​Životna priča

Stevo Žigon: Ateista koji je uvek išao uzvodno

0
Nedavno se navršila decenija od kada je umro Stevo Žigon, velikan srpskog glumišta i tvrdokorni levičar koji nije podnosio Tita.
Stevo Žigon, foto: Vukica Mikača, Vladimir Šporčić, Story press
Stevo Žigon, foto: Vukica Mikača, Vladimir Šporčić, Story press
Žigosan u koncetracionom logoru, kasnije je u skladu sa svojim prezimenom stoički primao sve udarce života, a iza sebe je ostavio brojne maestralno odigrane uloge, režije pozorišnih komada, knjige o teatru i velike misli koje se i danas citiraju.







- Voleo je da se druži sa suflerima, garderoberima i momcima koji nameštaju scenu, sa pravim i normalnim ljudima. I on je bio normalan, ali nije uvek tako izgledao. Govorio je za sebe da je proleter. Volela sam ga ne kao proletera, već kao dinosaurusa, jer sam znala da takvi ljudi kao što je on izumiru s ovog sveta –









- Toliko ga je jeo da se njegov miris mogao osetiti u celoj učionici. Propovedao je ideju zagrobnog života, a kada sam jednog učenika zamolio da ga pita zašto jede beli luk, on je odgovorio: Zato što on produžava život. Zašto želi da produži život ako propoveda da blagostanje nastaje tek u zagrobnom životu? 
















- Ponovio sam svog Robespjera iz Beograda u mariborskoj predstavi jer mi je brat bio dirigent u tamošnjoj operi. To je jedina moja uloga u pozorištu na slovenačkom jeziku. Iako je rođen u katoličkoj porodici i u glavnom gradu nekada najzapadnije jugoslovenske republike, na pitanja koje je veroispovesti, uvek je odgovarao: Ja sam srpski glumac. A pravoslavlje je doživljavao kao prisluškivanje prirode i tugu razlivenu preko velikih reka, što je zapisano u intervjuu koji je dao 1971. godine, u vreme kada o pravoslavlju javno nisu govorili čak ni vernici. 





















- U Stevu sam se zaljubila još sa 17 godina na Akademiji, gde je radio kao asistent. Od onda sam pod njegovom rediteljskom palicom, rekla njegova supruga krajem decembra na predstavljanju knjige Tako je govorio Žigon, prisećajući se početka njihove romanse. 

Godina 1958. unela je u moj život bitne promene. Oženio sam se Jelenom Jovanović i dobio sina Nikolu, danas cenjenog i intrigantnog slikara. Gospođa Žigon potpisivala se Jelena Jovanović-Žigon. Bilo je dobronamernih koji su taj potpis čitali ovako: Jelena Jovanović minus Žigon. Deceniju kasnije, 2. februara 1968, dobili su ćerku Ivanu.



- Nisam se naročito istakao u porodičnom životu i pokušao sam da to nadoknadim sa Ivanom. A Jelena... I sad joj ovako mator govorim Marčbenksa: Žudim za tobom, ne da bi bila moja u mraku poverenja, već u nespokojstvu žive sumnje koja nanosi rane. I sada je lepa moja Jelena. Au, mnogo je lepa! Mnogi koji su bili zaneseni njenom lepotom, nisu stigli da vide koliko je veliki njen dar. Taj usud prati i Ivanu, mada ona ume da tuče nokautom. I sad kad me pitaju koje sam sve nagrade dobio i koje su mi najdraže, odgovaram: Nagrađen sam Ivanom, Nikolom, Jelenom i Vanom. I unuka mi je mnogo lepa





















- Stevinu poslednju noć probdeli smo zajedno kod kuće, on, mama, ja i pas Bimbo. Ležao je kraj njegovih nogu nepomičan, nepomičniji od Steve, a ja sam čitavu noć pevala svom tati o danu pobede nad fašizmom i ponajviše Bulata Okudžavu. Toga jutra nisam primetila da sam ozdravila i da više nemam temperaturicu koja me je pratila poslednja dva meseca. Osećala sam samo jednu čudnu stvar. Moja ruka, kojom sam čitavu noć držala tatinu ledenu ruku, nije se hladila. Zapravo, tokom noći postajala je sve toplija.









Priredio: Saša Tošić
makonda-tracker