Kada bi svoju bogatu biografiju, prožetu nizom srećnih, nesrećnih, a u svakom slučaju nesvakidašnjih okolnosti, rešila da pretoči u knjigu, jedna od najtiražnijih pevačica bivše Jugoslavije, Zorica Brunclik, verovatno bi do kraja života udobno mogla da živi od njene prodaje.
Dobri poznavaoci estradnih prilika tvrde da je iz teških životnih situacija uspela da izađe s osmehom na licu samo zahvaljujući snazi i hrabrosti, koje su bile njene glavne karakteristike još od vremena teškog detinjstva. To što je rođena Beograđanka, kako kaže, nije joj mnogo značilo, jer je njen otac napustio porodicu i pre nego što je imala vremena da upozna bolji život.
- Mama Zlatija je sama brinula o meni i trojici braće. Živeli smo u najvećoj bedi jer je majka imala jadnu platu. Ne postoji ništa čega bih volela da se setim iz tog perioda, što ne znači da ga se stidim.
Bila sam najstarija i jedino žensko u porodici. Pošto su se moji roditelji veoma rano rastali, mama je živela u Smederevu, otac u Beogradu, a ja sam rasla okružena siromaštvom ali i bogatstvom.
Otac me je odvodio i ostavljao po nekoliko meseci kod svoje prebogate familije, samo da bi mami napakostio. Kod njegovih sam živela kao bubreg u loju, nosila najbolju odeću, jela najfiniju hranu... Posle određenog vremena mama bi dolazila po mene da me vrati kući, a ja sam je tada najviše mrzela, jer me vraćala u siromaštvo.
Petogodišnja Zorica je u tim trenucima za majku imala samo jedno pitanje: Šta ću ti ja?! Želela je da je ostavi kod tate da uživa u izobilju. Sa suzama u očima i danas se seća kako je mama jednom prilikom došla po nju sa najjeftinijim grožđem, a Zorica, koja je kod oca jela krupne grozdove, bacila je ponuđeno voće. Folk diva kaže da taj postupak sebi nije oprostila ni dan danas.
- Nije mi bilo jasno zašto sam joj baš ja bila potrebna, kada je imala još dece. Tek kasnije sam shvatila da je moj otac, tako što me je dovodio kod sebe, želeo samo mami da napakosti. Svojim očima sam mogla da se uverim koliko je težak posao radila u ciglani, jer sam joj nosila doručak koji se sastojao samo od hleba i flaše vode.
Pošto u očevoj familiji dugo nije bilo dece, njegovi roditelji, koji su bili veoma mladi i insistirali na tome da ih ne zovem baba i deda , želeli su da me usvoje, ali me mama nije dala. Kasnije se majka udala po drugi put, kako mi se čini, samo da bi mom ocu stavila do znanja da ne može da dolazi kad god poželi.
Kada je Zorica krenula u osnovnu školu, majka Zlatija joj je zbog đačkih obaveza ukinula odlaske u raskošnu očevu kuću, a rodbina plave krvi ostala joj je samo u sećanju. Godinama nakon što je njena majka u pedeset i prvoj godini umrla, Zorica je slučajno saznala da bi, kada bi joj procesom denacionalizacije vratili svu imovinu očeve familije, bila među najbogatijim Beograđankama.
- Srećna okolnost bila je što se moja baka družila sa majkom pevača Bore Spužića Kvake, čijoj ćerki je bila potrebna pomoć oko školskih zadataka. S obzirom na to da sam bila odličan đak, rado sam joj izlazila u susret. Uvek sam se najavaljivala u vreme ručka, znajući da će me pozvati da s njima jedem, što nikada nisam odbijala. Majka je bila stroga i ponosna, nije nam dozvoljavala da tražimo.
Ako smo bili gladni, morali smo da se dovijamo na razne načine ne bi li se najeli kada bismo nekuda išli. Sećam se sreće kada je Bora jednom prilikom svoju ćerku i mene odveo u Beograd, gde nam je obema kupio istu odeću i obuću.
Doživotno ću pamtiti reči kojima mi se obratio kao petnaestogodišnjoj devojčici: Zašto se mučiš, bolje ti je da ideš da pevaš i pomogneš tu svoju sirotinju! Završila si osmi razred, a ako budeš želela da se školuješ, učini to kada budeš imala novca!
Potom ju je odveo u Beogradsku estradu, gde je odmah dobila šansu. Braća Karić, koji su u to vreme imali bend Plava zvezda, tražili su pevačicu, pa je Zorica ubrzo s njima počela da nastupa. Nekoliko meseci kasnije zaradila je tri puta više od mesečnih priliva svoje porodice.
Međutim, kada je videla ogromnu sumu novca na računu svoje ćerke, oprezna majka odvela ju je pravo u policiju, da se utvrdi na koji način ih je zaradila. Nakon što su joj objasnili da je sve stečeno pošteno, krenule su u kupovinu snova.
- Otišle smo u najnoviju robnu kuću i za sav novac kupile hranu, pa smo kući došle sa dva prepuna taksija. Namestili smo slavski sto, na koji smo stavile sve što smo donele i toliko smo se prejeli da smo tri dana kasnije svi imali dijareju. Kada sam došla do većih para, napravila sam majci i svom rođenom bratu Ljubivoju kuće.
Pre nekoliko godina pričao je u medijima da mu nikada nisam pomagala, ali ja mu za to ne zameram. On voli da popije, a kuća u kojoj su ga novinari zatekli bila je druga po redu koju sam mu platila, jer se prethodno razveo i ostavio deci krov nad glavom. Ne čujemo se i ne viđamo, ali on je moj brat i ja mu sve opraštam.
Iskustvo sa Karićima ostalo joj je u lepom sećanju, jer su je čuvali kao mlađu sestru. Karijera se nastavila vrtoglavom brzinom, pa je ubrzo stigla do dugo željene ploče. U međuvremenu joj se dogodila prva ljubav, koja ju je naučila da iskreno izražavanje emocija ponekad može da bude veoma bolno.
- Najstariju ćerku Mariju rodila sam s nepunih osamnaest godina. Njen otac nije želeo da oženi pevačicu, a pritom je imao i verenicu. Odmah mi je rekao da ne maštam o braku. Bila sam i tada dovoljno zrela i samostalna, pa sam mu tražila samo da prizna dete. Marija sada ima trideset tri godine, a njen otac i ja smo doslovno dva stranca!
Videli smo se kada ju je priznavao i od tada nije ni pitao za nju. Kada sam već uveliko bila zvezda, pojavio mi se na vratima stana, ali nisam htela da ga pustim unutra, jer nisam želela da odstupim od svojih stavova. Mislim da je Marija pokušavala da ga nađe, ali nisam zalazila u tu priču, tako da ne znam da li su se ikada videli.
Veliki uspeh koji je postigla njena pesma Ne daj da nas rastave otvorila joj je sva vrata, a priznanja i nagrade stizale su svakodnevno. Bila je u vrhu top-lista radio i TV stanica, honorari su postajali sve veći, turneje su se nizale, a Zorica nije ni bila svesna popularnosti koja ju je pratila. Od te 1975. godine, kada je snimila prvu ploču, ostvarila je milionske tiraže, koji su i danas zabeleženi u izdavačkoj kući PGP RTS.
- Poznati frulaš Tihomir Paunović u potrazi za talentima, čuo je kako pevam i ponudio mi da snimim album. Pošto su mi rekli da se do toga stiže preko kreveta, doslovno sam mu odgovorila: Ako budem želela da snimim ploču, biraću nekog mlađeg da spavam s njim!
On se smrtno uvredio, ali mi je ipak pružio šansu. Kada su nam uzimali podatke, čuveni urednik Mića Đorđević, kojeg su se svi plašili, rekao mi je da mu se ne sviđa moje prezime Brunclik i da uzmem majčino Popović. Uz izvinjenje taj zahtev sam odbila i pritom mu rekla da će moje prezime pamtiti celog života.
Zorica se ubrzo upisala među imena ostalih zvezda na estradnom nebu na kojem je godinama kasnije intenzivno sijala. Uporedo sa građenjem muzičke karijere, završila je srednju školu, a kasnije i diplomirala ekonomiju.
- U međuvremenu sam se prvi put udala i rodila sina Đorđa. Njegov otac je svirao u mom orkestru dve godine i bili smo dobri drugovi. Venčali smo se u inat njegovoj majci, koja nije želela da joj sin oženi pevačicu. Zahtevala sam da me upravo ona prosi i tako je i bilo. Obožavala sam bivšeg svekra, koji je umro na mojim rukama, što nikada neću zaboraviti.
Nažalost, brak se ubrzo raspao, jer nas je moj tadašnji muž napustio. I danas nije u kontaktu sa našim sinom Đorđem, niti je prisustvovao sahrani svojih roditelja. Potom sam se udala i drugi put. Rodila sam ćerku Miljanu, čiji je otac izgleda istovremeno prestao da voli i svoje dete i mene.
Ni ona nije imala više sreće s ocem, koji je prestao da je viđa kada je imala samo šest godina. Svo troje moje dece su uzeli Kemiševo prezime, jer je on zaslužan za sve što su postigli u životu.
Zorici se 1980. godine dogodio preokret u ljubavnom životu kada je srela magistra harmonike Miroljuba Aranđelovića Kemiša, za kojeg kaže da joj je Božja nagrada. U vreme kada su se upoznali uveliko je ubirala plodove svoje slave, ali pevačica koja je bila dve godine starija od poznatog muzičara i pritom imala troje dece, nije mogla ni da sanja o tome da će se zgodni i šarmantni Kemiš zaljubiti upravo u nju.
- Vesnu Zmijanac volim najviše na svetu, jer mi je razvodom od Miroljuba dala najlepši mogući poklon. U vreme kada se pričalo da sam ja rasturila njihov brak, nije htela da kaže da su se oni rastali skoro godinu dana pre naše veze, ali ne ljutim se na nju. Tek u braku sa Miroljubom shvatila sam da nisam mašina za pravljenje para.
Kada sam ga upoznala nisam ni pomišljala na to da bismo mogli da budemo zajedno, jer smo jedno drugo tretirali kao kolege, a on je uz to bio i pravi zavodnik. Sećam se, trebalo je da održim koncert u Parizu, na kojem je bilo predviđeno da i Kemiš svira jer mi je radio album.
Da ne bih putovala sama, povela sam i ćerku Mariju. Let je sticajem okolnosti otkazan, a on je bio jedina osoba kojoj sam mogla da se obratim za pomoć.
U šali Zorica ume da kaže da je JAT kriv za njen brak, jer su se prve simpatije rodile upravo u Gradu svetlosti. Pošto se dve nedelje pre Kemiša vratila u Beograd, dogovorili su se da ga, kada bude dolazio, sačeka na aerodromu. Iznenađenju nije bilo kraja kada je shvatila da ima društvo, jer nije samo ona čekala poznatog harmonikaša... Pored nje je, naime, stajala tadašnja Miroljubova verenica i njen otac, koji su došli da ga vode kući.
- Kada je izašao iz aviona prošao je pored njih, zaputio se u mom pravcu i poljubio me, ne obrazirući se na začuđene poglede. Navodna verenica, kako mi je rekao, nikada nije bila zaprošena, nego je to samo priželjkivala.
Tako je započela naša ljubav. Iako sam imala trideset godina, lagala sam mamu da idem na koncert, predočivši joj da postoji mogućnost da prespavam u Vršcu. Zbog prethodnih pogrešnih izbora, bilo me je sramota da joj kažem da idem na sastanak...
Iako je Kemišu u početku prijao samački život i nije želeo brak sa Zoricom, ubrzo su shvatili da su rođeni jedno za drugo. Skoro godinu dana bila je dobra majka svojoj deci i istovremeno savršena devojka Miroljubu, ali takav način dvostrukog života počeo je da joj biva naporan.
Rešila je da svog voljenog stavi pred svršen čin, pa je morao da bira između zajedničkog života i rastanka. Na kraju je, ipak, prelomio, pa su se ubrzo venčali i dobili ćerku Zlatu.
- On je bio i jeste najbolji otac, muž i prijatelj. Mojoj deci priuštio je mnogo radosti i lepih stvari. U vreme kada sam se zbog članstva u JUL-u našla u ogromnim problemima, svi smo bili zajedno i međusobno se podržavali.
Deca su mi posle 5. oktobra rekla da sam budala, jer smo bez ijednog uzetog dinara doživeli užasne nepravde - od informativnih razgovora u policiji, provaljivanja u stan najstarije ćerke, bacanja bombe na moju kuću, kućnog pritvora...
Prolazili smo pravu golgotu. U politiku sam ušla iz čiste ideologije i želje da nešto popravim u svojoj branši, a iako je hiljadu dve stotine ljudi iz javnog života bilo u stranci, samo ja sam bila optužena za sve.
Prijatelji koji su je do tada zvali zbog raznih sitnica i usluga, zaboravili su njen broj telefona istog momenta kada je na nju, kao istaknutog člana partije, bačena ljaga. Tužila je kolege Miroslava Ilića i Zorana Kalezića zbog uvreda da se zavukla pod suknju Miri Marković, za vreme čije vlasti je uzela mnogo novca.
Delom je uspela da opere svoj obraz, a mnoge parnice i danas traju. Iako je prošlo dosta vremena, pevačica i danas nosi pečat svoje stranke, zbog čega je onemogućena da se nesmetano bavi svojim poslom. U periodu kada su ih svi anatemisali, Zorica i Miroljub su samo zahvaljujući Romima, na čijim svadbama su jedino nastupali, zarađivali za život.
- Nikome nisam nanela zlo i čista sam pred sobom. Opet bih se bavila politikom, ali sada samo iz interesa, jer sam u situaciji da nemam za koga da izdam album. Doživela sam i to da mi kadrovski direktor PGP-a Vlada Marković kaže da mu ne pada na pamet da objavi moj album, iako su moje ploče svojevremeno prodate u tiražu od dvanaest miliona primeraka i toj kući sam zaradila mnogo para.
Saša Popović, direktor Grand produkcije, oduševio se kada je preslušavao moje pesme, zamolio me da sve završim za deset dana - i nikada me više nije pozvao. Iako sam posle gostovala u njegovoj emisiji, nije mi dao objašnjenje za to. Od 5. oktobra nisam pevala u Srbiji, ali se nadam regularnijim vremenima, kada politika neće odlučivati o meni, nego moj kvalitet i dobra pesma.
Mirjana M.Višnjić
Tekst je objavljen u 39. broju magazina Story, 20. juna 2006. godine.
