Jedino što slavni pop pevač Željko Joksimović nikada nije poželeo da promeni kod sebe jesu njegova upornost da ostvaruje svoje snove i hrabrost da iznova sanja više i bolje. Ceo njegov životni put bio je trka sa vremenom, trka sa samim sobom. Iako neretko osporavan zbog svojih čvrstih stavova, ovaj talentovani muzičar jurio je za svojom srećnom zvezdom a danas je, kako kaže, polako sustiže. Rođen je 20. aprila u Beogradu, odrastao u Valjevu, a u njemu su se odmalena borili buntovnik i perfekcionista, romantičar i logičar.
- Kada malo bolje razmislim, muzika je moj život od kad znam za sebe. Nikada se nije ni dovodilo u pitanje čime ću se baviti jer se znalo da ću biti kompozitor i pevač. Mama Vesna i otac Branislav, koji su mi ime Željko dali jer su mnogo želeli da dođem na svet, podržavali su moj san i učinili mi detinjstvo divnim i bezbrižnim. Pošto sam bio jedinac, moje želje su uglavnom ispunjavane, ali nikad nije bilo preterivanja, jer nisam ni bio dete sa mnogo kaprica. Iako mi je bilo lepo u tom svetu u kojem je sve bilo podređeno meni, svim srcem sam želeo brata, a devet godina kasnije na svet je došao Saša. Zbog velike razlike u godina, najpre nismo bili bliski, ali se to vremenom promenilo. Mnogi su mislili da će mu biti lako da ostvari uspešnu karijeru zbog poznatog brata, ali on je baš kao i ja izabrao da se bori sam, priča Željko koje je zahvaljujući dedinom poklonu - bubnjevima ušao u čarobni svet muzike.
- Ubrzo posle dedinih bubnjeva mama mi je kupila triolu koja je i otvorila oči članovima moje porodice o mom muzičkom talentu, budući da se ispostavilo da umem da sviram taj instrument iako ga nikada ranije nisam držao u rukama. Bilo je to nekakvo porodično čudo koje je zateklo i moje roditelje, a ponajviše moga oca koji mi je odmah kupio harmoniku. Ta harmonika je zaslužna za moj prvi uspeh i ogroman ponos moje familije pošto sam sa samo tri i po godine zahvaljujući svojoj babi koja je pisala Radio televiziji Srbije postao zvezda emisije Babino unuče. Proglašen sam za čudo od deteta jer sam odlično svirao, a harmoniku sam jedva držao - sa osmehom se priseća šarmantni pevač koji je sa samo dvanaest godina osvojio prvo mesto na jednom muzičkom festivalu u Parizu i postao i zvanično prva harmonika Evrope. Uprkos odricanjima koje je sa sobom nosilo muzičko usavršavanje, po završetku osnovne škole upisao je Valjevsku gimnaziju, a spremno se nosio i sa pubertetskim i momačkim periodom.
- Danas sam srećan što mi nijedno životno razdoblje nije pobeglo i što me je svako na svoj način oblikovalo. U ovim godinama čini mi se da je sve imalo svoj smisao i da baš ništa od tih slučajnosti nije bilo slučajno. Nekako sam sve stizao: i da učim i da sviram, ali i da izlazim i provodim se. Sećam se i svog prvog pijanstva, bežanja sa časova, simpatija... Mada, nikada nisam bio zaljubljive prirode u tom smislu da sam stalno imao neke simpatije. Ni danas nisam takav. Ali zato sam kao tinejdžer imao fazu kada sam po svaku cenu želeo da izgledam starije. Bilo je dana kada roditelji ni u šta nisu mogli da me ubede jer sam mislio da sve najbolje umem sam. Tako sam u Valjevu osnovao svoj prvi bend i, moram priznati, među devojčicama bio veoma popularan - otkriva muzičar koji je prvu pravu ljubav spoznao u svojoj devojci Vesni koju je upoznao kao gimnazijalac. Posle duge romanse, stigao je najlepši plod njihove ljubavi kada su kao dvadesettrogodišnjaci dobili ćerkicu Minu.
- Za neke stvari čovek nikada nije dovoljno spreman i zreo, a uprkos tome što sam možda mislio da to neću umeti, spremno sam dočekao dete. Jesam bio veoma mlad kada sam dobio Minu, ali ona je nešto najlepše što mi se desilo. Nije bilo tog strašnog straha koji sam mislio da ću osećati, samo sam se preko noći promenio, odrastao, uozbiljio. Postao sam stabilniji i sigurniji jer sam ispred sebe video biće za koje vredi sve uraditi. Sa bivšom suprugom sam i danas ostao u sjajnim odnosima, oduvek smo zajedno brinuli o detetu i nikada nije bilo nijednog razloga da bude drugačije - priča pevač koji je 1993. godine u Beogradu upisao Fakultet muzičkih umetnosti, a uporedo počeo da se ostvaruje i kao kompozitor.
- Dolazak u Beograd za mene je bio razaranje sistema, šok. Uvideo sam da me čekaju mučne godine truda, rada, odricanja, neprospavanih noći, očaja... Ništa nije bilo onako kako sam mislio da će biti, osim moje želje da uspem. A zaista borio sam se kao lav. U nekim momentima bilo je najlakše odustati i vratiti se kući, a dešavalo se da budem i gladan, nesretan, izigran i potpuno sam. Jedva sam sastavljao kraj sa krajem u prvo vreme. А nekako mi je bilo poražavajuće da odustanem i kažem: Pokušao sam, ali nisam uspeo. Zato sam radio bez stanke, i noću i danju i bio uveren da će to neko jednom prepoznati. Prva veća priznanja došla su sa festivala Beogradsko proleće 1993, 1996. i 1997. godine jer su moje pesme tada bile zapažene. Komponovao sam i za pozorište, za druge pevače. Imao sam studio u stanu i jedva imao gde da spavam, pošto se sve nalazilo u jednoj sobi - priseća se muzičar koji je prve pevačke korake napravio krajem devedesetih godina na festivalu Pjesma Mediterana u Budvi, gde je njegova Pesma sirena osvojila nagradu za interpretaciju i kartu za put na dva prestižna festivala u Belorusiji i Moldaviji, a na oba je osvojio Gran Pri.
- Kako su kockice polako počele da se slažu, tako se i moj život menjao, a pre svega menjali su se ljudi oko mene. Nikada kao tada na početku karijere nisam sreo toliko lažnih ljudi. Ta estrada mi se tek tada iskristalisala, a kao muzičar koji je oduvek radio na sebi, komponovao do perfekcije, svirao jedanaest instrumenata, na momente nisam mogao da poverujem u kakvom sam se to svetu obreo. Nisam bio ni dovoljno iskusan da umem da se napravim lud na neke stvari, a ni dovoljno naivan da ne vidim. Bilo je dosta onih koji su hteli da me uzmu pod svoje i navodno mi pomognu, ali i onih koji su bez ikakvog razloga želeli da odmognu. Danas sam zahvalan i jednima i drugima na besplatnim životnim lekcijama. Pravih prijatelja nikada nije bilo mnogo, ali su zato ostajali - iskren je muzičar koji inače tečno govori grčki, francuski i engleski jezik.
- Moj prvi album bio je najprodavaniji u City recordsu te 2000. godine. Iako danas mogu da izdvojim mnogo lepših i kvalitetnijih pesama, na ove prve sam specijalno ponosan jer su mi dokazale da to što radim vredi - ističe Željko koji je uporedo sa popularnošću na svojoj koži osetio i prve medijske oštrice kada je po raskidu veze sa pevačicom Svetlanom - Cecom Slavković počeo da sarađuje, ali i da se zabavlja sa koleginicom Leontinom Vukomanović.
- Čini mi se da su me novinari uzeli na zub čim su me videli. Oduvek sam smatrao degutantnim kada drugi pričaju o svom privatnom životu i iako sam se u početku teško mirio sa tim, to je donekle produbilo moj bunt da ne kažem baš ništa što se moglo pogrešno protumačiti. Ljudima je, čini mi se, bilo bitnije da smisle neki skandal, nego da lepo sednu i pitaju me šta ih interesuje. A ja neke stvari jednostavno nisam želeo da govorim jer sam i tada, baš kao i sada, bio odgovoran otac, a neki moji postupci mogli su loše uticati na moju ćerku. Tako da sam pustio da pišu i misle šta žele, a ja sam se vremenom navikavao. Danas mislim da moja publika zna ko sam i šta može da očekuju od mene, ali i da oseti šta je tačno, a šta ne. Po novinskim napisima, izgledalo je kao da sam vanserijski ljubavnik, zavodnik bez premca, uobražen i zauvek nepristupačan, a gde bi mi bio kraj da sam sve to objašnjavao - iskren je muzičar, koji prekretnicom u svojoj karijeri smatra odlazak na Evrosong 2004. godine, kada je pesmom Lane moje osvojio drugo mesto. Bio je to posle mnogo godina izolacije ratom razorene Jugoslavije veliki uspeh za našu zemlju, a za Željka ogromna odskočna daska.
- Posle Evrosonga vrata sveta polako su počela da se otvaraju. Usledio je duet I live my life for you sa austrijskom pevačicom Tamee Harrison, a ta pesma ostvarila je veliki uspeh širom Evrope. Posebno sam ponosan na to što ju je izdavačka kuća Worner uvrstila u kompilaciju na kojoj se nalaze i pesme Robija Vilijamsa, Abe... Pored toga, kao kompozitor sam počeo da delam i van prostora Srbije, a komponovao sam dosta numera za popularne grčke izvođače. Pored toga, Evrosong mi je kao kompozitoru doneo i uspehe sa drugim izviđačima, kao sa pesmom Jutro koju je otpevala Jelena Tomašević, ali i numerom Lejla koju je izveo Hari Varešanović, jer su obe na toj manifestaciji postigle izuzetan uspeh - kaže Željko koji je 2005. godine počeo da komponuje za svoju dušu numere koje su se umnogome razlikovale od onih sa početka njegove karijere. Pesmu Ima nešto u tom što me nećeš za njega je komponovao pokojni pesnik Duško Trifunović, a album na kojem se našla prodat je u pola miliona primeraka. U tom periodu, Joksimović je počeo da komponuje i muziku za filmove i serije, a potpisao je note za ostvarenje Ivkova slava Zdravka Šotre i TV projekte Ljubav, navika, panika, Ono naše što nekad bejaše, Ranjeni orao, Greh njene majke...
- Mislim da je jedan od najlepših momenata u mom životu bio onaj kada sam se pomirio sa samim sobom i uvideo da mi je najbolje kada sledim sopstvenu intuiciju koja je u mom slučaju veoma izražena. Desilo se to pre nekoliko godina, jednostavno sam ustao i rešio da radim stvari isključivo sebi na volju. To naravno ne znači da sam od tog trenutka krenuo sve da gazim, ali sam odlučio da na neki način ugađam sebi i profesionalno i privatno. Sazrevao sam sa godinama i kao muzičar što je i prirodno i svoj album iz 2005. smatram svojevrsnim korakom ka onome što sam završio na ovom poslednjem. Sve je to lice i naličje moje duše i života, sve su to delići mene stisnuti u nekoliko minuta i veoma mi se dopadaju. Sada sebi iznova postavljam nove ciljeve, stremim ka višem i boljem pa dokle me to odvede - priča vlasnik muzičkog studija Minacord koji je nakon veze sa Leontinom otpočeo romansu sa voditeljkom Adrianom Čortan. Uprkos tome što su dugo bili u skladnoj romansi, njihov odnos okončan je ne mnogo nakon Željkovog angažmana na Evrosongu u Srbiji 2007. godine, kada je zajedno sa voditeljkom Jovanom Janković nastupio kao voditelj ove prestižne manifestacije. Njihovu ljubav mnogi su od početka posmatrali kao fatalnu, budući da je Jovana raskinula romansu sa biznismenom Aleksandrom Zeremskim, a Željko sa Adrianom Čortan.
- Jovani se nije dopadalo gotovo ništa u vezi sa mnom, osim što je cenila moj rad. Sve među nama desilo se spontano, iznenada i na to se nije moglo uticati. Da me je neko pitao da li je moguće da se to desi, možda bih odgovorio odrično i pogrešio. Ona je izuzetno biće, sjajna devojka a, iako znatno mlađa od mene, često i mudrija. Njeni saveti su uvek na mestu i mogu da kažem da je na mene uticala na najbolji način - priznaje Joksimović koji je nedavno proglašen za najboljeg balkanskog pevača na manifestaciji Balkan music awards, a svoj muzički status potvrdio je i 12. juna kada je na prepunom stadionu Koševo u Sarajevu održao jedan od najboljih koncerata u karijeri.
Moni Marković
