Halooo! Ovde Žika Pavlović permanentno, samo je jedna od replika koja većini nas izmami osmehe na lice, ali i na pravi način čuva uspomenu na legendarnog glumca Dragomira Bojanića Gidru koji je udahnuo dušu liku Žike Pavlovića. Vickasta glumčina vedrog duha, kako su ga opisivale brojne kolege, obeležio je odrastanje mnogih generacija, a i danas novi naraštaji od Vardara pa do Triglava uživaj gledajući ga u neponovljivim rolama. Kada je pre nekoliko godina prvi put nakon građanskog rata u Hrvatskoj emitovana Žikina dinastija, gledalo ju je približno milion Hrvata, oko 977.026, a i pored inicijative, nisu zaživeli predlozi da se ime ovog filma prevede kao Željkovo obiteljsko stablo. Osim na poslovnom, Gidra je bio i te kako uspešan i na privatnom planu. Njegov život obeležila je velika i burna ljubav sa koleginicom Ljiljanom Kontić, kao i rođenje ćerke Jelene koju je svakodnevno obasipao svojom pažnjom jer, kako je govorio: Detetu ljubavi nikad nije mnogo.
Čuveni Gidra rođen je 13. juna 1933. godine u Kragujevcu, a u najranijoj mladosti život ga je postavio pred najveće izazove, pošto je nakon Drugog svetskog rata izgubio oba roditelja i ostao siroče. Gidrina majka Novka umrla je od tuberkuloze, a kada je glumac imao devet godina, streljali su njegovog oca Jocu koji je bio oficir srpske vojske. Gubitak porodice nije uspeo da slomi njegov duh, pa je u rodnom gradu završio srednju školu za preradu mesa, voća i povrća, a kasnije je u šali ovu obrazovnu ustanovu nazivao i konzervatorijum. Nakon mature, godinu dana radio je u fabrici konzervi Crvena zvezda, ali ljubav prema umetnosti i sceni bila je jača od svega.
- Po profesiji sam zanatlija. Imam kvalifikaciju stečenu u STŠ Kragujevac, hemijsko-tehnološki odsek. Glumom sam počeo da se bavim po potrebi službe, u kragujevačkoj fabrici konzervi Crvena zvezda. Zatim sam preko amaterskog pozorišta Sveta Mladenović došao u Kragujevačko narodno pozorište, čiji sam član dugo bio – govorio je glumac u jednom intervjuu s početka sedamdesetih godina prošlog veka. Na početku karijere, jednu od važnijih uloga odigrale su baš njegove kolege iz pozorišta u Kragujevcu. Naime, oni su zajedničkim snagama prikupili finansijska sredstva kako bi Gidra mogao da nastavi studije dramskih umetnosti. Iz prvog pokušaja upisao je glumu u klasi čuvenog Raše Plaovića na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Već na prvoj godini studija počeo je da igra u Narodnom pozorištu, a mladom Gidri tada je poverena uloga Mitketa u Koštani. U tom trenutku, perspektivni umetnik bio je najmlađi Mitke u istoriji jugoslovenskog pozorišta. Već 1955. godine započeo je filmsku karijeru i to epizodnom ulogom u filmu Žike Mitrovića Ešalon doktora M, nakon koje je usledio bogati kinematografski opus. Noseće uloge i značajnije role odigrao je u više od trideset domaćih ostvarenja, a uporedo sa zavidnom karijerom u Jugoslaviji, izgradio je svoje ime i van našeg regiona. Naime, pod pseudonimom Antoni Gidra šezdesetih godina prošlog veka snimio je više od deset vestern i akcionih filmova u Italiji, a za ostvarenje Balada o revolverašu reditelja i scenariste Alfija Kaltabijana, koje je premijerno prikazano 1967. godine, dobio je i nagradu. Za lik partizana Tadije Čemerkića u filmu Radomira Šaranovića Svadba nastalom prema istoimenom romanu Mihajla Lalića, na festivalu u Puli 1974. godine osvojio je Zlatnu arenu. Ipak, najveću slavu i popularnost na prostorima bivše SFRJ zaslužio je ulogom Žike Pavlovića u deset delova filma Lude godine, koji je sniman od 1978. do 1992. godine.
- Snimio bih do danas 20 Žikinih dinastija. Međutim, Gidru ne može niko da zameni – rekao je nedavno Zoran Čalić, autor Žikine dinastije.
Jedna od Gidrinih upečatljivih rola jeste ona kaplara Janićija u ostvarenju Marš na Drinu, kao i agenta Mikule u Povratku otpisanih. Široke narodne mase zavolele su ga i kao šofera Gileta u serijalu Hajde da se volimo, gde glumi zajedno sa folk zvezdom Lepom Brenom.
- Dragomir Bojanić Gidra spada u legende regionalne kinematografije. Replike koje je on izgovarao u filmovima osamdesetih godina i danas su deo svakodnevnog humora, što samo govori u prilog tome da je reč o vanvremenski talentovanom umetniku koji je umeo da uđe u srž našeg mentaliteta. Imala sam tu čast da igram rame uz rame s ovim velikim čovekom. Gidra je tada bio veliko glumačko ime, a sarađivali smo na jednom programu gde je on recitovao odlomak iz Koštane, a ja sam zapevala Da znaeš mori mome, kol`ka je žal za mlados`. Tada sam prvi put videla svu slojevitost Gidrinog dara i kolika je njegova moć transformacije jer je iz lika čuvenog Žike Pavlovića ušao u ulogu Mitketa iz Koštane. Bio je jedinstven i neponovljiv – priseća se Lepa Brena.
I pored mnogobrojnih poslovnih angažmana, daroviti i uvek nasmejani umetnik uvek je imao vremena za svoje najmilije. Naime, na studijima glume, na svojoj klasi upoznao je dve godine stariju koleginicu Ljiljanu Kontić, s kojom je od tada bio u vezi. Svoju romansu Ljalja, kako je Gidra često od milošte zvao svoju dragu, i glumac održavali su i posle studija dok je ona bila u pozorištu u Užicu, pa zatim u Vršcu. Venčali su se 1966. po njenom povratku u Beograd, a četiri godine kasnije dobili su i ćerku Jelenu. Suprugu i bebu glumac je dočekao ispred porodilišta sa troja kola punih muzičara iz Skadarlije. Ljiljanina i Gidrina ljubav često je poprimala obrise filmskih obrta, pa se jedan od najcenjenijih parova rastajao čak dva puta, ali su se na kraju, kada bi prošle nesuglasice, uvek vraćali jedno drugom. A njihovi bračni brodolomi bili su jedno vreme stalna tema dobronamernih šala u bifeu pozorišta i Klubu književnika. Svako Ljaljino i Gidrino pomirenje slavna Mira Stupica proslavljale je i slala im čestitke.
- Nisam verovao da mogu biti tako upecan. Kada sam bio mladić, nisam mogao ni da pretpostavim da ću jednog dana biti toliko vezan za porodicu – govorio je umetnik. Ovaj glumačko-bračni par iza sebe ima nekoliko zajedničkih angažmana, od kojih je jedan od najznačajnijih onaj u filmu 13. jul iz 1982. godine. Kao istinska Crnogorka, Ljalja je bila stub njihovog doma, pa je na štetu svoje karijere odlučila da se više posveti očuvanju porodičnog mira.
- Na Akademiji sam bila vrlo ambiciozna, ali onog trenutka kad sam se udala za Gidru, bila sam svesna da će u interesu porodice gluma morati da trpi. Valjda je to nama ženama u krvi. Gidrin humor je vedar, životan, ali on ima i dramskih uloga u kući. To je čovek koji može mnogo toga da istrpi, ali onog časa kada prsne, može svašta da se desi. Međutim, za naš brak najvažnije je da jedno u drugom poštujemo ličnost i njenu nezavisnost. Nema ništa samo za njega ili samo za mene – otkrila je glumica u jednom intervjuu s početka osamdesetih godina, a Ljaljinu žrtvu i te kako je znao da ceni njen suprug.
- Nosi nas zajednički vetar, a Ljalja trepti nada mnom. Za porodicu je izuzetno važan fluid koji nas spaja – govorio je Gidra koji je zbog svojih poslovnih angažmana često bio odsutan od kuće, pa su mu neretko na snimanjima društvo pravile supruga i ćerka.
- Kad bih sada morao da idem na duže van zemlje, vodio bih ćerku i ženu. Nisam više za hotele, a pravo da vam kažem, ne mogu ni svakih pet minuta da telefoniram. Nije to više zbog ljubavnih mora nego, na primer, da li Jelena ima upaljene krajnike, da li je Ljalja bolesna... Uz njih bih i lakše radio – otkrio je glumac u razgovoru za magazine Nada, a njegova putovanja pratile su i brojne anegdote.
- Jednom prilikom, na Frankfurtskom aerodromu moja koleginica, Nemica s kojom sam snimao film, srela je neke naše direktore. Čula ih je kako psuju. Odmah im je prišla i pitala ih da li me poznaju. Poručila im je da me mnogo pozdrave i rekla: Znate, on isto tako govori kao i vi – prisećao se umetnik. A njegov neobičan nadimak poslužio mu je u trenucima kada je gradio inostranu karijeru.
- Na jednom narečju u Sardiniji, Gidra (piše se Qhidra) znači zmija. Imao sam tu nesreću da su me u Japanu zvali Entoni Zmija, a igrao sam plemenitog brata u prvom vesternu, a u četvrtom šerifa koji spasava sina. To je stvaralo zabavu kod stranih producenata, pa su Japanci za moj nadimak morali da nađu drugi prevod – otkrio je glumac u intervjuu za Nadu.
Bojanić je bio omiljen među svojim kolegama, ali i novinarima i ugostiteljskim radnicima koji su ga dočekivali s osmehom kad god bi se pojavio u nekoj od čuvenih prestoničkih kafana. Bio je čovek iz naroda, pa je možda baš zato i najbolje dočaravao mentalitet ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Umeo je i voleo je da se veseli i druži sa prijateljima, a neke od provoda sa Gidrom još pamte njegove kolege.
- Veliki glumac i izuzetan čovek. Imao je impozantnu lepezu uloga, od ozbiljnih, dramskih, u Valteru ili Otpisanima do komičnih. Moje poslednje sećanje kada je o njemu reč vezano je za naše druženje sa suprugama na Breninoj svadbi. Proveli smo divno veče – priseća se bosanski glumac Emir Hadžihafizbegović. Kao što su bili različiti po svom temperamentu i glumačkim ostvarenjima, Ljalja i Gidra bili su potpuno drugačiji kada su bila u pitanju politička zbivanja u zemlji. Naime, glumac je pomno pratio sva dešavanja čitajući dnevnu štampu i slušajući vesti i vrlo glasno se nervirao, dok je njegova supruga bila umnogome smirenija. Čuveni Žika Pavlović vredno je radio i početkom devedesetih godina, a njegovo poslednje ostvarenje bilo je Obračun u kazino kabareu. U vreme raspada bivše Jugoslavije, glumac koji je bio omiljen kod svih naroda i narodnosti, razboleo se od raka jednjaka. Tokom lečenja bio je smešten na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, a u ovoj ustanovi još se prepričava umetnikov vedar duh. Ni u poslednjim danima života nije mu manjkalo smeha, a doktori su ga često zaticali, kao u centru amfiteatra, među ranjenicima koje je zabavljao svojim anegdotama. Preminuo je 11. novembra 1993. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Njegova supruga Ljiljana Kontić poživela je dvanaest godina posle odlaska čoveka svog života, a preminula je 17. jula 2005. i sahranjena je pored svog supruga na Novom groblju. Uspešni umetnici iza sebe su ostavili ćerku Jelenu koja je svoj život izgradila daleko od svetla scene i ona danas na najlepši način čuva uspomenu na svoje roditelje. Kažu da legende ne umiru i to se sa sigurnošću može reći za Dragomira Bojanića Gidru. Dok god na našim prostorima ima duha, do tad će i živeti uspomena na ovog umetnika koji je na najlepši način dočarao jugoslovensku dušu i s ove distance neka srećnija vremena.
