- Rodila sam se jedne obične septembarske noći 1961. godine u bolnici Dragiša Mišović u Beogradu –
- U porodilištu imala sam na ruci broj 52, ali moja mama tvrdila je da mi uopšte nije bio potreban zato što sam bila jedina beba sa čupavom crnom kosom. Tu smo ostale vrlo kratko. Posle je došao moj tata, bar se nadam da je to bio on, i odveo mene i mamu kući. Ubrzo zatim, roditelji su počeli stalno da rade i ja sam morala da idem kod babe i dede. Oni su me vodili svake godine na more, na Brione. Zbog pet godina starijeg brata, nisam bila mezimica. Znate kako, on je bio prvo unuče i to još muško. Zato sam ja sada mezimica, mislim kada je Brada postao pitomac –
- Odrasla sam na Neimaru, jednom od najlepših krajeva Beograda. Moj brat i ja veći deo života proveli smo u društvu babe i dede jer su roditelji često bili na putu. Ipak, još jedna ličnost posredno je imala velikog uticaja na moje zanimanje. Reč je o mom profesoru muzike Milutinu Backiću koga se i danas s ljubavlju sećam. Hor Osnovne škole Sveti Sava, koju sam pohađala, spremao je pesme za jedno važno takmičenje. Svakodnevno smo uvežbali nekoliko pesama koje sam već znala napamet pa se desilo da sam za vreme jedne probe pričala s drugom koji je stajao pored mene. To je naljutilo inače pedantnog profesora Backića i već sledećeg trenutka osetila sam jak udarac po licu. Bila sam toliko iznenađena zbog šamara da nisam mogla ni da zaplačem. Otišla sam kući ubeđena da mu nikada neću oprostiti. Međutim, taj šamar i sve drugo zaboravila sam posle samo nekoliko dana. Nagrada koju smo dobili kao najuvežbaniji školski hor bila je potvrda da je profesor Milutin Backić radio na najbolji način –
- Došlo je vreme da pođem u školu. Bila sam ponovo kod mame i tate, normalno, da učim, spremam po kući, idem na časove i da se s njih vraćam bez kečeva. Ako bi se neki i desio, to bih znala samo ja. Naravno, takvo stanje trajalo je sve do gimnazije, a tada su se već adaptirali na moje jedinice. U osnovnoj školi bila sam ipak relativno dobar đak. Taman sam pomislila kako sam završila, kad ono gimnazija, a tamo još gore. Misliš, odrastao si, svoj si čovek, kad đavola. U pola devet moraš kući. Kako sam to izdržala? Otkud znam, sećam se samo da mi je to izuzetno teško padalo. To je trajalo sve do trećeg razreda kada sam počela da se bavim muzikom. Osnovala sam grupu s drugaricama, pravi tezgaroški bend. Vežbale smo dan i noć u vikendici našeg bubnjara. Učešćem na Gitarijadi u 11. aprilu ukapirali smo da nismo najbolji bend u Jugi, ali da nismo ni tako loši.
- Godina 1978. bila je burna za nas. Avala je pala u Suton. Snimili smo neke dve pesmice i ponudili ih uglednoj diskografskoj kući Diskos. Odbili su nas uz komentar: Mladi ste, strpite se, sedite kući i vežbajte. Tada nam je to teško palo, ali danas mogu slobodno da im kažem: Hvala vam, dragi savetnici. Dok smo svirali kao Suton, Marina nam je mnogo pomogla da izađemo iz anonimnosti, dobijemo novi izgled i zvuk. Ona je pisala tekstove za nas, bila je prisutna na svim probama, tako da smo je smatrali ravnopravnim članom benda. Po mom mišljenju, svakoj jugoslovenskoj grupi potrebna je jedna takva Marina –
- Šta da vam kažem o mama Marini? Genijalno je bezobrazna i drska, ali najbolja na svetu. Biće koje izuzetno volim i koje valjda baš zbog toga ume da me izvede iz takta kao niko. Ona je kasnije postala i deo mašinerije naše grupe, otprilike mali mozak. Sve pamti, na sve misli i ništa ne propušta. Malo je falilo da se rasturimo kao bend i onda smo upoznali Marinu Tucaković. A Marina ko Marina... Mi smo se njoj jednostavno dopali. Jer, kako sama kaže, mi smo prva grupa koju je ona jurila. Kada nas je uhvatila i mi nju, ponovo smo seli da radimo, radimo i radimo. Plod svega toga je pesma Nastavnica. Ostalo znaju i vrapci na grani –
- Zana sutra? Hm... Želim da objavimo dupli album, ali i da završim Pravni fakultet, trebalo bi da to već jednom uradim, bar zbog mame i tate. Ko zna, možda će mi nekad zatrebati. Zana će sutra biti mama, imaće brdo dece. To veoma želim. Možda ću snimiti i solistički album. Možda ću napraviti neko sranje, srušiti sve ovo što sada mukotrpno radimo? A oni mi neće moći ništa jer će svi biti u vojsci pa ih drug desetar neće pustiti da me spreče da ne napravim neku glupost –
- Čak ni na prvi pogled ne izgledam kao pankerka, ne leži mi takav stil oblačenja. Mnogi me pitaju zašto nosim mrežicu preko lica, a odgovor je sasvim jednostavan – to volim. Međutim, sada sam se ošišala i više neću da nosim kapice i beretke. Zadržaću i dalje svoj stil jer potpuno odgovara našoj muzici. Ne slažem se ni sa tim da me porede sa Blondi. Nismo pop grupa jer sviramo komercijalizovani nju vejv. Više smo pomalo mračan bend zato što iz naših ideja i kompozicija izbija nešto misteriozno –
- Oporavak je trajao puna dva meseca i pevanje mi nije bilo ni na kraj pameti. Tokom tog vremena nisam smela da naprežem glasne žice, a morala sam i da izbegavam suvišno pričanje, što mi je kao maloj brbljivici teško padalo. No, da kucnem u drvo, sada je sve u redu.
- Snimali smo u Švedskoj kod Tinija Varge. Bilo nam je odlično, živeli smo kao mala porodica u pustom selu Torzbiju, koje je udaljeno oko 350 kilometara od Geteborga. Tamo sam bila kuvarica, kućna pomoćnica, spremačica i sve što ide uz to. Meni su se obraćali za doručak, ručak i večeru, da im operem majice... Kad nije tako, neko iz ekipe bi rekao: Šta, nisi mi oprala majicu? (Smeh) Sve dok se nisam naljutila pa su ukapirali da su preterali. Ipak, stvarno smo lepo živeli tih mesec dana. Tada su u Švedskoj bile bele noći i ptičice su cvrkutale već u dva ujutru, od čega smo hteli da poludimo –
- Grupa se razišla iz čisto objektivnih razloga. Vratila sam se u Švedsku zajedno s producentom i budućim suprugom Tinijem, gde smo započeli rad na materijalu sledeće LP ploče koja je trebalo da bude vrhunac naše kreativnosti. Između ostalog, u JNA je otišao i jedan od najvažnijih članova benda Žile Kikamac –
- Ja sam u Švedsku otišla pre svega s namerom da snimim ploču, ali ne odmah. Bilo mi je potrebno više vremena, pre svega da bih se sama sa sobom dogovorila kako to da izvedem. Nisam bila sigurna da li želim da budem solista. U principu, i to je bilo izvodljivo, jer je Tini sposoban da sam odsvira sve instrumente, međutim, to nije bilo ono što sam želela. Želja nam je bila da opet napravimo neku grupu, jer u takvoj situaciji svako donese nešto novo. Svi aranžmani su Tinijevi, ali rađeni su tematski. Želeli smo timski rad, jer je svaki muzičar koji je učestvovao u radu na ovoj ploči bio u situaciji da unese svoje ideje, svoj karakter.
- Što se droge tiče, to je apsolutna glupost. Uostalom, to se vidi i po meni. Zna se kako ti ljudi izgledaju, kako se ponašaju i kako govore ako se drogiraju. Nemam takvih problema niti imam potrebu da se pravdam bilo kome. Mogu jedino da smirim svoje obožavaoce i kažem im da je sa mnom sve u najboljem redu, kao i da su sve te priče koje o meni kolaju potekle od zlonamernika. Pored toga da umirem od droge, čula sam i da sam radila u piceriji –
- Trebalo mi je malo vremena da se naviknem na nov način života, da prebolim neke istine o sebi i drugima. Ono što sam na samom početku naučila bilo je to da se u Švedskoj dosta radi, već od ranog jutra. Nema lenčarenja čak ni u rok muzici. Ujutru posle devet sati u krevetu možeš da nađeš samo bolesne. Živela sam tada sa suprugom Tinijem i to je bilo ono što smo nas dvoje u tom trenutku želeli. Dosta smo se odmarali živeći u našoj maloj kući u Torzbiju. Ponekad smo preslušavali i materijale. A onda, prolazili su meseci, a da snimljeno ne bismo ni pipnuli, bili smo dovoljni jedno drugom. Primetili smo da smo počeli da pevušimo pesme iz materijala koji sam donela iz Jugoslavije. Odlučili smo da se preselimo u Stokholm i počnemo sa studijskim radom. Tamo sam se družila isključivo sa Šveđanima. Međutim, ono što me je iznenadilo bila je oseka koja vlada na njihovoj estradi. Ništa novo se ne dešava –
- To je veoma teško pitanje za mene. Volela bih da se ovaj grad i ove ulice zovu Zana. Ne bih imala ništa protiv, ali mislim da je osnovni red prvo pitati. Ja ću i pored svega pokušati da se dogovorim sa ljudima iz Zane –
Zoran Živanović: Napisaću knjigu o svim našim tajnama
- Među nama nije bilo nikakve svađe, to su novine nametnule. Radovan i ja razmišljali smo o imenu grupe i hteli da se zovemo onako kako smo kao klinci izmišljali: Radio ili Ledeni vetar Mirijeva, ali je Marina kao punopravni član benda, presudila da ostavimo Zana, i svi smo se oduševili. Na albanskom Zana znači šumska vila, a ja sam zaštitio to ime kao zaštitni znak benda. Kada je Zana izašla iz grupe, bilo je onako kako smo se dogovorili i stvarno nije bilo problema. Zana je potom snimila svoj album sa Tinijem, i to je prošlo kako je prošlo, a onda se bavila drugim poslom u Beogradu. Radila je u nekoj firmi, a kasnije se odselila u Kanadu. O pravim razlozima njenog odlaska iz grupe, ali i vremenu koje je provela s nama pisaću uskoro u knjizi. Tražim izdavača za ceo region jer je Zana bila popularna u celoj bivšoj Jugoslaviji. Biće tu svega što nikada nije bilo dostupno javnosti: o vezi između Jelene i mene, o mom životu i mnogim zanimljivim situacijama za sve tri i po decenije –
- Zvao sam je da vidim može li da stigne do Beograda kako bi s nama učestvovala na koncertu povodom trideset godina grupe, ali iz opravdanih razloga nije mogla. Tada su se na bini pored muzičara i mene i Jelene pojavile i Nataša Gajović i Nataša Živković, i bilo je veoma emotivno. Ponovo ću je zvati jer želim da nastupa u septembru na koncertu Zane na Kalemegdanu.
Darko Kamarit: Rado se sećam braka sa Zanom
- Imali smo po 20 godina i živeli smo zajedno. Brak smo registrovali samo zbog plaćanja poreza. Danas se rado sećam te svoje ljubavi. Nisam u kontaktu sa Zanom. Znam da živi u Kanadi i da ima ćerku koja veoma liči na nju i bavi se pevanjem –
Marina Tucaković: Rođena je da bude velika zvezda
- Upoznala sam je u Studiju 6 Radio Beograda kad je snimala sa Žikom i Radovanom neku pesmu. U njoj i toj grupi videla sam nešto specifično. Bila je debeljuškasta, a lepa, ali taj njen glas bukvalno je plenio. Kasnije smo dosta radili na njenom imidžu, a pokazalo se da je, kao danas Ceci Ražnatović, Zaninoj publici bio najvažniji njen glas i ta magija koju je širila oko sebe. Možda me je nekad i mrzela što sam joj branila da jede i davala joj modne savete. Žao mi je što nije nastavila jer je bila rođena da bude velika zvezda –
Piše: Ksenija Konić
( Story )
