• Ratna priča s dva kraja Vuisić je tokom savezničkog bombardovanja bio mobilisan i poslat na Sremski front. Teško je podnosio ratovanje, gaženje preko leševa, ubijanje, a posebno mu je smetalo kad su pili vodu iz reke u kojoj su plutali mrtvi konji. Kad je objavljeno da je sklopljen mir, jedva je dočekao da baci pušku, što mu je pripisano kao težak prekršaj. Uz činjenicu da je pre toga bio svedok samoranjavanja mladića koji je, zbog straha od borbi, sebi pucao u ruku, a kasnije postao politički komesar, sve što je imao da kaže bilo je upotrebljeno protiv njega, pa je završio na vojnom sudu. Ipak, uspeo je da se izvuče i vrati se kući s medaljom za hrabrost. Posle rata porodica Vuisić proživljavala je težak period. Odmah po oslobođenju, nova vlast smestila je Pavlovog oca Milisava u zatvor. Tu je čekao presudu, ali onda je odveden na Cetinje da mu narod sudi. Ipak, brzo je vraćen u Beograd i penzionisan. Njegovo najstarije dete, ćerka Dobrila, lepotica, u toku rata dobila je lupus – lokalnu tuberkulozu kože lica – i to joj je zauvek promenilo život.
  • U jednoj od malobrojnih sačuvanih beleški koje je Vuisić povremeno zapisivao, svoj posleratni život opisao je ovako: - Odmah posle rata bio sam nosač balvana za kupatilo. Tada mi je direktor bio čovek koji je sebe zvao Otac slovenstva, pisao panslavističke pesme i završio u ludnici. E, njemu sam nosio balvane za renoviranje opštinskog kupatila. Maltretirao me je do balčaka. A da bi od mene napravio čoveka, tovario mi je po dva balvana. Pošto sam se svideo tom direktoru, kao veoma jak i neumirući čovek, avanzovao sam u spasioca davljenika. Nažalost, doživeo sam krah. Tog leta niko se nije davio, svega jedan ili dvojica, tako da sam postao nerentabilan i moje je radno mesto ukinuto. Iduće godine počeli su da se dave i taj direktor zaposlio je šestoricu spasilaca, ali ne i mene jer mu ne donosim posao – niko se ne davi. Uglavnom životareći, baveći se sitnim krađama i druženjem sa alasima na Adi, Pavle se pripremao da studira medicinu, sve dok nije saznao da će tamo secirati ljudske leševe.
  • Avetinjske slike sa Sremskog fronta odmah su mu zaigrale pred očima. Upisao je pravo. Odlična memorija i prirodna snalažljivost omogućavali su mu da bez problema prelazi s godine na godinu. Međutim, desio se incident koji je promenio tok njegove sudbine: jednog dana pričao je s društvom u holu fakulteta, a jedan njihov kolega, inače omladinski funkcioner, prolazio je tuda i nešto dobacio Pavlovoj koleginici. Vuisić ga je pratio pogledom sve dok nije ušao u toalet, potom se zaleteo, izbio vrata, izvadio lažni pištolj i dreknuo: Sad ćeš da vidiš svoga boga! Počeo je da ga prska vodom, a Pravni fakultet samo što se nije srušio od smeha. Sutradan je Pavlu savetovano da promeni studije. Prebacio se na književnost. Bez velike muke overio je sve semestre osim poslednjeg, a u beleškama je pisao ovako: - Ondak sam se zaposlio u Veseloj večeri. Posle su me otpustili. Ondak me je primio Voja Nanović. Pravo da vam kažem, ni on nije verovao u mene, kao ni onaj direktor kupatila. I on je mislio da ja nisam nizašta, čak ni za nošenje balvana. Jednom mi je čak naredio da vučem takozvani kosi far. Svi su smatrali da su moje sposobnosti više da vučem nego da glumim. Ondak je naišao jedan svetlo-tamni trenutak. Voja Nanović, u nameri da me se otrese na neki humaniji način, preporučio mi je da odem na Akademiju za pozorišnu umetnost.
  • Da napravim ono što nikada ne mogu da budem. Pokušao je da me uvali tamo i, na svu sreću, komisija za prijem još na audiciji odmah me je škartirala, iz mesta. Mislim da je u zapisniku napisano – to je jedan idiot, taj veze nema! Spadalo za medalju Reditelju Vojislavu Nanoviću u to vreme bili su potrebni statisti za film Čudotvorni mač, a na Pavla je naleteo, naravno, u kafani. Dodelio mu je jednu epizodnu ulogu, ali je, saznavši u koliko teškim uslovima ovaj živi, izmislio još jednu malu ulogu za njega, potpuno pod maskom. Honorar je bio udvostručen. - Ondak sam opet počeo da tražim čuvare slovenstva, ali u smislu istovarivanja uglja i slično – pisao je potom Pavle u svojim beleškama. Ondak je moj Vojko dočekao da opet snimi film i uzeo me je. Verovatno je i tada nameravao da snima kosim farovima, ne verujem da sam mu za drugo bio potreban... I, prevari ga mozak. Oni su mislili da sam ja glup, a ja u tom njegovom filmu Šolaja budem uporan. Počnem uporno da grizem jednu slamku, i uporno da je grizem u svih šesnaest dublova, koliko sam ih imao. Kad je film bio gotov i viđen, svi merodavni i autoritativni su rekli: To je naš Žan Gaben. I tako ostanem na filmu. Eto, vidite, ono što kažu: Davljenik se hvata za slamku! Ja sam se uhvatio i mene je izvukla. Godinama pre nego što će kao naš Žan Gaben konačno početi da dobija uloge na filmu, Pavle Vuisić sreo je svoju sudbinsku ljubav, Mirjanu Amodaj.
  • Zvanično su se upoznali na rođendanskoj zabavi njene sestre Vojke, ali ona je njega primetila mnogo ranije, dok je bio spasilac na bazenu. Te večeri opčinjeno je slušao kako priča o ruskim klasicima, ne znajući da je ona još opčinjenija, ali njime već godinama. Ona je imala sedamnaest, on 24. Mirjana je bila mezimica iz ugledne jevrejsko-srpske porodice, a on paralelno statirao i studirao, ne znajući da li mu je gori materijalni ili moralni status, pošto su se o njegovom pijančenju i tučama već ispredale urbane legende. Ova arhetipska postavka poznata kao bitanga i princeza, alfa i omega svih zabranjenih ljubavi na ovom svetu, seme svake istinske tragedije, kod Mirjane i Pavla je, umesto očekivane patnje i nesreće, donela doživotnu zajedničku sreću. Ali ne tek tako. Njena familija prvo je negodovanjem, a potom i zabranama, ucenama i pretnjama, na sve načine pokušavala da je odvoji od njega. On, s druge strane, uprkos ogromnoj ljubavi, nije u svakom trenutku bio siguran da za nju predstavlja dobar izbor u životu. Ona tu sumnju nije imala. Voleli su se jako i, samim tim, raskidali vrlo često. Kad je cela stvar kulminirala, a porodica Mirjani u potpunosti zabranila viđanje s Pavlom, počela je prepiska iz koje su mnoga pisma i danas sačuvana. Naravno, sačuvala ih je ona. Uglavnom su počinjala sa Jedini moj najmiliji Mimijane, a završavala se sa Volim te puno, puno i najpunije, tvoj Palje. Malo ko je, osim nje, znao da ova ljudeskara prgavog karaktera i gvozdenih pesnica, kad se razneži, neprekidno tepa. No, nije uvek tepao. Jednom prilikom kad ga je Mirjana ostavila, gubeći kontrolu, Pavle ju je prvo ošamario, a potom zgrabio i stao s njom na šine pred tramvaj broj 2. U poslednjem trenutku je izmakao, počeo da je ljubi i da joj se izvinjava, brišući joj s lica pomešane suze i kišu koja je u tom trenutku počela da pljušti. Ona je kasnije pričala kako je u tom momentu prestala da ga voli, ali narednih četrdesetak godina pokazalo je suprotno.
  • Sklapanje braka između Mirjane i Pavla bilo je jednako sumanuto kao i cela njihova veza. Ali, da je bilo drugačije, verovatno ne bi valjalo. Jednoga dana njenoj porodici je prekipelo i dobila je vrlo oštar zahtev da što hitnije razreši situaciju sa svojim momkom ili više neće biti dobrodošla u sopstvenom domu. Mirjana je momentalno zapucala u Pavlov iznajmljeni sobičak i otvoreno mu rekla: Ja moram danas da se udam! Naglo je pružio ruke ka njoj, ne uspevši odmah da savlada osećanja, ali onda ih je brzo spustio i pomirljivo rekao: Pa, kad se mora – mora. Hajdemo. Nisu imali novca čak ni za opštinsku overu braka, a o burmama i svadbenom ručku da se i ne govori. Ali, kumova su imali u izobilju pošto su često maštali o braku i u skladu s tim sklapali potencijalna kumstva. Pošto nijedan Pajin kum nije uspeo odmah da obezbedi novac za venčanje, Mirjanina najbolja prijateljica, kojoj su se naposletku obratili, izvadila je sav novac i dala im. Uz siću koju su dodali Pavlovi prijatelji našlo se za burme i opštinu. Ostao je i zanemarljiv kusur od kog su mladenci, pošto su se dežurni kumovi razišli kućama, otišli u samoposlugu, kupili kobasicu i hleb i pojeli u Tašmajdanskom parku. To je bio svadbeni ručak. Mirjaninim roditeljima venčanica je bila dovoljna da se smire i požele joj sreću u braku. I zaista, od tog trenutka sreća je počela da im se osmehuje. Jedino dece nikad nisu imali. Nepodnošljivi genije Pavle Vuisić bio je takva vrsta glumca da se činilo da već od rođenja zna šta se radi u kadru. Pored toga, imao je fascinantno pamćenje i mogao je da nauči tekst napamet jednom ga dijagonalno čitajući. Zbog svega toga, već s prvim, malim ulogama uspeo je da se izbori za ogroman prostor u očima gledalaca, ali i reditelja. Sa ulogama počeo je da dolazi i novac.
  • Kao staro spadalo i ribolovački šegrt sa Ade, Paja je i te kako znao da se cenjka. Zapravo, tu cenjkanja nije ni bilo. Kao čovek koji je već posle pete ili šeste uloge stekao mitsku reputaciju kako film s njim ne može da propadne, jednostavno je predlagao najbezobrazniju svotu koja mu je u tom momentu padala na pamet, a producenti su pristajali. Postao je velika zvezda, ali to ga uopšte nije zanimalo. Gluma je za njega bila posao koji treba što pre završiti da bi se otišlo na reku. A na Savi je uživao u svemu. U rakiji, jagnjetini, pravljenju brodova, ćutanju i tišini. Status zvezde nije izmenio ni njegovo srce, koje je i dalje plamtelo samo za Mirjanu. Nije, doduše, postao mnogo nežniji prema njoj, kad se izuzmu pisma slata tokom dugih snimanja, u kojima je tepao još više nego kad su se kao mladi zabavljali. Iako ju je voleo više od života, umeo je da bude veoma grub prema njoj. Kad bi se javio telefonom i rekao da dolazi za deset minuta, to je neizostavno značilo da se neće vratiti do sutra. Kad bi stvarno imao nameru da se vrati, zvao bi Mirjanu da dođe po njega i razveze društvo kućama. Pošto bi ih zatekla u žestokoj raspravi, ona bi kući vozila prvo najvatrenijeg govornika, bez obzira na adresu. Pripadali su jedno drugom možda i previše. Kad bi joj se svega nakupilo, skupila bi smelosti da ga napadne. On bi to saslušao, a onda počeo neuporedivo žešći protivnapad. Kad bi se vratio iz kafane, bila bi dovoljna sitnica da počne svoju večernju predstavu: - Hajde, idi kući. Dosta je bilo. Pakuj se. - Pusti me da spavam – odbrusila bi ona. - Ne, ne, uzmi kofer i idi. Ona bi ustala da se pakuje, a on bi rekao: - Dobro, ne moraš sada, sutra ćeš. Pre spavanja dosta toga joj je zamerao. Onda bi zaspao, ali bi ujutro nastavljao tačno tamo gde je sinoć stao. To bi trajalo negde do 11 sati, a onda bi nastalo zatišje.
  • Nakon toga, počeo bi polako da popravlja sve što je izgovorio i da ponovo postaje njen Palje. Kad je ostajao kod kuće, najčešće je umeo da zaspi gledajući televiziju nakon večere. Njeno nastojanje da ga probudi i natera da se prebaci u krevet uglavnom je bilo uzaludno. Jednom prilikom pribegla je triku. Počela je brzo da pali i gasi svetlo i viče: Idemo, fajront! Pavle je hitro ustao i otišao da spava. Začudo, nije se naljutio. Samo joj je ujutro pokazao bućkalo za somove na kom je olovkom bilo ispisano: Pomoću ove sprave je uhvaćena Sula (47 kilograma), juli 1956. Na vrhuncu slave Vuisić je imao svoju profesionalnu tarifu. Osim što su svi na snimanju, uključujući i reditelja, morali da ga slušaju, a nikad nije govorio bez veze, njegov honorar iznosio je dva miliona tadašnjih dinara dnevno. To je bila veoma velika suma. Da stvar bude još ozbiljnija, s njim je u paketu išao i njegov najbolji prijatelj, istovremeno i jedan od naših najboljih snimatelja, Božidar Nikolić. I on je koštao isto. Jednom prilikom ugovorio je papreni honorar za sebe i Božidara sa zagrebačkim producentima.
  • Bila je reč o svoti dovoljnoj za po barem dva najskuplja automobila koja su se tada mogla kupiti. Pošto su producenti pristali, njih dvojica su seli u avion i otišli da rade. Međutim, na kraju snimanja konstatovali su da atmosfera u ekipi nije baš dobra, pa su rešili da svojim saradnicima organizuju oproštajni banket. Pozvali su celu ekipu s pratnjom, što je bilo oko dvesta duša, carski ih ugostili, nahranili, napojili i sve platili. Sutradan, u avionu koji ih je vraćao za Beograd, Boža se prvi požalio: - Čim sletimo, žena će mi tražiti pare, a ja sam sve potrošio. Šta da radim? - Ne znam, ti si dobar, ja sam se još i zadužio dva miliona – odgovorio mu je Pavle. Iako je na setu, u kadru i glumačkoj podeli predstavljao dar za svakog filmadžiju, posebno za mlađe glumce i glumice, Pavle se s kolegama s kojima je snimio najvažnije scene jugoslovenske kinematografije uopšte nije podnosio. To su bili Mija Aleksić, Danilo Bata Stojković i Miodrag Petrović Čkalja. Čkalju je smatrao šmirantom, Batina egocentričnost istovremeno ga je zasmejavala i izluđivala, a Miju, kao najveću zvezdu tog vremena, uopšte nije mogao da podnese. Jednom prilikom, kad je posetio svoju suprugu na snimanju filma u kom je Aleksić igrao glavnu ulogu, među njima se desio okršaj bez svedoka o kom su obojica do kraja svojih života ćutali.
  • Mija je važio za veoma gadnog lika kad popije i u trenutku kad bi se pred njim našla čaša, svi su izlazili iz kafane. Toga dana Pavle je ostao u kafani. Ne zna se šta se unutra desilo, samo je direktor filma dojurio i viknuo: Molim vas, sklonite Pavla, ubiće Miju! Sa Batom Stojkovićem imao je dosta drugačiji odnos. Iako se nisu podnosili, poštovanje je bilo neporecivo. Problem je bio u njihovom apsolutno suprotnom sistemu vrednosti: Bati je gluma bila sve, Pavlu ništa. Veća je gluma kad neka žena kupi nešto pa to priča drugarici od moje glume, govorio je. Naturščik, dobacivao je Stojković s prezirom. A Pavle je umeo da uzvrati. Na snimanju legendarnih Maratonaca, u sceni kad Vuisić udari Stojkovića letvom u glavu, Paja je dasku od balze, mekanog drveta, koja je s jedne strane bila zarezana kako bi pukla pri najmanjem dodiru, okrenuo naopako i tako odalamio Danila da se u kadru doslovce videlo kako mu raste čvoruga. Pavle Vuisić bio je još za života jedan od najpriznatijih glumaca među samim filmadžijama, ali i kod publike. Legendarne su izjave Orsona Velsa i Džona Hjustona kako je to najbolji glumac na planeti. Vuisić se okitio brojnim priznanjima, među kojima su Oktobarska nagrada Grada Beograda, Car Konstantin, Zlatna arena, Gran pri u Nišu.
  • Ipak, njegov odnos prema priznanjima bio je jednako buntovan kao i ceo njegov život. - Što mi nisi rekla da ova nagrada tako lepo izgleda – pitao je telefonom sekretaricu iz Udruženja filmskih glumaca pošto je Mirjana otišla i preuzela nagradu Slavica, koja danas nosi njegovo ime. - Mislila sam da ste je već videli... - Nisam, bila je u kutiji, ali sada znam da je fantastična za kiseljenje kupusa. Sa smrću na ti Pred kraj života, nakon što se penzionisao, Vuisić je živeo kao Diogen na Savi. Splavovi su mu bili kuća, družio se s alasima, baš kao i na početku. Bio je lokalna legenda kojoj su se svi klanjali. Uživao je da radi, priča s ljudima, pijucka i živi u svom svetu. Ispunjavao je sopstvene želje – svečano je pustio u promet česmu iz koje je teklo vino. Bilo mu je zanimljivije da pravi brodove nego da njima plovi. U njegovoj blizini najveći greh bio je doneti sat, jer on otima vreme. Bio je kao neki rečni bog s ogromnim stomakom i šarenim hozntregerima koji ima ulogu nadzornika dok se kuva veliki lonac pasulja za sve one koji bi pristali na splav, koji bi ponekad lagano tonuo pod težinom gurmana i vinopija. Kad se razboleo, potpuno se sakrio. Niko nije znao gde se nalazi, osim Mirjane koja nije smela da obavesti nikoga, pa ni one koji bi možda mogli da pomognu. Razmišljao je i o samoubistvu, ali nije ga izvršio. Upravo zbog Mirjane. U jednom od svojih testamenata napisao je: Mojemu pogrebu ne prisustvuje niko do nje – Mirjane. I da ne bude ničega od onih sranja, kao što su govori i priče. Molim, samo ona i ja.
  • Desetog jula navršiće se devedeset godina od rođenja jednog od naših najvećih glumaca svih vremena Pavla Vuisića, čoveka čiji je život bio uzbudljiviji od svih filmova u kojima je igrao. Tuče, mutni poslovi, zarazni humor, pijanstva, trežnjenja i ljubav za ceo život samo su deo biografije velikana čija je poslednja želja bila da ga na večni počinak isprati samo supruga Mirjana
  • Molim smrt objaviti najmanje tri dana posle pogreba. Iako ju je peklo što nije znala kada će biti pogreb, sekretarica Udruženja filmskih glumaca shvatila je zašto je Pavle želeo da tom događaju prisustvuju samo njegova supruga i popovi. Telefon joj se usijao od poziva koji su stizali čitavog dana. Iz raznih krajeva Jugoslavije zvali su da pitaju kad i gde je sahrana. Poznanici, filmadžije, sindikati, cele fabrike raspitivale su se kako da mu odaju počast. Naravno, saznali su tek kad je bilo gotovo. Čak ni pop nije znao koga sahranjuje. Čitulje su bile bez ožalošćenih. Nije voleo forme. Mirjana je poštovala njegove poslednje želje, baš kao i sve prethodne. Ondak je otputovala na more na sedam dana.
  • Desetog jula navršiće se devedeset godina od rođenja jednog od naših najvećih glumaca svih vremena Pavla Vuisića, čoveka čiji je život bio uzbudljiviji od svih filmova u kojima je igrao. Tuče, mutni poslovi, zarazni humor, pijanstva, trežnjenja i ljubav za ceo život samo su deo biografije velikana čija je poslednja želja bila da ga na večni počinak isprati samo supruga Mirjana

Beleške boga malih stvari: Životna priča Pavla Vuisića