Ne, ne mogu a da se s nostalgijom ne setim vremena u kome sam živela i zemlje u kojoj sam živela. U moje vreme sa mnom su bili mladi Arsen Dedić, Oliver Dragojević, Bora Čorba i Kemal Monteno.
U moje vreme Arsen Dedić nije bio Srbin, u moje vreme Bora Čorba nije bio četnik, u moje vreme Oliver Dragojević odlazio je u Beograd, u moje vreme Kemal Monteno bio je ubica svih mojih ljubavnih jada.
Jugonostalgičarka, to sam ja? Mislite o meni što vam je volja. Oni koji se nisu rodili kad sam ja bila mlada ne znaju da smo živeli bez mržnje i straha da ćemo idućeg dana ostati bez hleba, zdravlja i života. Moji vršnjaci su zaboravili Jugoslaviju, kad je to bilo, ali su umetnici iz našeg vremena ono što nam baš niko ne može iščupati iz srca.
Dvadeset i pet godina prošlo je od rata. Severina je danas hrvatski Arsen. Ceca je Srbima Čorba. Ko je Bosancima Kemal pojma nemam jer Bosanaca više nema. Kakve veze ima Kemal sa Jugoslavijom? Velike. Da nije rastao u zemlji u kojoj se umetnicima pružala prilika da svoj raskošni talent vinu u svemir niko danas u Hrvatskoj ne bi plakao uz Nekako s proljeća. Kemal Monteno bio je veliki jugoslavenski umetnik. Dvadeset i pet godina Kemal i kompanija za mene su momci iz nekih boljih, starih vremena.
Nisam zaboravila rat ni što su nama oni radili. Sećam se živo i što su oni radili Sarajevu. Znam i Čorbu iz novije faze. Poznato mi je i što smo mi učinili Mostaru. Duboko poštujem stav velikog Olivera Dragojevića da više nikad ne kroči nogom u Beograd, koji nije ono što je nekad bio.
Kemal, Kemal Monteno. Moja deca će plakati ili plaču, ne viđam ih često, uz njegove balade, moj će unuk svojoj curi, ako preživi odvratno vreme u kome živi, promukli Kemalov glas pokloniti curi umesto cveta.
Slušala sam ga čitavu noć i plakala. Ne nad sobom. Ne nad njim. Ne nad zemljom koje više nema, jer je s pravom nema. Plakala sam od sreće što sam rasla uz umetnika koji mi je ubijao depresiju i uverio me da život ima smisla samo ako u njemu ima ljubavi. Sve ostalo oko mene su krhke kulise koje će odnieti vetar.
Kemalove su se kulise raspale. Ostao je na pozornici sam. Smeje se sa gitarom u ruci i gleda me. Peva samo za mene. Život ipak ima smisla.
