Glumica Olivija de Hevilend proslavila je stoti rođendan 1. jula u Parizu, gde se preselila pre više od pedeset godina. Baš tih dana mnogi su se podsetili njene izjave kada je rekla kako bi volela da zauvek živi samo ako bi je zdravlje poslužilo. Ova britansko-američka filmska, pozorišna i televizijska glumica ostala je upamćena po filmu Prohujalo sa vihorom u kom tumači lik Melani, kao i ostvarenju Svakome svoje za koje je takođe dobila Oskara. Ona je rođena sestra glumice Džoan Fontejn i trenutno najstarija holivudska zvezda.
Olivija Meri de Hevilend rođena je 1916. u Tokiju, gde je njen otac Volter Ogastus radio kao advokat, dok je majka Lilijan bila anonimna glumica. Njena mlađa sestra Džoan došla je na svet 1917. godine, ali Olivija s njom nikada nije imala dobre odnose. Često su se svađale, a 1975. prekinule su svaki kontakt.
Hevilendovi su se 1918. preselili u Saratogu, u Kaliforniji, zbog veoma lošeg zdravlja male Džoan. Majka Lilijan i otac Volter, koji je advokatsku karijeru zamenio profesorskom na Vaseda univerzitetu, nedugo nakon dolaska u Ameriku odlučili su da se razvedu. Zbog toga se Lilijan sa ćerkama preselila u San Francisko gde se 1925. preudala za finansijskog savetnika Džordža Fontejna. Upravo je to razlog zbog koga su sestre zajedno pohađale srednju školu Los Gatos, a Olivija je kasnije išla u višu školu Notr–dam. Obe su odmalena bile upućene u javni život jer je njihov rođak Džefri de Hevilend bio konstruktor i tvorac dvomotornog vojnog aviona De Heviland DH.98 Moskito.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
- Želela sam da budem ono što mi je kao učenici srednje škole rekao nastavnik istorije i građanskog vaspitanja, a to je da budem dobra Amerikanka, u šta su automatski uključeni i interesi vlade – govorila je glumica kojoj je savet školskog profesora kasnije umnogome odredio razmišljanje tokom ratnih godina.
PRVI GLUMAČKI KORACI
Po završetku školovanja, Olivija je izjavila kako želi da se bavi glumom, zbog čega ju je očuh izbacio iz kuće. Igrom sudbine, njegovo grubo i bezosećajno ponašanje dalo joj je slobodu. Olivija odlazi da živi kod svoje prijateljice i već sa osamnaest godina debituje u filmu San letnje noći u kome joj je režiser Maks Rejnhart poverio ulogu Hermije. Nakon te role, sa studiom WB potpisala je ugovor na sedam godina. U periodu do 1941. godine snimila je seriju kostimiranih avanturističkih i vestern ostvarenja s njenim dugogodišnjim partnerom, najvećim filmskim gusarom Erolom Flinom. Taj duo ostaće upamćen kao najveći holivudski par sa ukupno osam zajedničkih nastupa. U tom nizu, posebno se izdvajaju Kapetan Blad iz 1935. i Robin Hud iz 1938. godine. Popularnost u ovim ostvarenjima donela joj je status filmske zvezde, ali nije joj obezbedila sigurnu budućnost u kompaniji s kojom je potpisala ugovor. Nekoliko njenih narednih projekata nisu naišli na uspeh kod publike. Privlačna, krhke figure, blagih smeđih očiju i prijatnog ponašanja, Olivija je u tom periodu mahom igrala ulogu dobre prijateljice, koja svojom staloženošću, razumevanjem i dostojanstvom pruža moralnu podršku muškim protagonistima.
- Tridesetih godina prošlog veka bilo je zaista teško igrati ulogu dobre devojke. Mnogo je jednostavnije tumačiti likove onih koje su loše, ali takva gluma je dosadna i uvek sam imala više sreće sa drugačijim rolama koje podrazumevaju da pružite maksimum svog glumačkog umeća – govorila je Olivija.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
Nastupajući u drugim filmskim studijima, kao smerna i pouzdana Melani u MGM-ovom spektaklu Prohujalo sa vihorom 1939. godine, zatim kao učiteljica romantičnih nazora u Paramauntovoj melodrami Da zora ne svane iz 1941, Olivija je imala više prilika za afirmaciju nego u većini komedij, melodrama i vesterna matičnog studija.
- Melani je bila nešto potpuno drugačije. Ona je imala veoma izražene ženske vrline koje su bile deficitarne u to vreme, ali i generacijama kasnije. Upravo zbog održavanja tih pozitivnih osobina želela sam da igram takvu ulogu i ona je za mene srećna osoba – govorila je Olivija o svojoj ulozi u filmu Prohujalo sa vihorom koji ju je proslavio.
Kada je zakoračila u svet glume, njena majka oduševljeno ju je proglasila svojom mezimicom i ubrzo zabranila Džoan da koristi porodično prezime De Hevilend. Tako je mlađa ćerka bila primorana da preuzme očuhovo prezime i postala Džoan Fontejn. To je bio glavni razlog za produbljivanje jaza između dve sestre. Zbog toga je mlađa stalno bila u senci starije, ali je sve vreme pokušavala da je nadmaši i skine sa pijedastala. Objektivno, to joj je i uspelo jer je prva osvojila Oskara, ali se i udala, čak i stekla enormno bogatstvo.
Inače, da bi ušla u svet šou-biznisa, Džoan je prvo bila lična Olivijina sekretarica, koja je vodila računa o svim njenim dnevnim planovima i obavezama donoseći joj u studio čak i sendviče za užinu. Ovakvo njeno angažovanje nije ostalo neprimećeno i počela je da dobija manje uloge u filmovima B produkcije. Rivalitet između sestara je kulminirao kada je nakon ogromnog uspeha i nominacije za Oskara, Olivija poželela da tumači glavnu ulogu u filmu Rebeka, ali je Dejvid O. Sleznik tu rolu dodelio Džoan. Mlađa sestra za to je saznala dok je bila na medenom mesecu sa sedamnaest godina starijim glumcem Brajanom Ahernom. Džoani je ova uloga donela nominaciju za Oskara i razlog za definitivni sukob sa sestrom koji se i dogodio 1941. godine, kada su obe bile nominovane za istu nagradu u kategoriji najbolja glumica: Olivija za ulogu u filmu Da zora ne svane, a Džoan za ostvarenje Sumnja. Da bi se izbegao eventualni fizički sukob, organizator je bio primoran da sestre tokom ceremonije smesti u dva različita kraja sale. Te večeri Džoan je ipak bila ta koja je odnela pobedu i dobila Oskara.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
RATNE GODINE
Nakon hitne operacije slepog creva, Olivija je počela dug period oporavka u bolnici u Los Anđelesu, tokom koga je odbila nekoliko scenarija koje su joj ponudili iz kompanije WB, zbog čega je bila suspendovana. Te 1941. godine pojavila se u tri komercijalno uspešna filma i postala građanka Sjedinjenih Američkih Država. Tokom Drugog svetskog rata aktivno je tražila načine da izrazi svoj patriotizam i doprinese borbi. U maju 1942. pridružila se karavanu Hollivood Victori i tri nedelje vozom obilazila zemlje u kojima su se prodavale ratne obveznice. Počela je da posećuje događaje u Hollivood Canteenu i upoznavala se sa plesnim grupama, a u decembru 1943. pridružila se trupi koja je putovala širom SAD, Aljaske i Južnog Pacifika i posećivala vojne bolnice. Tada je stekla veliko poštovanje i divljenje javnosti.
PUT DO OSKARA
Kada se 1946. vratila filmu, Olivija je osvojila svog prvog Oskara za ulogu Džozefine Noris u ostvarenju Svakom svoje. Iste godine istakla se i dvostrukom ulogom u filmu Tamno ogledalo, a do kraja četrdesetih potvrdila se kao jedna od vodećih američkih karakternih glumica. Nametnuvši se suzdržljivom interpretacijom duševne bolesnice u Zmijskom leglu, dobila je svoju četvrtu nominaciju za Oskara. Međutim, nije dugo čekala da bi ponovo osvojila prestižnu nagradu, jer je svog drugog Oskara, dobila 1949. godine za ulogu Ketrin Sloper, nevoljene usedelice u filmu Naslednica.
PRVI BRAK
Prilikom nastupa na letnjoj pozornici u mestu Vestport, u državi Konektikat, otpočela je romansu sa Markusom Gudričom, veteranom mornarice, novinarom i autorom romana Delilah. U brak su stupili 26. avgusta 1946. godine, a nakon što je 27. septembra 1949. godine rodila svoje prvo dete, sina Bendžamina, glumica je odlučila da neko vreme ne snima filmove kako bi bila sa svojim detetom. Odbila je ulogu Blanš u filmu Tramvaj zvani želja, a kasnije je objasnila da tada kao majka nije mogla da se transformiše u tako karakteran lik. Njen sin rođen je sa Hočkinovim limfomom, a bolest je konstatovana tek kada je napunio devetnaest godina. I pored toga uspeo je da završi Univerzitet u Teksasu, a preminuo je 1. oktobra 1991. godine u Parizu, samo nekoliko dana pre svog oca.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
Godine 1950. njena porodica preselila se u Njujork, gde je počela sa probama za veliki projekat, novu pozorišnu verziju Šekspirovog dela Romeo i Julija jer je, kako je govorila, to bila njena životna ambicija. Predstava je premijerno izvedena na Broadhurst Theatre 11. marta 1951, a kritičari su ocenili da je Olivija prestara za ulogu Julije i nakon četrdesetog izvođenja zauvek je ukinuta. U avgustu 1952. Hevilendova se suočila sa problemima i u privatnom životu, a sve češće nesuglasice sa suprugom rezultirale su njenim podnošenjem zahteva za razvod, koji je postao pravosnažan naredne godine.
KRAJ KARIJERE
Početkom pedesetih Olivija se vraća filmu zapaženom ulogom zagonetne žene u ostvarenju Rođaka Rahela. U aprilu 1953. godine, na poziv francuske vlade otputovala je na Kanski filmski festival, gde je upoznala Pjera Galaneta, izvršnog urednika magazina Paris Match. Posle devetomesečnog udvaranja, Olivija i Pjer venčali su se 2. aprila 1955. godine u selu Ivoi-le-Marron i potom otpočeli zajednički život u trospratnoj kući blizu Bulonjske šume, u luksuznom delu Pariza. Iste godine, Hevilendova se vratila na ekrane ulogom u filmu Terens Jang. Nakon brojnih neuspelih filmova, Olivija je 18. jula 1956. godine rodila drugo dete, ćerku Žizelu. Potom se opet posvetila majčinstvu i uglavnom igrala u ostvarenjima snimljenim u Evropi. Njena ćerka se nakon studija prava ipak odlučila za novinarstvo, kojim se sve donedavno bavila, a sada živi u Parizu, nekoliko kuća dalje od svoje majke.
Olivija se pojavljivala na Brodveju i američkoj televiziji, a do kraja sedamdesetih glumila je u još 47 filmova. Njen suprug preminuo je 1979. godine, a ona je jedina preostala glumica iz perioda zlatnog doba Holivuda i živi u Parizu.
