Đule Van Gog: Rokenrol bekstvo nesuđenog advokata

Kao dete Zvonimir Đukić Đule bio introvertni bucko koji je izgovarao kotrljajuće r, a onda ga je u kasnijem periodu nemogućnost da se odupre izazovima naterala da napusti Pravni fakultet, violinu zameni gitarom i postane jedan od najpopularnijih muzičara na ovim prostorima ili naprosto živi život kakav je smatrao da mu pripada

 

Na prvi pogled reklo bi se da je biti roker prilično nezahvalan posao: promenljiva primanja, nesigurna budućnost, ćudljiva publika, konstantna opasnost od utapanja u konformizam mejnstrima ili, još gore, anonimnost... Malo je onih koji takav pritisak mogu da izdrže, ali nepobitan dokaz da je to moguće predstavlja Zvonimir Đukić (53), poznatiji kao Đule Van Gog.

 

Ipak, kad bi se njemu postavilo pitanje o nezahvalnom poslu rokera, on bi na jedan odgovorio da to nije posao, već životni poziv i biti roker nije nešto što se hoće ili neće, već se mora ili ne može. Njegova grupa Van Gogh ove godine, 26. novembra, proslavlja jubilej postojanja na sceni koncertom i žurkom u Belexpo centru na Novom Beogradu – tri decenije u rokenrolu.

Jedna od mojih omiljenih pesama zbog koje sam i ušao u muziku jeste Dilanova numera All Along the Watchtower. Sva ta energija koju sam osetio kad sam je čuo, prvo iz Dilanove gitare, a onda i kada ju je Hendriks odsvirao, pa se Dilan odrekao hita i rekao mu: Ovo je sad tvoja pesma, predodredila me je i usmerila na taj dražesni, a opet tako opasni put bavljenja rokenrolom koji traje već trideset godina, odabir da to bude jedina odrednica i glavna struja u životu, napon, stator, rotor i generator... To je konstantno bdenje na karauli sa koje imaš pogled od 360 stepeni. Nismo mi razmišljali o tome da li će nam to biti dobar izbor ili ne, samo smo se prepustili bujici notnog zadovoljstva koja je naletela i pokupila nas –kaže Đukić.

 

 

Raskršće u amfiteatru

Ipak, moglo bi se reći da je sve počelo pre te 1986. godine, kad su Đule i Srboljub Radivojević Srba, kasnije njegov kum i večiti muzički saborac, rešili da žive od rokenrola i za rokenrol. Iako je sticajem okolnosti rođen u Vrnjačkoj Banji, gde su se njegovi roditelji zatekli 9. jula 1963. godine, Zvonimir je bio i ostao pravo beogradsko dete. Njegov brat Ljuba, kasnije poznat kao klavijaturista Električnog orgazma, i on sticali su klasično muzičko obrazovanje. Đule je svirao violinu.

 

Zvonimir Đukić Đule: Smisao života je da nam bude lepo

Sudeći po slikama na kojima držim violinu, reklo bi se da je to instrument koji me je svojim piskavim tonom frekventno iritirao. Kad imaš pet godina, želiš sve i odmah, ali ja to hoću i u ovim godinama. Taj drčni odnos prema instrumentu doneo mi je mnogo toga lepog. Naravno, violina je ta koja je u meni probudila radoznalost prema muzici, ali stvari su se razvijale dalje. Isto kao što sam u jednom trenutku odlučio da napustim fakultet: izašao sam iz amfiteatra u toalet i više se nikad nisam vratio pod krov te zgrade. Tako sam ušao i u muziku, u odabir svog poziva. Odabrao sam taj put jasno iako u prvih deset godina nije bilo baš mnogo smeha i radosti zbog toga. Srba i ja ušli smo u podrum s nekim polovnim instrumentima i krenuli da stvaramo magiju koja će nas mnogo godina i decenija kasnije učiniti najsrećnijim ljudima na svetu – otkriva Đukić.
 

Iako nije bio od onih kojima je muzika bila potrebna da nađu devojku, Zvonimir tvrdi da je gitara tada izgledala kao jedini moguć prolaz do života kakav ga je interesovao:

 

Bio sam bucko i nekako me je taj stameni odraz možda i držao da me gravitacija ne obori. Nadimak Đule mogao mi je doći od prezimena Đukić ili od tadašnjeg glomaznog izgleda jer mi je učiteljica rekla da udaram u klupu imitirajući zvuk bubnja, kao pravo topovsko đule, ali gitaru nisam zato počeo da sviram. Pobegao sam od violine kada i od konvencionalnog obrazovanja, kada mi je već mirisalo na to da, kao pravnik, neću deliti pravdu udarcima maljem o sto ili odlučivati o bilo čijoj sudbini. I sad odbijam sve pozive u razne neprimerene žirije jer ne želim hladnokrvno da odlučujem o sudbinama nekih jednostavnih ljudi koji samo vole i raduju se da pevaju. To nije moja šolja čaja. A gitara je bila i ostala jedini izlaz za moj temperament i senzibilitet. U to vreme, bila je gotivna ludorija ako si znao da sviraš gitaru, makar i tri pesme. Svako je nešto svirao i nas je generacijski vezivala ta potreba. U osnovnoj, a kasnije i u srednjoj školi pravili su se bendovi, te imaginarne umetničke i emotivne formacije koje su ekipu istomišljenika držale na okupu. Kad prošetaju ulicom, tačno se znalo da su članovi neke grupe i da pripadaju jednom načinu razmišljanja. Kao pokretni bilbord, jedna energija hodala je zajedno ne držeći se za ruke i emitujući pripadanje – seća se Đule.
 

 

Strah od slova r

Već tada, a danas još više, Zvonimir je bio zahvalan svojim roditeljima.

Roditelji su mi, hvala bogu, živi. Uvek su bili strogi, ali pravični. Mali broj saveta obeležio mi je detinjstvo, uvek su imali ispravan stav tokom mojih tada neiskusnih iskoraka. Niko ne poznaje život i sve njegove prednosti i zamke odmah, mala deca ne znaju za strah. Sklona su da urade svašta ne pomišljajući na to da neke stvari mogu da ih koštaju glave. Bili su vrlo tolerantni, racionalni, a majka je uvek bila dominantnija i trenirala je, uvek s razlogom i punim pravom, strogoću. Kad sam izašao iz roditeljskog doma i zaputio se ka novom svijenom gnezdu, ostale su neke dobro upamćene lekcije i sećanja za nauk. Tada shvatiš da svi oni znakovi pitanja, uzvičnici i tri tačke, ćutanja i buka koja je sastavni deo vaspitanja, da je sve imalo smisla u tom njihovom vaspitavanju nas dvojice. Ponosan sam što nas nisu sputali. Ni brat Ljuba ni ja nismo završili fakultete, obojica smo odustali na pola puta. To je moglo da se protumači kao da smo i pored predispozicija ipak izneverili roditeljsku ambiciju i postali neuspešni ljudi, ali kao da smo i on i ja znali da dolazi vreme u kom se uspešnost neće meriti po diplomi, već po tome koliko ćeš kvalitetan i dubok trag ostaviti u nekom vremenu i društvu čiji si deo

Ipak, nije sve išlo tako lako: zbog svog karakterističnog kotrljajućeg slova r, Đule nije ni pomišljao da može postati pevač. Među onima koji su ga uveravali da to ne da ne smeta, već može da bude adut, bio je i sada pokojni Milan Mladenović, frontmen legendarne grupe Ekatarina Velika.

 

I Milan i Srba i Cajger u tom mom r čuli su neku zanimljivu posebnost, nešto drugačije, postavili me ispred mikrofona i naterali da čujem svoj glas. Nikad sebe nisam video u ulozi isturenog frontmena. Hteo sam da budem povučeni instrumentalista, koji svojim nenametljivim bojama, daje posebni kolorit bendu, hteo sam da tiho vezem svoj notni goblen na gitari, okružen pojačalima i zvukom. Prvi momenat kad sam stao pred mikrofon nametnuo mi je dva zadatka: da kontrolišem svoje kotrljajuće r i da u isto vreme vodim računa o zvuku gitare, ali upravo to je postao izazov kome u nameri da ga savladam, nisam odoleo. Pre deset godina, u bend je došao Bane, fantastičan gitarista, što mi je olakšalo poziciju. Ima momenata kad mi je mnogo bolje da napravim pesmu i dam je Banetu da je odsvira, a ja je otpevam. Onda je čujem drugim ušima i ona me pumpa drugačijom emocijom. A ima i tih pesama do kojih sam došao u jednom potezu trzalice i olovke. Pesme Mama, Brod od papira, Šta ako i još neke tako su nastale.

Od gitare imao je sasvim drugačije zahteve nego većina drugih muzičara.

 

 

Zvonimir Đukić Đule: Sin liči na mene, ali je zreo na majku

Zasigurno sam jedan od najlošijih gitarista na ovim prostorima, ali jedan sam od onih koji je izgradio svoj stil sviranja i autentičan, prepoznatljiv zvuk. Nisam merio sviranje štopericom niti brzinom pomeranja prstiju na pragovima. Ima fantastičnih gitarista danas. Pronašao sam svoj izraz i način govora, nešto što tonski i ritmički u svojoj nesavršenosti pripada samo meni. Uvek mi je bio važniji lični pečat nego neko brutalno štektanje koje svakodnevnim bildovanjem na žicama i vežbom svako može da postigne.

Ljubav iz klupe

Nasuprot stereotipima o rokerima kao srcelomcima koji nisu u stanju da se skrase, Đukić je, poput sportista, od samog početka karijere sa jednom ženom. Verovatno nije čudno što se ona zove baš Julija.

 

Oboje smo zajedno prošli kroz rokenrol. Nas je možda ta beskompromisna neusidrenost i spojila. Nikad se nismo razumeli rečima, samo srcem. U trećem razredu gimnazije seli smo u istu školsku klupu i od tog dana više se nismo odvojili. Ima tome 36, 37 godina. Posebnost tog susreta jeste u tome što od prvog trenutka, prvo u druženju, pa onda i kroz zajednički život, nikad nije izostalo uzajamno poštovanje, nikad nije prestala da postoji tolerancija, nije nestalo razumevanje. Mudra žena budi se nasmejana i nikada svog muškarca ne pita previše, dovoljan je pogled ili dodir da se sve i bez pitanja dobro razume. Žene mogu da osete, predosete i sve prepoznaju pre vremena, a ipak na vreme. Mi smo ti koji smo šturi na rečima, pogotovu kad smo na letećem ćilimu, a lepša polovina ti je s obe noge čvrsto na zemlji. Prvo je bilo drugarstvo, pa držanje za ruke, a sad se i ne držimo za ruke, podrazumeva se da smo povezani i kad sam ja u Australiji a ona u Americi. Odnos bitange i princeze bio je i ostao neprikosnoven. Julija je divna osoba, posvećena, mirna, dražesna i vredna, koja mudro i posvećeno čuva gnezdo i nju selebriti svet ne zanima. Naš stan ima vrlo prosečnu kvadraturu, a u stambenoj četvrti i u njemu nalaze se osnovne stvari za život. Čak i kad nema grejanja, idemo u majicama kratkih rukava – kaže Đule o toplini koju oseća kad pomisli na suprugu.

Julija i Đule imaju sina Simona koji sada ima 19 godina.

 

Često se zapitam preko koje je to noći baš tako brzo odrastao. Skockao je u svojoj mladoj glavi odavno planove za budućnost, naravno, ne pitam o čemu je reč, ali osećam taj energetski naboj i drajv koji sinhrono prolazimo u više faza. Zajednički nam je taj Petar Pan koji non-stop, kao dragstor, ludo skače i maše svojom kapom i s njegove i s moje strane.

Prolazeći kroz razne dekadentne sfere života, Đule ipak nije dopustio da ga to učini strožim ocem.

Trudim se da strepnja ne bude ono što nudim. Ta dilema ima svoje lice, naličje i sredinu. Činjenica da sam neartikulisano, ali opet ljubavno i nužno lizao asfalt i naudisao se miliona hektolitara benzina, nikad u meni nije ublažila potrebu da i dalje tragam za neizvesnošću. Treba biti svoj čovek koji poštuje druge ljude, a nas dvojica imamo izgrađeni međusobni odnos pun poverenja i strpljenja, tako da jedan drugom baš sve govorimo. Nema laži. Od malih nogu jasno mu je predstavljeno da će za svoje uspehe sam biti zaslužan kroz život, a da će za neuspehe, kad prvo ja pretrkeljišem koja je tu eventualna moja greška, lično biti kriv.

 

Očinstvo bez laži

 

Čak i kroz vaspitavanje sina, Đule je pokazao da roker jednostavno nije neko ko može da odraste.

Briga može više da im odmogne nego da im pomogne jer deca preteranu brigu doživljavaju kao vrstu tihe zabrane, a danas mladom čoveku nešto zabraniti nije ni nužno ni moguće. Uglavnom, danas nemam ni tašnu, ni mašnu, ni stomak do zuba, živim jednostavan život koji je primereniji njihovom džeparcu nego mojim primanjima, pa sam mu s te strane srodan u komunikaciji. Vrlo otvoreno pričamo o svemu, a ako mi ipak nešto prećuti, sigurno je imao razloga za to, sve dok prećutkivanje ne uđe u crvenu, zabranjenu zonu, a to je laž. A da bih instinktivno provalio laž, tu sam prvak sveta.

Grupa Van Gogh u više navrata prolazila je kroz trenutke slave, ali Đule nije dopustio da mu ona udari u glavu.

 

- Bilo je highlight momenata u našoj karijeri, tih trenutaka kad smo 2007. odsvirali fantastičan koncert u Areni i dobili prvu MTV nagradu. Znao sam da je to sam vrh tog prvog , od mnogih brda, iza polja i dolina. Iznad njega nije bilo ničeg drugog, samo silazna putanja. I normalno je da smo se onda malo primirili, pa opet pridigli, a svest o tome da ne može uvek sve da bude na gore i da ponekad mora da bude i nadole, u meni je probudila neki inat da ne pokleknem i stanem. Onda smo prirodno došli na ideju da se iz tih velikih prostora, preselimo u manje koncertne prostore i u njima pripremimo novi odskok za dalje. Često sam razmišljao o hijerarhiji u vojsci i, po meni, pravi general je onaj koji, kad dobije najviši čin, spreman je da odmah sa uniforme skine epolete i spusti se među obične vojnike. Nije slučajno što uz ulaznice za koncert u Belexpo centru poklanjamo naš aktuelni CD, koji je simbolično dobio naziv Ako stanemo, gubimo sve, na kome se nalazi dvanaest naših starih hitova, odsviranih na dvanaest potpuno novih, akustičnih načina. Bez želje i potrebe da se oslanjamo na njihovu postignutu hitoidnost, usudili smo se da ih provetrimo i proverimo njihovu lepotu i posebnost u ovo novo vreme.

Samo iskušenja vrede

Parafrazirajući čuvenu sentencu Oskara Vajlda Svemu mogu da odolim osim iskušenju, Đule je čitavog života u potrazi za novim izazovima. Osim što mu je donelo slavu i uspeh, ovo ga je učinilo i velikim hedonistom koji u jelu, piću i svemu što život nudi uživa krajnje neumereno.

To što ne mogu da odolim izazovu, možda me je i učinilo hedonistom, što će mi jednog dana doći glave. Hedonizam je probudio u meni tu slatku neumerenost koja nema ni početak ni kraj, već samo sredinu. U toj harmoniji i ritmu koji nudi hedonizam i dan-danas uživam. Sve što je luđe, to je slađe, bar iz moje perspektive.

Ali, da bi uz svoju neumerenost i dalje živeo u telu dvadesetpetogodišnjaka, Đule je s druge strane, jednako neumereno kao i u uživanjima, pronašao i put discipline. Pre tri godine ostavio je cigarete, a ima i neverovatan jutarnji režim

.
Ustajem ponekad i u 4.15 i imam neke svoje rituale: čaj, kafa, šetnja, vežbe, plivanje. Beograde, dobro jutro. Prija kad svakoga dana prvo što uradiš, uradiš za sebe, da ti bude po volji i prija, tek onda možeš i drugima da budeš po volji tog dana. Ne dozvoljavam da se napor moje svakodnevice okreće prema drugima.

Kad se osvrne, što ne radi često, Đule smatra da je život koristio na pravi način.

 

 

Radio sam do sada sve što mi je bilo po volji. Oglodao sam svaki sekund života, onako posvećeno i s ljubavlju, ne ugađajući nikome i ne priklanjajući se nikome. Tvrdoglavo sam bio i ostao svoj, instinktivno orijentisan. Racio me je tu i tamo napuštao, ali i sreća moja što mi je život pripremio takav scenario. Nikad raciju nisam verovao kad mi govori šta će biti. Racio zna da zavede, da podvede i kad padneš dole, okrene ti leđa i nestane u nepoznatom pravcu. Instinkt je ipak nešto što vezuje nas i životinjski svet, koji mi se sve češće čini harmoničnijim od ovog ljudskog. Divlje zveri imaju svoje zakone, kodeks ponašanja, znaju da budu ljubavne, a i opasne kad štite svoj integritet ili se nađu u nepredvidivim situacijama koje nam život sam po sebi svakodnevno nameće.

Prokletstvo dvotočkaša

Đule Van Gog ne spada u očeve koji svojim sinovima nešto zabranjuju, ali priznaje da je previše prijatelja izgubio na motorima da bi blagonaklono gledao na ovu pasiju.

Svom sinu nikad ništa nisam zabranio, niti mu uz strah sugerisao da nešto ne radi. Jasno sam mu, na primerima, rekao da sam čovek koji je veliki broj najbližih prijatelja izgubio na motoru. Oni su otišli u večnost na dva točka i njihova slika ne bledi u mom srcu. To mu je ispričano još dok je bio mali i jasno je da ne bih voleo da sutra motor bude njegova pasija. Možda bih osetio neki strah, ali ako bi on pokazao jasan i čvrst stav da samo to želi, svako veče odlazio bih mirno na spavanje jer bih znao da je svestan da je to sam odabrao.

Sam svoj majstor

Često se smatra da je rokenrol bend mašinerija, ali u ovom slučaju nije baš tako. Zapravo, ispod svakog uspeha tokom trideset godina stoji jasan Đuletov i Srbin potpis.

Grupa Van Gogh nikad nije imala menadžere, sve te poslove sam, sticajem okolnosti, uvek bio prinuđen da lično obavljam. Ne zato što sam multipraktik fantastik, daleko od toga, već mi je bilo mnogo jednostavnije da umotam sto plakata i pošaljem ih za Kraljevo autobusom nego da nekom objašnjavam šta treba da uradi. To je bilo pre slanja mejlova i we-transfera. Mnogo mi je lakše bilo da izdizajniram omot sam nego da objasnim profesionalcu šta želim, da ugovorim koncert sam umesto da nečijem metabolizmu pokušam da približim kako to Van Gogh u kojoj fazi treba da zvuči i izgleda. Nikad nam nije bilo teško ni da crtamo bine, od turneje do turneje. I onda stanemo ispred nje i kažemo: Kume, ovo izgleda fenomenalno, vidi kako je oživelo! Tako je bilo i za prvu Arenu 2007, za drugu 2009, potom za dve Hale sportova 2014, za Sava centar 1994. i za Tašmajdan 2003. godine.

 

To je bilo naše putovanje kroz vreme i mi smo tu čekirali sebe: da li imamo isti pritisak kreativnosti u sebi, istu draž, entuzijazam, tremu i adrenalin, da li su nam jedra spremna, da li smo dovoljno posvećeni da se i dalje upuštamo u nešto što podrazumeva uvek neki novi, značajan iskorak, jer čovek koji se ne menja uvek stagnira. Kada to budem osetio, prestaću da se bavim muzikom.