizgled bila samo obična domaćica, odlično svirala klavir i gitaru. Njegov talenat je, međutim, tek kasnije došao do izražaja jer grupa Đavolji eleksiri prvih godina postojanja nije bila uspešna.
- U nedostatku pravih instrumenata, u početku smo lupali u različite kutije i pravili buku za koju smo mislili da liči na afričku muziku. Moji roditelji tada nisu ni znali da imam bend, međutim, kada sam jednom prilikom sa društvom organizovao probu kod kuće, zabranili su mi da ubuduće sviramo u našem stanu pošto smo dizali veliku galamu. Nisu se bunili što želim da budem muzičar i nikada mi nisu određivali kako ću da provodim svoje slobodno vreme. Bio sam odličan đak, što im je bilo najbitnije, a pored toga radio sam teške fizičke poslove i zarađeni novac donosio kući.
Đavolji eleksiri dostigli su svoj vrhunac kada je Dadu bilo dvanaest godina i kada ih je vlasnik jedne letnje bašte pozvao da tokom leta sviraju kod njega.
- Mi smo dugo bili autsajderi koji su na svim gradskim takmičenjima osvajali poslednja mesta, ali zbog toga nismo odustajali već smo se trudili da vežbamo što više. Poziv da nastupamo za vreme raspusta za nas je bio velika satisfakcija i priznanje da smo napredovali. Brzo sam postao jedan od najpopularnijih momaka u gradu, a mnoge devojke koje su važile za nedodirljive bile su mi dostupne. Moja prva velika ljubav bila je Marija Dirisamer koja je u Osijek došla kod rodbine. Ona je bila prelepa, ali sam uspeo da je osvojim jer sam bio frajer koji je vozio motor od sedamsto pedeset kubika. Zahvaljujući meni i moj brat je imao velikog uspeha kod cura. U to vreme sam odlučio da pustim kosu što se nekim profesorima nije sviđalo, ali mi na sreću ništa nisu mogli, jer sam bio dobar đak. S druge strane, nova frizura donela mi je velike simpatije progresivnijih nastavnika sa kojima sam izgradio drugarski odnos.
Uspešne svirke u Eleksirima omogućile su legendarnom muzičaru i njegovom dobrom drugaru Josifu da sa petnaest godina postanu članovi Dinamita, najpopularnijeg lokalnog benda koji je osvajao mnoge nagrade na takmičenjima širom bivše Jugoslavije. Zbog toga Dado dobija poziv Kornelija - Bate Kovača i postaje član Korni grupe.
- U Beograd sam doputovao motorom i čim sam stigao, otišao sam u Dom omladine gde je Batina grupa imala probe. Na prvi pogled im se nisam dopao, oni su bili uglađeni momci u odelima, a ja motorista kome su ruke bile masne od ulja jer sam stalno popravljao svog dvotočkaša. Sa njima sam svirao nešto više od godinu dana i na samom početku sam znao da se tu neću dugo zadržati. Želeo sam da imam svoj bend i komponujem muziku, a od Kovača sam naučio kako lider treba da se ponaša i na koji način mora da motiviše ljude da rade sa njim. Posle rastanka sa Batom otišao sam u Zagreb i osnovao Tajm.
Talas ushićenja koji je u srcu romantičnog rokera nastao kada je Tajm izdao svoj prvi album, a njihove pesme počele da se vrte na svim radio i televizijskim stanicama, brzo je nestao jer su članovi ovog sastava počeli da rade sa i drugim muzičarima. Topiću je u vreme najveće popularnosti bilo teško da okupi bend i organizuje nastupe, a takva sudbina ga prati i danas. Zbog ovakvih manira njegovih saradnika često se osećao prevarenim. Taj ružan period upotpunilo je i hapšenje 1972. pod optužbom da je neprijatelj države.
- U to doba vladalo je mišljenje da svi muzičari odlaze u Rusiju i tamo zarađuju milione. Meni su iz vojnog odseka u Osijeku nudili da me oslobode služenja roka, a da im ja zauzvrat dam određenu sumu novca. Nisam pristao na ucenu i čim sam kročio u prostorije te institucije, smestili su me u samicu. Sutradan su me ošišali, obukli mi zatvorsko odelo i pročitali mi optužnicu u kojoj je pisalo da sam neprijatelj države, a za to je bila predviđena kazna između devet i četrnaest godina. Odlazak iza rešetaka za mene je bio stravično iskustvo s obzirom na to da sam živeo veoma slobodno. Bio sam okružen ljudima koji su počinili najteža krivična dela i sa njima sam svakodnevno morao da se borim za prevlast. Pošto nisam poslušan tip i za svoju reč sam spreman i da se potučem, stalno sam bio u sukobima. Na sreću, pustili su me posle mesec dana, a kako nisu mogli ništa ozbiljno da dokažu, bio sam optužen za izbegavanje lekarskog pregleda.
Osvajanje slobode nije označilo kraj Topićeve agonije jer su nekoliko godina kasnije Tajm bojkotovale sve radio i TV stanice, policija je mnogo puta prekidala njihove koncerte, a na zagrebačkoj televiziji imao je priliku da se pojavi tek 1982. Iste godine je u Rovinju upoznao Mirjanu, ženu svog života, uz koju je uspeo da zaboravi sve ružne uspomene. Privuklo ga je to što nije znala da je poznati muzičar pošto je radila u turističkim agencijama u Londonu i Stokholmu.
- Pre nego što sam sreo Miru bio sam oženjen Gordanom koja je moja velika ljubav iz gimnazijskih dana. Uzeli smo se po završetku škole i naš mladalački brak je na samom startu bio osuđen na propast. Ostali smo zajedno dvanaest godina i dobili divnog sina Danijela koji se sada bavi manekenstvom i živi u Londonu, ali je zbog posla često i u Njujorku, Parizu, Hong Kongu. Veoma se ponosim svojim prvim detetom i imamo odličan odnos.
Pravu porodičnu sreću doživeo je kraj druge supruge sa kojom je pre jedanaest godina dobio sinčića Reja. Svom mališanu ime su dali po čuvenom muzičaru Reju Čarlsu čije je pesme Mirjana slušala za vreme porođaja.
- Čim sam saznao da je moja žena u drugom stanju predosećao sam da će roditi muško dete, a kada je beba malo porasla lekari su na ultrazvučnom pregledu potvrdili moju intuiciju. Isto tako, dok je naš mališan još bio u stomaku, znao sam kako će izgledati i kako će se ponašati i sve sam to pričao Miri. Kako je rastao, ispostavilo se da sve više liči na osobu koju sam opisivao. Rej je ogledalo naše čiste ljubavi i sve što nas dvoje želimo projektuje se kroz njega. Lep je i odlično vaspitan momak, svira gitaru, trenira fudbal i ima niz drugih interesovanja. Uvek smo ga posmatrali kao osobu koja ima sopstvene stavove, a ne kao dete koje ništa ne zna. U našem odnosu nema zabrana već samo dugih razgovora. On i supruga uneli su mnogo sreće u moj život, ne postoji ništa lepše na svetu nego kada ležete i ustajete kraj najdražih ljudi koji su spremni da vas u svemu podrže.
Ivana Nikolić
Tekst je objavljen u 105. broju magazina Story, 25. septembra 2007. godine.
