- Odlučio sam da promenim imidž pre jednog nastupa na moru 1981. Obrijao sam glavu, pa su me mnogo pažljivije gledali i slušali. U to vreme niko nije bio ćelav. Svake večeri brijao sam glavu, a koža me je pekla sve dok se nisam navikao. Kum mi je, valjda inspirisan mojom obrijanom glavom, pričao da se u Kairu, gde radi njegova majka, nose galabije slične onima koje su se ovde nosile za vreme Nemanjića. Naručio sam nekoliko komada, a posle sam ih lično šio. Sada ih imam u raznoraznim desenima i krojevima, u više od osamdeset varijanti.
Pred kraj 1983. godine Stojanović je svojom muzikom opčinio Ruse, ali kratak period pre toga bio je na veoma teškom iskušenju.
- Pošto sam otišao u Nemačku i stekao državljanstvo te zemlje, zbog poslovnog zatišja jedno vreme morao sam da perem stepenice u Minhenu za nadnicu od sedamnaest maraka na sat. Kada su ponovo krenule svirke, upoznao sam Dubravku, moju drugu suprugu, s kojom sam bio sedamnaest godina u braku. Danas imamo sina Marka i ćerku Maju. Sve je krenulo nabolje, a klavijaturista Saša Subota i ja održali smo oko pedeset koncerata u Rusiji. U Peterburgu smo imali sedamnaest nastupa, a na svakom nas je slušalo po trideset šest hiljada ljudi.
IZMEĐU LUDNICE I SPOKOJA
To iskustvo ostalo mu je urezano u pamćenje kao izvor energije koju nikada pre toga nije osetio.
- Tada sam osetio vrhunac emocija, kao da me neko mazi. Ispred očiju bleštalo mi je jako svetlo, nisam osećao pod, lebdeo sam dok su mi tekle suze, a voda curila iz usta... Ništa mi nije bilo važno, samo sam molio Boga da taj osećaj nikada ne prestane. Nešto slično doživeo sam nekoliko puta u životu. Muziku sam mogao da opipam, kao da je u pitanju materija. Bilo kakav orgazam neinteresantan je u poređenju s tim. Neki moji drugari kažu da to uopšte nije bezazleno jer može da se poludi, a ja odgovaram da na ulazima švedskih psihijatrijskih klinika piše: Između nas i vas je razlika u tome što ste vi u većini – s osmehom je pričao Luis.
Nastavak životne priče i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
