Trideset peti predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džon Ficdžerald Kenedi rođen je 29. maja 1917. u Bruklinu, Masačusets kao drugo od devetoro dece u irskoj katoličkoj porodici. Bio je često bolešljiv, a sa tri godine gotovo je umro od šarlaha. Bio je podložan raznim infekcijama, a ni povrede mu nisu bile strane. Primera radi, kada se sa starijim bratom sudario biciklima, Džou nije bilo ništa, a Džon je zaradio 28 šavova.
- Često smo u detinjstvu pričali o tome šta bi se dogodilo kada bi Džeka ubo komarac. S obzirom na to kakva je bila njegova krv, sigurno bi umro - našalio se u jednom intervjuu njegov mlađi brat Robert.
Mladi Kenedi pohađao je privatne škole, a u leto 1935. upisao je London School of Economics. Džon se, kao i sva druga Džefova deca, bavio sportom: igrao je tenis, golf, košarku i fudbal, ali voleo je i da čita. Uprkos porodičnoj tradiciji i očevim željama školovanje je nastavio na univerzitetu Prinston, ali ga je napustio jer je oboleo od žutice. Krajem 1936. ipak je upisao Harvard gde je i diplomirao u junu 1940. Iako je zbog problema sa kičmom usled jedne sportske povrede zbog koje je više puta operisan, bio oslobođen odlaska u rat, početkom Drugog svetskog rata Džon se ipak priključio vojsci, a kao mornar u jednoj akciji je i ranjen. Japanski razarači potopili su njegov torpedni čamac, a uprkos povredama uspeo je da spasi 11 svojih vojnika s kojima je na krhotinama broda pet sati plivao do obale. Dobio je najviša odlikovanja među kojima i orden za hrabrost i čin poručnika, ali i pogoršanje problema sa kičmom zbog čega je stalno pio tablete protiv bolova, stimulanse, pilule za spavanje, ali i testosteron za povećanje mišićne mase. Zahvaljujući tome pojavljivali su se i napisi da je bio zavisnik od opijata.
- Pitali su me kako je to biti ratni heroj. Moram priznati da je lako kada vam potope čamac - rekao je u svom šaljivom stilu Kenedi.
U to vreme pripisivana mu je veza sa Ingom Arvald koja je kasnije optužena kao špijun Hitlerove Nemačke. Nakon završetka rata, 1945. godine radio je kao reporter lista Hearst newspapers, a krajem 1946. ubedljivom većinom glasova izabran je za senatora kao predstavnik Masačusetsa. Naredne godine posetio je Evropu i tada je iznenada teško oboleo, a doktori su mu dijagnostikovali Adisonovu bolest i dali mu godinu dana života. Međutim, uskoro je pronađen način lečenja. Da ne bi umanjio šanse za političko napredovanje, medijima je poslato saopštenje kako je Džon oboleo od malarije.
- Ako umrem, moj brat Bobi pokušaće da postane senator, a ukoliko se i njemu nešto dogodi, naše će mesto zauzeti brat Tedi - rekao je Kenedi.
Tada je sreo i novinarku Žaklinu Buvije, ćerku njujorškog bankara francuskog porekla. Upoznali su se na večeri koju je organizovao njihov prijatelj.
- Nagnuo sam se iznad biljke i zamolio je da izađe sa mnom – prisetio se budući predsednik.
- Bilo je to grčevito udvaranje. Nismo se videli šest meseci jer sam otišla u Evropu, a Džek je započeo kampanju u Masačusetsu. Nakon toga oboje smo pola godine bili u SAD-u, on u Kongresu, a ja sam završavala studije - ispričala je Džeki koju je 1953. Kenedi zaprosio dajući joj prsten Van Cleef&Arples, ukrašen 2,88 karatnim dijamantom.
- U svom životu upoznao sam dosta atraktivnih žena, ali mogao sam se oženiti samo jednom. I to sam i uradio - rekao je Džon. Venčali su se 12. septembra 1953. u Njuportu na ceremoniji kojoj je prisustvovalo 800 zvanica. Kumovao mu je brat Robert, a njoj sestra Li s kojom je Džon, navodno, imao aferu dok je Džeki posle dva spontana pobačaja rađala njihovu najstariju ćerku Karolin 1957. Prema nekim izvorima, Džonu ovo nije bio prvi brak jer se 1947. u Palm Biču oženio pripadnicom elitnih krugova, Djuri Malkolm, a zatim je prijatelju Čarlsu Spaldingu naredio da ukrade bračnu potvrdu i uništi je. Pre nego što mu se rodila prva ćerka, Džon se podvrgao još jednoj operaciji leđa, a tokom oporavka napisao je studiju Profiles in Courage za koju je dobio Pulicerovu nagradu.
Tri godine kasnije ponovo se podvrgao istoj operaciji tokom koje je dobio infekciju i pao u komu, ali se, na sreću, ubrzo probudio i izbegao smrt. Neposredno nakon toga i po drugi put se ostvario u ulozi oca jer mu se 1960. rodio sin Džon Ficdžerald Junior. U novembru iste godine senator iz Masačusetsa Džon Fitcdžerald Kenedi dobio je jednu od najtežih pobeda na izborima u američkoj istoriji nad potpredsednikom Ričardom Niksonom osvojivši nešto više od 100.000 glasova od svog rivala. Na predsedničku dužnost Kenedi je stupio u januaru 1961, a tri meseca kasnije vojne formacije protivkastrovskih Kubanaca pod pokroviteljskom CIA-e izvršile su neuspelu invaziju na Kubu u Zalivu svinja. Kenedi je odbio da vojnom vrhu dozvoli vazdušni napad i na taj način pomogne akciju, ali je prihvatio odgovornost za ovaj potez, mada je tvrdio kako o akciji nije bio obavešten. Takođe je riskirajući izbijanje nuklearnog rata blokirao sovjetskim brodovima prilaze ka Kubi i ultimativno zatražio povlačenje njihovih projektila s ovog ostrva. Kriza koja je dovela svet na prag nuklearnog sukoba rešena je u neposrednom sporazumu između Kenedija i Nikite Hruščova. Na unutarašnjem političkom planu Kenedijev ekonomski program pružio je SAD-u najduži period ekonomskog rasta nakon završetka 2. svetskog rata. Posebno je značajan njegov rad na ukidanju diskriminacije prema crncima. Bio je prvi predsednik koji se naciji obratio uživo, na televiziji, a takođe i prvi koji je shvatio moć medija. Od svih njegovih izjava danas su najpopularnije dve: Ne pitajte se šta država može da učini za vas, već šta vi možete da učinite za državu kao i ona data tokom boravka u hladno-ratovskom Berlinu Ich bin ein Berliner! (Ja sam Berlinac!). Nacija ga je obožavala, a njegovoj popularnosti doprinosio je i brak sa Džeki. Smatrali su ih parom iz snova i izgledali su zaista zaljubljeno, a njihove godine provedene u Beloj kući nazivane su godinama Kamelota, jer oboje su obožavali muziku iz filmske sage o kralju Arturu. Džeki je kao domaćica Bele kuće savršeno uredila njihov novi dom, a restauracija zgrade bila je njen prvi zadatak. Kao medijski maher koristila je novinare kako bi dobila ono što želi. Prva je objavljivala porodične fotografije sa piknika, ali i dokumentovala trenutak kada se predsednik u ovalnom kabinetu igrao sa svojim naslednicima. Međutim, sliku savršene porodice narušavale su česte spekulacije o Džonovim ljubavnim avanturama.
- Imala sam ga nedelju dana za sebe. Tih predivnih sedam dana mi niko ne može oduzeti - izjavila je švedska lepotica Gunila von Post s kojom se Kenedi sastao 1955. u jednom švajcarskom dvorcu. Sebe je u intervjuima koje je davala posle njegove smrti nazivala najvećom predsednikovom ljubavlju. Ipak, najopasnije su navodno bile njegove afere s četiri žene: Merilin Monro, Elen Romeč, Marijelom Novotni i Džudit Kembel. Vezu sa Kembelovom započeo je tokom svoje predsedničke kampanje, a ona je u to vreme postelju delila i sa moćnim mafijaškim bosom Semom Đankanom. Bila je bivša devojka Frenka Sinatre preko kojeg ju je Džon i upoznao.
Priča se da je preko nje Đankana pokušavao da utiče na predsednika, a o tome je svedočila i Tina, najmlađa ćerka Frenka Sinatre. Sledeća na redu bila je Marijela Novotni koja je tvrdila kako je istovremeno spavala sa Kenedijem i sovjetskim atašeom. U februaru 1962. britanski glumac Piter Laford pozvao je Merilin Monro u Njujork na večeru u čast Kenedija. Iako je večera bila zakazana za osam uveče, Merilin je kasnila više od sat vremena, srećna što je najmoćnijeg čoveka na planeti ostavila da je čeka. Nakon toga pozvao ju je da mu se pridruži u Palm Springsu i naglasio da Džeki neće biti tamo. Posle zajedničkog vikenda, njihova veza bila je završena, ali je Merilin nastavila da ga zove. Pričalo se kako je Džeki znala za njegove avanture koje je iz njoj znanih razloga tolerisala. Međutim, ova sa Merilin nije je ostavljala ravnodušnom, a posebno događaj sa proslave Džonovog rođendana u Medison skver Gardenu kada mu je vidno pripita glumačka diva otpevala rođendansku pesmu zbog čega je zapretila i razvodom. Još jedna glumica našla se na njegovom spisku, a pričalo se da je bila ljubavnica i njegovog oca, Marlen Ditrih. Jednom prilikom, pre nogo što su se rastali, Kenedi ju je pitao da li je to istina.
- Nakratko sam oklevala i razmišljala o tome šta želi da čuje. Ne, tvoj otac je pokušao, ali nisam pristala. Predsednik se nasmejao i mislim da mu se odgovor dopao. Stari lisac, znao sam da laže, uzvratio mi je - rekla je Marlen Ditrih. Uprkos svim trzavicama Kenedijevi su ostali zajedno, a poslednjih meseci njihovog braka bili su praktično nerazdvojni. Spojila ih je i nesreća kada je Džeki prevremeno rodila njihovog sina Patrika koji je umro samo dva dana nakon porođaja.
Pripremajući se za predstojeće predsedničke izbore, Kenedi je odlučio da sredinom novembra 1963. poseti Teksas, tradicionalno uporište republikanaca, u kojem je prilično ubedljivo izgubio na izborima 1960. godine. Teksas i Kenedi, uprkos političkim razlikama, imali su nešto zajedničko, prvu damu Žaklinu Kenedi koju su podjednako voleli i republikanci i demokrate. Ukoliko bi Kenedija negde dočekalo sto hiljada građana kad je bio sa suprugom dočekivalo ga je dvostruko više. Posle uspešne posete San Antoniju, noćili su u Fort Vortu, a prva obaveza sledećeg jutra, 22. Novembra, bio je predsednički doručak u organizaciji privredne komore ovog grada. Iako su pozivnice dobili uglavnom republikanci, plesna dvorana hotela Texas u Fort Vortu bila je puna. Dve hiljade gostiju već je doručkovalo kada su se na ulazu pojavili prvo potpredsednik Lindon Džonson i guverner Koneli, a za njima i prva dama i predsednik. Najviše ovacija dobila je Džeki Kenedi obučena u ružičasti komplet s crnim reverima.
- Pre dve godine, u Parizu sam se predstavio kao muškarac koji je dopratio gospođu Kenedi u Grad svetlosti. Sličan utisak stičem i dok putujem Teksasom. Nikog ne zanima šta nosimo Lindon i ja - rekao je Kenedi za govornicom.
- Znamo da ne nosite šešire, odgovorio je Rejmond Bak, predsednik trgovačke komore Fort Vorta. Nismo vas odavde mogli pustiti bez zaštite od kiše. Kenedi je uzeo šešir govoreći: Staviću ga u Beloj kući u ponedeljak. Dođite, pa ćete videti - rekao je Džon čija se kolona automobila zaputila ka aerodromu odakle je delegacija odletela za Dalas, sledeću stanicu teksaske turneje, grad koji će u Američkoj istoriji biti ispisan crnim slovima.
Jutro 22. novembra 1963. u Dalasu bilo je sunčano i hiljade stanovnika trećeg po veličini teksaskog grada žurilo je prema centru zauzimajući mesta duž rute kojom će proći predsednička kolona. U 11.38 predsednički avion sleteo je na dalaski Love field aerodrom i kolona automobila u kojoj su se pored predsednika Kenedija i prve dame nalazili i potpredsednik Lindon Džonson i drugi zvaničnici krenula je prema gradu. Iako je prethodne noći padala kiša, tvrdi se da je lično Kenedi tražio da limuzina u kojoj se vozio bude bez krova. Pored bračnog para Kenedi, u njoj su se uz agente tajne službe nalazili i guverner Koneli i njegova supruga. Kada je kolona automobila skrenula iz glavne u ulicu Hjuston, a onda opet pod uglom od 120 stepeni oko Dealey plaze i tako usporila na samo 18 km/h, stekli su se i poslednji uslovi za atentat koji će šokirati američku i svetsku javnost. Po zvaničnoj verziji događaja, koju je osam meseci kasnije verifikovala i Vorenova komisija oformljena po odluci tadašnjeg predsednika Džonsona, na Kenedija je pucao usamljeni snajperista, Li Harvi Osvald, sa prozora na šestom spratu skladišta knjiga koje se nalazi na Dealey plazi. Bivši pripadnik mornaričke pešadije i obaveštajac koji je jedno vreme živeo u SSSR-u, za 5,6 sekundi ispalio je tri hica od kojih su dva pogodila Kenedija u glavu. Osvald je nešto kasnije uhapšen u bioskopu u koji se sakrio pošto je usmrtio policajca koji je pokušao da ga privede, ali ovo nijedan svedok nije želeo da potvrdi. Osvalda je dan kasnije, prilikom transporta iako je bio okružen desetinama policajaca, iz neposredne blizine, jednim hicem ubio Džek Rubi, vlasnik striptiz kluba povezan sa mafijom. Rubi je osuđen na smrt, ali izvršenje kazne nije dočekao jer je umro od raka pluća. Ipak, u ovu zvaničnu verziju ubistva najomiljenijeg američkog predsednika svih vremena Amerikanci ne veruju. Po istraživanjima javnog mnjenja, čak 80 odsto ispitanika i danas veruje da je Kenedi bio žrtva zavere i da je u njega pucalo nekoliko atentatora.
Osvald je, navodno, pucao sa udaljenosti od nekoliko desetina metara iz osrednjeg, ali zastarelog italijanskog karabina mannlicher carcano kalibra 6,5x52 i relativno lošom optikom. I za ozbiljnog snajperistu bio bi prilično težak zadatak da sa tolike udaljenosti iz stojećeg stava na metu u pokretu ispali tri hica za 5,6 sekundi, od kojih dva pogađaju glavu. Službenu verziju direktno pobija film Abrahama Zaprudera snimljen kobnog dana na Dealey plazi osmomilimetarskom kamerom. Na njegovom snimku jasno se vidi moment kada poslednji ispaljeni metak pogađa Kenedija u glavu spreda i zabacuje ga unazad. Taj hitac nikako nije mogao doći otpozadi, sa leve strane, već samo spreda, sa prostora iza ograde prema ranžirnoj stanici gde su neki od svedoka videli sumnjive muškarce, ali i oblak dima u momentu pucnja. Balističari su odgonetnuli putanje dva metka, prvi je rikošetirao od drveta i završio na zidu obližnjeg podvožnjaka, a drugi je pogodio Kenedija u potiljak dok je treći odgovoran za čak sedam rana na predsedniku i guverneru Koneliju. Ta teorija poznata je i kao teorija čarobnog metka. Dato je neshvatljivo naređenje Tajnoj službi da se limuzina u kojoj je ubijen Kenedi opere i popravi, uprkos tome što su na njoj mogli da budu pronađeni dokazi. Zahvaljujući aljkavoj istrazi, neke činjenice nikada neće biti rasvetljene, bar do 2038. godine kada će sa nekoliko hiljada dokumenata agencija i službi biti skinute oznake poverljivosti. Međutim, izveštaj sa obdukcije ubijenog predsednika kao i brojni izveštaji o privođenjima i saslušanjima nikada neće biti dostupni javnosti iz prostog razloga što su uništeni. Svoj doprinos u rasvetljavanju atentata na Kenedija dao je 1991. godine Oliver Stoun filmom JFK koji govori o Džimu Garisonu, javnom tužiocu iz Nju Orleansa, koji je inicirao jedino suđenje za ubistvo predsednika. Garison je istragu o ubistvu predsednika SAD-a započeo 1966. posle dobijenih informacija da je jedan saradnik CIA-e i pripadnik antikubanskog pokreta, Dejvid Feri, umešan u zaveru. Iako je na suđenju održanom 1969. izneo mnoštvo nepobitnih dokaza o zaveri, sud je oslobodio jedinog optuženog, biznismena Kleja Šoua. Direktna posledica tog suđenja, međutim, bio je nalaz Kongresne komisije (1976-1979) koja je ustanovila verovatnu zaveru i preporučila dalju istragu Ministarstvu pravosuđa. Posledica filma, s druge strane, jeste odluka Kongresa iz 1992. da se pregledaju svi spisi i izdvoje oni koji će biti dostupni američkoj javnosti. I danas, tačno pedeset godina od ubistva JFK, na snazi je zvanična verzija ovog događaja po kojoj je Li Harvi Osvald ubica, a tajne službe ožalošćena porodica.
Bogatstvo, moć i tragedija Kenedijevih
Neposredno posle velike gladi koja je prouzrokovala migracije iz Irske u obećanu zemlju, deda Džona Kenedija, Patrik Kenedi, 1850. godine preselio se u Ameriku. Njegov sin i otac budućeg predsednika, Džozef Kenedi koga su svi zvali Džo, sa svega 25 godina domogao se predsedničkog mesta male bostonske banke koju je spasio od stečaja. Tada se i oženio ćerkom bostonskog gradonačelnika Ruoz Ficdžerald. Ubrzo je imenovan za čelnog čoveka banke Hayden - Stone i postao jedan od najuspješnijih biznismena u SAD-u čije se bogatstvo merilo desetinama miliona. Novčano je 1932. pomogao demokratskog kandidata Frenklina Ruzvelta u trci za predsedničko mesto. Mnogi tvrde da je to uticalo da Džo 1937. bude imenovan za američkog ambasadora u Velikoj Britaniji. Njegova diplomatska karijera naglo je završena tri godine kasnije nakon izjava u kojima je političare savetovao da tokom Drugog svetskog rata daju podršku Adolfu Hitleru.
Iako je izgubio političku karijeru, to nije uticalo na njegov ugled i uticaj, ali i želje. Imao je jasne planove za svoju decu, svih devetoro. Hteo je da svojih pet ćerki: Džin, Patrišu, Junis, Ketlin i Rouzmari uda za ugledne i bogate ljude, a četvorici sinova: Džou, Džeku, Bobiju i Tedu predvideo je karijeru u javnom životu. Kod njih je negovao duh nadmetanja i želju za pobedom pod svaku cenu. Svi su morali da se bave sportom, ali i da čitaju New York Times. Ipak, sudbina je nametnula i drugačija rešenja za njih, pa ni sve bogatstvo nije moglo da promeni njen tok. Najstarija ćerka Rozmari bila je mentalno zaostala, dok se mlađa sestra Ketlin 1944. udala za engleskog aristokratu Vilijama Kavendiša koji je iste godine poginuo prilikom savezničke invazije okupirane Francuske, a četiri godine kasnije i sama je smrtno stradala u avionskoj nesreći. Džo se nadao da će njegov najstariji sin Džozef Junior postati političar jer je i sam pokazivao afinitet za diplomatsku karijeru. Džo je bio zvezda u našoj porodici. Kada bi se nasmejao, mogao je da šarmira i ptice na grani. Pred njim i pored njega svi su bili nemoćni i nevidljivi – opisao je brata Džon Kenedi. Međutim, Džo je poginuo 1944. kao pilot prilikom bombardovanja nemačke podmorničke baze. Tada su sva očekivanja klana Kenedi pala na njegovog mlađeg brata Džona koga su najbliži zvali Džek. Pet godina posle ubistva Džona, u Los Anđelesu je u junu 1968. posle stranačke konvencije ubijen Robert - Bobi Kenedi. Tragedija Kenedijevih ni tu nije završila jer je Džonov sin Džon Kenedi Junior, Džon Džon, kako su ga najbliži zvali, 1999. godine poginuo u avionskoj nesreći.
Piše: Moni Marković
