U književnoj karijeri koja je trajala više od pola veka, Agata Kristi napisala je 79 knjiga, od toga 66 kriminalističkih romana i više zbirki kratkih priča. Njena dela prodata su u više od dve milijarde primeraka širom sveta i godinama su u samom vrhu liste bestselera. Zaljubljenici u zamršene zaplete i danas s uzbuđenjem čitaju njene romane nestrpljivo iščekujući kraj. Fantastične priče o Poarou, mis Marpl i ostalim učesnicima u njenim izmišljenim zločinima, našle su se u domu svakog Engleza, kao i mnogih drugih čitalaca širom sveta, a veliki broj njenih priča našao se na velikom platnu. Jednom je rekla kako je glavna tema njenih romana odbrana nevinosti jer je bitna ona, a ne greh.
Rođena je kao Agata Klarisa Meri Miler 16. septembra 1890. u Torkiju u Engleskoj kao najmlađe od troje dece u angloameričkoj porodici koja je pripadala višoj klasi. Njeni roditelji Frederik Alva Miler i Klarisa Margaret poslali su je na školovanje u Pariz ali je odustala od muzičke karijere jer je bila previše stidljiva. Kao dete bila je tiha i povučena, nije volela da se druži s vršnjacima, pa nije imala prijatelja u detinjstvu, a svoje slobodno vreme provodila je uživajući u čitanju. Već u pubertetu počela je da piše pesme i sa uhićenjem čitala svako štivo o avanturama Šerloka Holmsa i Arsena Lupena.
- Sve što mi treba jesu sto i pisaća mašina – izjavila je jednom ova nesuđena pijanistkinja i apotekarka iz čije su kućne laboratorije u svet krenuli detektiv Herkul Poaro i naizgled smušena gospođica Marpl, spremni da reše i najzamršenije zločine. Svoje ideje zapisivala je u sveske, najviše vremena trošila je na smišljanje zapleta, a ostatak na pisanje. Oni koji su je poznavali pričali su često o njenoj neurozi i opsesiji ubistvima koja joj je omogućila tako plodnu i srećnu karijeru književnice.
Za vreme Prvog svetskog rata Agata se udala za Arčibalda Kristija, avijatičara RAF-a, s kojim je dobila ćerku Rozalindu. U to vreme radila je u bolnici, gde je stekla dragoceno znanje o otrovima, koje je kasnije vešto koristila u svojim delima, a omiljeni smrtonosni prah bio joj je arsenik. Prema njenim rečima, bolničarka je jedna od najplemenitijih profesija. Jedno vreme radila je i u apoteci, ali je zapostavila posao kako bi se posvetila porodici. Ipak, bračna idila nije potrajala i 1926. godine njen suprug zatražio je razvod jer se zaljubio u drugu ženu. Par se žestoko posvađao 8. decembra, a Agata je iste večeri nestala, ostavljajući za sobom pismo u kome navodi da ide u Jorkšir. Uprkos velikoj potrazi, niko nije mogao da je pronađe tri nedelje, a njen nestanak izazvao je haos i uznemirenost u celoj Engleskoj.
Šta se dogodilo u tom periodu ostaje misterija, a kada su je konačno pronašli u jednom malom hotelu, policiji je rekla kako se ničega ne seća jer je izgubila pamćenje. Baš u tom trenutku izdavač Vilijam Kolins objavio je njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda koji je ujedno označio i pravi početak njene književničke karijere. Napisala je i nekoliko knjiga sa autobiografskom tematikom i zabavnih pustolovina s mnogih ekspedicija na kojima je učestvovala sa svojim drugim mužem, arheologom Maksom Malovanom, za koga se udala 1930, tri godine nakon kraha prvog braka. Upoznali su se na putu po Mesopotamiji, a zaljubili su se jedno u drugo na prvi pogled. U braku su bili 46 godina, sve do njene smrti.
Tajne njegovog poziva bile su joj veliko nadahnuće, a zajedno su prokrstarili ceo svet i na tim putovanjima nastali su njeni nezaboravni romani: Leš u sarkofagu, Ubistvo u Orijent ekspresu, Deset malih crnaca, Ubistvo u Mesopotamiji, Sajam zločina i drugi. Dve godine pre nego što je napisala Ubistvo u Orijent ekspresu, Agata je imala prilike da putuje pravim Orijent ekspresom za Istanbul. U dnevniku je zabeležila kako su je u vozu izujedale stenice, da su zbog poplave bili blokirani dva dana na Balkanu i da je upoznala stariju američku gospođu, mađarskog ministra i njegovu suprugu, krupnog Italijana i užasnog daveža iz Čikaga, koji su joj kasnije poslužili za formiranje likova u slavnom romanu. Posebno je zanimljiv deo pisma mužu u kome navodi da je bila fascinirana gledajući kroz prozor divne predele, ljude koji stoje na stanicama, i šetnjom Beogradom i Nišom. Osim uzbudljivih zapleta u svojim romanima, kraljica krimića volela je adrenalin i u privatnom životu. U vreme kad su njeni savremenici ispijali koktele i čajeve u Blajtiju, a dame se štitile od vrućine krijući se u hladu, Kristijeva je savladala surferske veštine i naučila kako da se bori protiv opekotina od sunca. Do ovih saznanja došao je Pit Robinson, osnivač britanskog Muzeja surfovanja, koji tvrdi da su supružnici bili među prvim stanovnicima Velike Britanije koji su savladali veštinu upravljanja daskom u stojećem položaju. Da bi zaštitili noge, nosili su obuću napravljenu od tanke kože. Zajedno sa suprugom jahala je na talasima pored obala Australije, Novog Zelanda i Havaja, a književnica je oduševljeno pisala o daskama iz severne Afrike, koje su napravljene od tankog drveta lakog za nošenje. U svom dnevniku ona se čak i hvali:
- Postala sam ekspert – barem iz perspektive Evropljana – trijumfovala sam kad sam održala ravnotežu i vratila se do obale u stojećem položaju.
U njenom detektivskom romanu Zagonetni slučaj Stajlz, objavljenom 1920. godine, pojavljuje se ekscentrični belgijski detektiv Herkul Poaro, sigurno jedan od najpoznatijih književnih likova svih vremena. Poaroove sive ćelije trijumfovale su u borbi protiv opakih zločinaca u 33 romana i nekoliko desetina kratkih priča. Ipak, zanimljiv je podatak da su njeno prvo delo u kome je glavni lik Herkul Poaro svi izdavači odbili da štampaju. Ona se zbog toga nije mnogo potresla, već je nastavila da piše, duboko ubeđena da će njena dela jednom ugledati svetlost dana. Nakon dve godine izdavač je najzad prihvatio rukopis. Godine 1932. Kristijeva je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna sve do 1949. godine kada je časopis Sandej tajms otkrio da je Vestmakot zapravo Agata Kristi. Objavila je 65 detektivskih priča, 12 drama, 16 tomova kratkih priča, dve poeme i knjigu za decu Zvezda nad Vitlejemom. Ekranizovan je i njen poslednji objavljeni roman Uspavano ubistvo, čime je još jedan od svetski poznatih literarnih likova, gospođica Džejn Marpl, dobila svoju ulogu na filmu. Ova dama pojavila se u 12 Agatinih romana i više kratkih priča. Njena drama Mišolovka premijerno je izvedena 25. novembra 1952. u londonskom pozorištu Vest End i drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu, sa više od 25.000 odigranih predstava.
Agata Kristi je napisala i autobiografiju koja je obavljena tek posle njene smrti. Iako je pred kraj života izjavila: Deset godina posle moje smrti niko me se neće sećati, njen opus i dalje izaziva veliku čitalačku pažnju. Prema Uneskovoj statistici, u svetu je prodala više primeraka knjiga nego bilo koji drugi pisac s engleskog govornog područja. Njena dela u džepnom izdanju prodaju se u milion i po primeraka godišnje, dok se na 63 druga jezika proda još jedna milijarda njenih knjiga. Veću prodaju imaju samo Biblija i Kuran. Godine 1971. ovoj spisateljici dodeljeno je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva, a 1972. njena voštana figura našla se u londonskom Muzeju madam Tiso. Godinu dana kasnije napisala je svoj poslednji roman, a 1975. u njenom delu Zavesa konačno je umro njen najpoznatiji junak, inspektor Herkul Poaro. Glavni akter njenih dela jednostavno joj je dosadio, a nekrolog mu je štampan u Njujork tajmsu. Gde god da se našla, u najsrećnijim i najtužnijim trenucima, misli su joj uvek bile usmerene na smišljanje novog scenarija u kome ima ubistva. To ju je držalo gotovo do same smrti. Pred kraj života bila je slaba i bolešljiva, ali je do poslednjeg trenutka zapisivala priče u svoje dnevnike. Kada je jednog poslepodneva pozvala svoju prijateljicu na čaj, ova joj je u razgovoru preporučila novi prašak za čišćenje zubne proteze. Agata je odmah zapisala ime proizvoda i kraj toga opasku:
- Može se organizovati savršeno ubistvo ako se kao oružje upotrebi prašak pomešan s arsenikom.
Umrla je 12. novembra 1976, u 86. godini u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u Engleskoj.
Piše: Milica Prelević
( Story )
