Kinoteci
Otvoreni kavez
- Film koji sam pogledao izuzetno me je uzbudio
- Trenutno tražim donatore, jer lako je potrošiti pare. Treba da obezbedim donacije da bi se dodeljivale godišnje nagrade s njenim imenom, da bi je se setili mladi, jer oni zaboravljaju. To je tako, takav je život. A Ružica je bila umetnica i bila je voljena. Neverovatno, svi su je poznavali, od gore, pa do saobraćajca. Ali, to je bilo nekada, a vreme leti, dolaze novi ljudi... Imam samo jednu želju, a to je da Ružičino ime ostane pojam za sebe. Kao, na primer, Ilija Milosavljević Kolarac. Sad treba da vidimo hoće li u Kinoteci biti lutka Žute ili Žanke Stokić ili neke druge njene uloge
- Nije to sablasno. Ionako uvek imam taj osećaj prema svojoj prijateljici i supruzi, koja je velika glumica. Pratio sam je koliko sam mogao da joj se nađem kod čuvanja njene dokumentacije, ne više od toga. Ona je uvek prisutna ovde. Ako pričamo o ovom filmu koji je emitovan, odem i odgledam ga i ne može se reći da se tad setim Ružice. Ona je uvek tu. Kad dođem kući s premijere, imam svoj lični doživljaj. Jednostavno, kad nekoga nema, on uopšte ne mora da bude neko s platna, iz filmova, može da bude bilo ko, ali svi doživljavamo gubitak nekoga bliskog na isti način. A ja pokušavam da izvadim i sebe i svoju misao time što ću se baviti onime što je želela moja draga prijateljica i supruga Ružica. Htela je da je ne zaborave. I druga želja bila joj je da pomogne mladima. Tako je i nastala ova fondacija. I sva sredstva, pošto sam ja njen jedini naslednik, koristim u tu svrhu.
- Veoma mi se sviđa ovaj mladić koji je režirao Otvoreni kavez. Pozvao me je na premijeru u Dom omladine i poklonio uramljenu fotografiju na kojoj je Ružičina scena iz filma. Sala je bila puna mladih i to me je oduševilo. Na kraju filma pisalo je da je posvećen Ružici Sokić. To je vrlo impresivan doživljaj.
- Šta znači pristati na to da nekoga nema? Da ga se odreknete, zaboravite ili da ga se sećate i radite nešto da uspomena na njega ostane? Ja činim da sećanje na Ružicu ostane, nezavisno od mene. Sebe potpuno minimiziram jer ne želim da budem bitan u čitavoj priči. To je Fondacija Ružice Sokić, a ja nastavljam neki nevidljivi život kroz tu fondaciju, to smiruje moj bol i nedostajanje. Druge nemam. Žalost je relativna kategorija i kratkog je daha. Nemam drugi način od ovog koji sam odabrao. Šta se zna o meni osim da sam bio suprug Ružice Sokić? Ništa. I hoću da tako i ostane, da ostanem bivši pratilac i prijatelj Ružice Sokić. Drugo mi ne treba
Piše: Igor Karanov
( Story )
