Da život veoma često može da postane bajka i ispiše najneverovatnije scenarije, na svojoj koži osetila je i slavna američka glumica Džulija Roberts. Iako je sreća nije baš uvek pratila pa su postojali dani kada je mislila da nikada ponovo neće videti sunce, ipak je uspevala da s osmehom krene napred. Mada je osvajala srca obožavalaca širom sveta, bilo je perioda kada se hrabro borila dokazujući da žena može da uspe, kako ona to sama kaže, u muškom svetu. Veoma često je proglašavana za najuticajniju ženu Amerike, a magazin People ju je ove godine po jedanaesti put proglasio najlepšom damom svetskog šoubiznisa. Rođena je 28. oktobra 1967. godine u Atlanti kao najmlađe dete Beti Lu i Voltera Grejdija Robertsa, koji su se na neki način bavili glumom, a njen stariji brat Erik i sestra Lisa, takođe su se oprobali na daskama koje život znače. Prve asocijacije na detinjstvo čuvene glumice vezane su baš za ovu umetnost.
- Sećam se da sam po nekoliko sati slušala mamu kako čita pozorišne scenarije koje je pisao moj otac. Zamišljala sam sebe kako izgovaram te reči, ali tada nisam imala hrabrosti da im kažem kako bih i ja jednog dana volela da postanem deo njihovog glumačkog sveta - pričala je Džulija.
Kada je napunila šest godina, njeni roditelji su se razveli, a mit o srećnoj porodici razleteo se u njenoj glavi poput prašine. Baš ovaj događaj označio je početak njene unutrašnje borbe sa strahovima od samoće i odbacivanja.
- Sve je bilo kao na filmu, a onda su moji roditelji počeli da se svađaju sve više i više, da bi nas majka jednog dana samo odvela. Njihov razvod bio je veoma bolan. Bila sam mnogo vezana za oca, a on je srećom nastavio da nas redovno obilazi. Nakon punih pet godina moja majka se preudala za Majkla Mutesa i na svet donela još jednu devojčicu, našu polusestru Nensi. Na taj radosni događaj u našem životu pala je senka kada nam je baka javila da nam je umro otac. Saznali smo da je dugo bolovao od raka, a da nam to nikada nije rekao jer nije želeo da patimo za njim. Bila sam veoma besna na njega, osećala sam se kao da me je izdao i namerno ostavio - ističe glumica.
Prerana smrt oca učinila je da ova dama preko noći poraste i shvati da je život prolazan, a tinejdžerski period u koji je tada zakoračila za nju je predstavljao pravi pakao.
- Stalno sam se osećala usamljeno i bila sam veoma ružna, viša od ostale dece, i za razliku od svih, narandžasta, zbog čega su mi se smejali. Mama mi je govorila da sam ja njeno ružno pače što me je strašno nerviralo. Nisam bila sigurna u sebe i želela sam da što pre odem od kuće, osamostalim se i postanem žena. Da mogu da vratim vreme, mnogo bih više uživala u tim bezbrižnim danima - kaže Džulija koja je tokom srednje škole svirala klarinet u orkestru, a po završetku školovanja otišla u Njujork kako bi se pridružila bratu i sestri koji su tamo započinjali svoju glumačku karijeru. U Velikoj jabuci, na ulici, prvo ju je primetio jedan modni skaut i zaposlio je kao fotomodela, a ona je pored toga upisala časove glume u želji da što pre postane glumica.
- Svašta sam radila u Njujorku, prala sam sudove, čuvala decu, slikala se za novine, radila i po nekoliko poslova istovremeno, ali želela sam da što pre počnem da radim nešto konkretno. Brat i sestra su mi bili velika podrška i jedini prijatelji sa kojima sam se tada družila. Ne mogu da kažem da mi je taj period života bio težak, jer sam duboko u sebi znala da će se moj trud jednog dana sigurno isplatiti. Kada pozitivno mislite, svet oko vas je lepši. Nikada nisam imala želju da odustanem i da se vratim kući. Moje ambicije bile su velike i borila sam se. Bilo je dana kada nisam želela ništa da radim, kada sam bila toliko umorna da mi je glava padala, kada sam želela da umrem od osećaja usamljenosti, ali me ni to nije sprečilo da nastavim da se borim - kaže devojka koja je svoju prvu filmsku ulogu dobila 1987. godine u filmu Blood Red glumeći rame uz rame sa svojim bratom.
Svoj izuzetni glumački talenat pokazala je u ostvarenju Mistična Pica 1988. godine gde su reditelji i kritičari prvi put primetili da, osim što svojim izgledom oduzima dah, ima sposobnost da na velikom platnu prikazuje svoje emocije kao da je to stvarni život.
- Prijao mi je izlazak iz anonimnosti, osetila sam blagu vrtoglavicu i ogroman nalet adrenalina kada su ljudi na ulici počeli da me prepoznaju i da se došaptavaju dok sam prolazila pokraj njih. Sve mi je to veoma prijalo. Osetila sam se kao da hodam po oblacima, a to je osećaj koji i dan-danas posle neke premijere ili nekog uspeha osetim - priseća se Džulija koja je sledeće godine sa filmom Steel Magnoilas dobila i svoju prvu Oskar nominaciju za najbolju žensku sporednu ulogu.
Ipak, najveću popularnost stekla je ulogom u filmu Zgodna žena 1990. godine gde joj je partner bio Ričard Gir. Uloga koju su pre Džulije odbile Moli Ringvald i Meg Rajan ovoj zanosnoj umetnici donela je još jednu nominaciju za Oskara i sve ono o čemu je maštala kada je bila mala. Baš te godine javnost počinje da se interesuje i za njen privatni život o kome se do tada malo znalo. Iste godine Džulija je otpočela romansu sa glumcem Kiferom Saterlendom, a u avgustu 1990. godine objavili su da će se venčati. Ipak, samo tri dana pre svadbe, poput lika koji je nekoliko godina kasnije glumila u ostvarenju Odbegla mlada, glumica je pobegla i ostavila Kifa samog pred oltarom. Razlog tome bilo je njeno zaljubljivanje u Kifovog najboljeg prijatelja Džejsona Patrika s kojim je otišla u Irsku.
- Još kao devojka odlučila sam da se ni zbog čega ne kajem i da uvek i u svakoj životnoj situaciji slušam srce, a ne razum. Znam da je to pogrešno i da sam zbog toga često donosila ishitrene odluke koje su verovatno bile pogrešne, ali šta da radim - to sam ja, žena od krvi i mesa. Iskreno, uplašila sam se činjenice da više neću biti slobodna. Moj duh je takav, nikada nisam volela nikakva ograničenja. Džejson je bio samo moj beg od obaveze, mada je bio mnogo strastveniji od Kifa što mi je prijalo - objašnjava svoj postupak slavna glumica.
Pored dva velika filmska hita i burnog ljubavnog života, 1991. godine Džulija je doživela svoj prvi poslovni neuspeh od koga se dugo oporavljala. Puna dvadeset dva meseca nije radila ništa, a veoma retko je izlazila iz kuće.
- Prihvatanje uloge u filmu Umri mlad jeste bio loš izbor, ali sam time ipak mnogo naučila i otkrila jednu svoju stranu za koju do tada nisam znala da postoji. Nisam umela da podnesem loše kritike na račun svoje glume i to me je dosta koštalo. Rešila sam da napravim malu pauzu. Sedela sam kod kuće i odbijala da radim, a jedno vreme čak nisam ni jela. Onda sam shvatila da je glupo da uništavam svoje zdravlje i svoj život zbog poslovnih neuspeha. Rešila sam da od tog trenutka budem jaka, razvučem svoj biserni osmeh i počnem da zanemarujem zlurade komentare - objasnila je umetnica koja se 1993. godine udala za kantri pevača Laja Loveta.
- On je bio potpuno drugačiji od svih moji prethodnih muškaraca i pristala sam da se udam za njega. Bila je to još jedna loša odluka u mom životu jer sam poslušala srce iako sam znala da ga ne volim toliko da bih kraj njega dočekala starost. Želela sam de se osetim sigurno i da me neko voli jer je to bio jedan loš period mog života. Bila sam sebična. Razveli smo se posle dve godine pošto sam ja želela svoju slobodu nazad. Nisam tada još bila spremna ni da postanem majka, niti da budem nečija žena - kaže diva koja je tokom svoje karijere zaradila preko dve i po milijarde dolara i tako postala najplaćenija glumica svih vremena.
Narednih pet godina posle razvoda ređali su se komercijalni filmski hitovi poput Odbegle mlade, Venčanja mog najboljeg prijatelja, Noting Hila, a ona je radila punom parom. Početkom 1998. godine otpočela je još jednu burnu vezu za zvezdom serije Red i zakon, Bendžaminom Bratom sa kojim je ostala pune tri godine.
- Prijalo mi je je Bendžaminovo prisustvo u mom životu. Često smo se svađali, ali to su one svađe posle kojih se rodi ogromna količina strasti između dvoje ljudi. To mi je bilo veoma interesantno, ali sam ubrzo shvatila da on nije pravi čovek za mene i da je vreme da pokupim stvari i odem iz njegovog života. Kada neko počne da me sputava, uvek odem. Retko kada sam patila zbog ljubavi jer sam stvari uvek prihvatala onakvima kakve su. Nisam verovala da je ljubav za ceo život moguća, jer pre ili kasnije to osećanje dosadi i onda neko ode.
Tokom veze sa Bendžaminom, Džulija je dobila Oskara za najbolju žensku ulogu u filmu Erin Brokovič i konačno osetila da je uspela u životu.
- I ranije su mi govorili da sam odlična glumica, ali sam ja znala da mogu više i bolje. Onda se dogodio film Erin Brokovič i konačno sam postala zadovoljna svojim životom i svojim uspehom. Bila je to kruna mog truda - istakla je glumica čije je srce 2000. godine osvojio kamerman Danijel Moder sa kojim je sarađivala na filmu Meksikanac. Pošto je on tada bio oženjen, njih dvoje otpočeli su svoju romansu godinu dana kasnije, a venčali su se na njenom ranču u Novom Meksiku 14. jula 2002. godine.
- Dugo nisam verovala da sam rođena da imam samo jednog muškarca, decu i porodičnu kuću, a onda kada sam se najmanje nadala upoznala sam Danijela koji je potpuno promenio moj život. Pored njega sam sazrela i shvatila da posao nikako ne sme da mi bude primarna stvar u životu jer danas si na vrhu, a sutra na dnu. Naučio me je pravim životnim vrednostima i ukrotio je moj nemirni duh, na čemu sam mu veoma zahvalna - sa osmehom priča Džulija.
Iako godinama nije bila spremna da se ostvari u ulozi majke, jer je želela da radi i da uvek bude najbolja u svom poslu, vantelesnom oplodnjom 28. novembra 2004. godine donela je na svet blizance Hejzel Patriciju i Finesa Voltera, a tri godine kasnije još jednog sina Henrija Danijela Modera.
- Bila sam luda što ranije nisam rađala, to je divno osećanje. Bilo mi je naporno da odlazim na vantelesnu oplodnju, ali kada su se blizanci rodili moj život je dobio potpuno novi smisao. Pošto se i Henri pridružio našoj porodici, shvatila sam da sam najsrećnija osoba na svetu. Kada bi se od mene tražilo, dala bih čitavu karijeru i sve što sam u životu stekla samo za osmeh svojih anđela - završava Džulija.
Priredila: Aleksandra Dimitrijević
