Dok razgovarate sa dramskim umetnikom Dubravkom Jovanovićem (53) na momente će vas obuzeti osećaj da je naspram vas srdačni učitelj koji želi da vas upozna i sasluša jer ćete u toj razmeni iskustava sigurno čuti dosta toga pronicljivog i lepo izgovorenog. Ovaj rođeni Beograđanin predan je umetnosti, kultura mu je na prvom mestu, govori otvoreno i neposredno, uz opasku da ne želi da se folira kako ne bi morao da pamti sopstvene laži. Objašnjavajući nam kako u slučaju da nema malih filmskih rola, ne bi bilo ni onih velikih, Dubravko u svom životu na svoj konto upisuje ulogu roditelja četvoro dece, Dragoša (18), Vukašina (15) i blizanaca Darije i Vidana (6), ali i čoveka koji uveseljava mnoštvo mališana pozajmljujući glasove junacima najatraktivnijih crtanih filmova. Uoči premijere crtaća Ćurke na slobodi, za naš magazin govori o tome koje mesto u njegovom mikrosvetu zauzimaju sport i novinarstvo, kako je izgledalo odrastanje na Dedinju, zbog čega se danas ne odvaja od teftera i u kojim momentima ne misli na posao.
Story: Sa stanovišta glumačke umetnosti, koji izazov se krije u tome da pozajmite glas junaku crtanog filma?
- Izazov je to da se poistovetim s nečim što je već napravljeno, a ja treba da mu dam svoj pečat. S druge strane, na taj način radim nešto plemenito što će ostati generacijama dece iza mene. Sposobnost da se sluša engleski jezik, a govori na srpskom, veliki je talenat. To je izuzetno zahtevan i odgovoran zadatak. Glumci su u tim situacijama uslovljeni reakcijama koje su već napravljene i veoma su ekstremne u svom likovnom izrazu. Ne možeš da pobegneš daleko od onoga što je nacrtano. Glasom se daje dramatika koja će biti zanimljiva našoj deci.
Story: Crtać Ćurke na slobodi u kome pozajmljujete glas glavnom junaku, govori o borbi ovih životinja da prežive Dan zahvalnosti. Ako napravimo paralelu sa realnim životom, koliko su ljudi iz vašeg okruženja, konkretno vaša deca, slobodna u ostvarenju svojih namera?
- Ćurke na slobodi jesu simpatična priča koja govori o osnovnom ljudskom pravu na život. Crtać se bavi jednim vulgarizovanim vidom slobode. Ćurke se bore da ne budu ispečene u rerni. I kada govorim o svojoj deci, osnova kulture je tačnost u vaspitavanju. Svako od nas je oličenje slobode pod nadzorom. To važi i u saobraćaju. Vaspitavanje nije ništa drugo do jedan saobraćaj kulture. Postoje stvari koje se podrazumevaju, nisu zabranjene, ali ni dozvoljene. Neki društveni sistemi kojima se mi danas divimo, zasnovani su na represiji te vrste. Iako ta reč represija zvuči oštro, ona mora da postoji. Profesionalizim je pre svega tačnost, a profesionalac je onaj čovek koji je tačan u svom izrazu i onome gde i dokle sme da ide.
Story: Ako kažemo da je porodica merilo sreće, vi ste sigurno zadovoljan čovek. Zbog čega je retkost da su porodice mnogočlane?
- Imao sam nameru da imam troje dece. Kada je supruga zatrudnela treći put, dobili smo blizance. Bog je tako odredio. Bojim se da ne izgovorim nešto što je surovo, pa da me neko ne razapne, ali treba biti manje sebičan. Ukoliko je svaka ljubav davanje i ako se kroz davanje uvećava ta ljubav, onda bih ja imao i više dece. Ali, sputava me ekonomska situacija. Kao deo svoje mnogočlane porodice, ja sam duboko srećan i zadovoljan čovek. U porodici imamo i mačku i psa. Ja sam još kao klinac sakupljao životinje sa ulice i dovlačio ih kući pa sam zbog toga trpeo silne grdnje od svojih roditelja. To čak radim i danas.
Story: Dakle, čuvate dete u sebi?
- Bez toga ne bih mogao. Neki glumci to možda ne žele to da priznaju. Čovek bez deteta u sebi neće moći ni svoje naslednike da vaspitava kako treba. Ako si toliko okoreo u stvarnosti koja nas okružuje, ne možeš da imaš ono prefinjeno ogledalo koje ti daje realnu sliku situacije. Onaj ko se trudi da bude kulturan, stalno se preispituje i nastoji da oprosti drugome i sebi. Sve oko nas nagoni nas da se predamo i kažemo: Ma baš me briga! A moje biće se baš tome protivi.
Story: Možete li da opišete u kojoj fazi odrastanja su vaši naslednici i kakva interesovanja pokazuju?
- Najstariji sin Dragoš već je četiri godine stipendista internacionalne škole, a poslednje dve godine pohađa Chartwell International School, koja je registrovana kao Cambridge International School, dok je član i Britanskog saveta internacionalnih škola. Ako bude sreće, od jeseni će nastaviti školovanje na nekom od Univerziteta u Evropi. Opseg njegovih interesovanja i znanja ulivaju mi nadu da će uspeti u toj nameri. Srednji sin Vukašin odabrao je da posle osnovne škole upiše društveno-jezički smer u gimnaziji. To donekle otkriva njegove afinitete. On je, kao i Dragoš, imao mogućnost da školovanje nastavi po inostranom sistemu, ali se ipak odlučio za domaći teren. Odlično se snalazi i za sada je zadovoljan izborom koji je napravio. Blizanci Darija i Vidan nedavno su napunili šest godina i idu u vrtić. Njima tek predstoji dug put odrastanja i obrazovanja. Vole igru, muziku, crtanje i sport. Iako su mali, pored boravka u školici oni imaju dosta dnevnih aktivnosti pa supruga i ja najveći deo svog vremena posvećujemo njima.
Story: U čemu se vaša supruga ostvarila osim u ulozi majke?
- Maja, inače menadžer u oblasti kulture, dugo godina radila je u sektorima režije i produkcije na projektima u pozorištu i televiziji. Zbog položaja kulture i njenih institucija u ovdašnjem društvu, kao i nedostatka finansijskih sredstava za realizaciju kulturnih projekata, ona poslednjih godina nije angažovana u onoj meri u kojoj je to bila ranije. To se, iskreno govoreći, nekako i poklopilo sa njenim velikim angažmanom oko naše porodice i domaćinstva, pa nije imala praznog hoda, već je stalno zauzeta puno radno vreme. Međutim, ovih dana joj se smeše neki novi poslovni poduhvati, pa ćemo videti
Story: Jesu li vaša deca odrastala u pozorištu?
- Ove najmlađe vodim da odgledaju predstavu, a druže se sa glumcima i kod kuće. I ovi veliki odrasli su u pozorištu. Sad tamo odlaze sa devojkama. Nisam za to da se bez njihove izričite želje čini bilo šta. Ne sputavam njihove potrebe, ali ih i ne guram. Kako sam se ja izborio za neko svoje mesto? Željom. Dečje želje su najlepše u stvari, infantilne, ali najlepše.
Story: Poznati ste po ulozi šeprtlje Matića iz serije Sivi dom. Kolika je podudarnost između jednog tako smotanog lika i Dubravka Jovanovića u privatnom životu?
- Tom ulogom dospeo sam u široku javnost, iako sam pre toga imao nekoliko rola u pozorištu. Ali, ta uloga izazvala je veliku medijsku pažnju i otvorila mi mnoga vrata. Tada mi je možda smetalo to što su se naredne ponude iz sveta filma uglavnom odnosile na takve likove, poput šeprtlje, stidljivka, smotanog momka i slično. A to je samo jedan od likova koji sam pronašao u sebi. Glumac koji se bavi istraživanjem, nađe u sebi razne uloge samo ako je dovoljno otvoren da traga za njima. A to traganje jeste bolno. Lako je zadovoljiti se postignutim rezultatom, imaš ga u fioci, znaš mehanizam kako dolaziš do njega i štancuješ ga, ali to je zapravo i najveća zamka za umetnost. Poveliki broj uloga odbio sam iz tog razloga. Nisam hteo da budem deo uniformnosti i ponavljam nešto što sam već radio. Iako me možda vide kao šeprtlju, to je uvek gledano kroz prizmu lika iz serije. Ne bih rekao da je Dubravko Jovanović takav.
Story: Mislite li da ste ekscentričan čovek?
- Trudim se da u javnosti budem neprepoznatljiv, ali to je nemoguće. Ne želim da budem ekscentrik. Kad se vozim gradskim prevozom, stavim kačket. Ne nosim tamne naočare jer bih tako privukao još više pažnje. Ipak, prirodno je da me ljudi zapažaju. Ima u tome zadovoljstva. Ja svakom ulazim u dom kada gleda neki film u kome se pojavljujem. Ljudi su najčešće jako dobronamerni u želji da mi se obrate, popričaju sa mnom i slično. Moja dužnost je da budem skroman. Volim i ja da budem ekscentričan, svaki glumac to voli. Ali, lepo vaspitanje i odgovornost prema poslu kojim se bavim, ne dozvoljavaju mi da preterujem u tome.
Story: Koliko ste visoki?
- Metar i devedeset dva centimetra.
Story: Jeste li razmišljali da to iskoristite tako što ćete se baviti nekim sportom gde bi vam to bila prednost?
- Kao mlad bavio sam se svim mogućim sportovima. Obožavao sam plivanje. Volim ga i dalje, ali ga ne upražnjavam kao ranije. U mojim godinama sport se mora upražnjavati oprezno. Svaka vrsta povrede dođe brzo, a leči se sporo. Jedna izreka kaže: Bolest dođe na konju, a odlazi na pužu. Mene bi sad svaka nezgoda te vrste odvojila od posla, a glumac nema ništa osim samoga sebe. Dok radim, ja sam ispunjen. Zato se i trudim da trajem, a ta želja uči me da budem skroman.
Story: Priznali ste da vas je privlačio i novinarski poziv. Koliko je falilo da se odlučite za bavljenje tim poslom?
- O tome sam razmišljanje odmah posle gimnazije. Tražio sam profesiju koja ima slobodu, kreativnost, nije vezana za određeno mesto i nosi izvesnu dozu adrenalina. Znao sam da ne želim da se svakog dana budim u isto vreme i vraćam kući u sličnim terminima. Želeo sam nešto gde mogu kreativno da se istaknem. Baveći se novinarstvom sretao bih najrazličitije ljude, ispitivao sebe i radio dosta toga što u svojim okvirima čuva i glumačko zanimanje. Glumac stalno istražuje... Ipak, prošao sam prijemni ispit na Akademiji dramskih umetnosti i krenuo ovim putem.
Story: Odrasli ste na Dedinju pa i sada sa porodicom živite na istom mestu. Danas se za taj kraj obično vezuje epitet elitni deo prestonice. Kako vi vidite taj deo grada u kome ste napravili prve životne korake?
- Igrali smo fudbal na ulici koja je bila kaldrmisana. Šutneš loptu levo, a ona ode desno. Čega se sve nismo igrali. Bili smo kraljevi Banjice. Ne grešim kada kažem Banjice jer se taj kraj tada tako zvao. Mesto gde sam rođen je trista metara od Banjičkog logora, gde je danas istoimeni muzej. Tu je sada Vojna akademija. U to vreme dotle je išao trolejbus sa brojem 12 koji se često kvario i jedva uspevao da izgura uzbrdicu. Dedinje je bilo periferija, ali meni i mom društvu bio je odlično da se tu igramo i odrastamo.
Story: Sa sobom nosite tefter i u njega beležite sve obaveze. Koliko vas to opterećuje?
- Navikao sam na njega. Ako neko hoće da mi učini zlo, on će mi ukrasti tefter. (Smeh) Kao mlad glumac, pamtio sam sve i time se junačio. U periodu kada nije bilo mobilnih telefona, jednom mi se desilo da sam se sa drugarom dogovorio da idemo u bioskop Kozara. Krenuo sam autobusom koji je tada išao preko Slavije do Terazija. Prolazio sam pored Jugoslovenskog dramskog pozorišta i isperd njega video gužvu. Pogledam plakate koji su bili uočljivi, a na njima je bila najava predstave Kolubarska bitka, delo u kojem sam imao svoju prvu ulogu. Od tada sve svoje obaveze zapisujem i nastojim da tako sklanjam teret tog pamćenja sa svoje savesti.
Story: Šta vam prija da radite, a da to nisu glumačke ili roditeljske obaveze?
- Prija mi onaj mali period u toku dana kada ne mislim na posao. Nije da ja to svesno činim, nego kao što ovaj android telefon isperd mene stalno nešto radi i kada ga ne koristite, uvek nešto abdejtuje, tako i moj mozak stalno funkcioniše i večito je na rezervi. Možda i kad spavam, to ne znam. E, kada dođe letnji raspust, tada nema posla i mozak mi se opusti. Mehanizam ustaljenog razmišljana o poslu tada se primiri. Glumac stalno mora da bude aktivan. Nisam ja to birao, to tako mora. Voda koja ne teče, pretvori se u žabokrečinu.
Razgovarao: Stefan Tošović
