Mašta je sposobnost da nemoguće postane moguće, dosadno zanimljivo, a prolazno pretvori u večno. Najhrabriji vojnici mašte svakako su glumci. Međutim, jedan od naših najvećih dramskih umetnika svih vremena, Pavle Vuisić (1926–1988), očigledno je negde nešto pogrešno prespojio, pa je njegov život bio uzbudljiviji, emotivniji i sadržajniji od svih plodova mašte, svih filmova u kojima je igrao, a i onih u kojima nije. Tuče, saobraćajke, uplitanje u mutne poslove, zarazni humor, pijanstva, trežnjenja i ljubav kakvu nikada niko nije opisao samo su vrh ledenog brega njegove životne priče, nenapisanog epa o talentu, svojeglavosti, borbi i sreći. Ono što nije uspelo da stane u Gilgameša, Ilijadu, Odiseju i Mahabharatu, stalo je u prostor između Vuisićeve minimalističke, a opet raskošne glume i njegovog života punog strasti prema sitnicama. Nepopravljivo spadalo, posvećeni umetnik i kazanova koji je čitav svoj životni opus ljubavnih avantura uspeo da spakuje u odnos s jednom jedinom ženom samo su se greškom univerzuma mogli naći u jednoj osobi.
Takav je bio Pavle Vuisić, čiji je biograf Aleksandar Đuričić u knjizi Posle fajronta uspeo ovu uzbudljivu intimnu povest da pretoči u živopisno štivo.
Ukoliko bi neko pokušao da pronađe ključnu reč za karakter ovog genija minimalističke glume i megalomanskog življenja, ona bi bila: kontrapunkt. Praktično otkad se rodio, Pavle je bio stecište svih mogućih suprotnosti. Iako je posedovao osobine razmažene dece tog vremena – mnogo je voleo da jede, lepo je čitao i recitovao, bio debeljuškast i nosio naočare, s druge strane, bio je strah i trepet za vršnjake. Uz oca činovnika, najčešće visokog nameštenika, često se selio: Beograd, Tetovo, Bijelo Polje, Cetinje – i samim tim menjao školu i društvo, i gde god bi stigao, momentalno bi dobio nadimak Ćora. I već sledećeg trenutka pronašao bi najvećeg, najjačeg i najglasnijeg među klincima i pošteno ga izudarao, obezbeđujući time sebi i bratu poštovanje okoline.
Nastavak priče pročitajte listajući galeriju fotografija...
