Informacija da je legendarni novinar i generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić iznenada preminuo u 63. godini na ulazu zgrade u Bulevaru Mihajla Pupina 10 na Novom Beogradu, u kojoj je živeo sa porodicom, šokirala je čitav region. Ovaj gorostas jugoslovenskog i srpskog novinarstva otišao je tiho i u trenutku - onako kako se to možda najmanje očekivalo. Jer, mnogi se još sećaju kako je od devedesetih živeo sa velikim revolverom za pojasom zabrinut za sopstveni život, pošto broj onih kojima se zamerio svojim britkim jezikom nije bio mali. Ali, uprkos svemu, činilo se da on nije previše mario za njih.
Aleksandar Tijanić živeo je po svojim pravilima žonglirajući između brojnih pritisaka i pretnji koje je neminovno trpeo i sopstvene strasti prema slobodnoj pisanoj reči, a umeo je da se razračuna i pesnicama odajući utisak čoveka kome ama baš niko ne može ništa. Jer, on je sam sebi bio najveći sudija.
- Svaki put kad sam digao pero na nekog, dizao sam ruku na sebe – rekao je u avgustu za Nedeljnik.
Uprkos tome što je imao ozbiljnih srčanih problema još od devedesetih kada mu je, kako smo saznali, urađen bajpas i ugrađeni stentovi, a borio se i sa dijabetesom, ali i, kako se priča, opakom bolešću, to osim njegovih najbližih niko nije mogao da primeti. U javnosti je uvek bio na visini zadatka: lucidni cinik koji bespoštedno kritikuje i čija reč gromko odjekuje, čovek koga ništa ne može da slomi.
Nakon povratka iz Londona gde je boravio na poslednjem lečenju, izgledao je mnogo bolje nego početkom godine kada se jasno videlo i čulo da mu je zdravlje narušeno, a njegovi prijatelji i saradnici obradovali su se što je još jednom nadmudrio bolest. I kada mu je bilo najteže, nije se krio, mada o svojim zdravstvenim problemima nikada nije javno govorio. Jednom prilikom našalio se kako njegov ručak za dijabetičare u restoranu Vuk košta 960 dinara, a u intervjuu za Nedeljnik prvi put se osvrnuo na glasine o svojoj bolesti.
Skrhana bolom ćerka Zara
- Kad već tvrde da sam teško bolestan, neka vide da sam na samrti zdraviji nego za života - rekao je tada i u svom stilu naglasio da je namerno obukao crnu majicu za fotografisanje dodavši da je to deo autoožaljivanja.
Poslednji dan svog života proveo ja na zadatku kao generalni direktor RTS-a u Takovskoj 10, a kako smo saznali, bio je odlično raspoložen na glavnom kolegijumu pre i posle podne i sa zaposlenima se šalio više nego obično. Zgradu Javnog servisa napustio je negde između 15 i 16 časova i niko nije mogao ni da nasluti da će baš tada, 28. oktobra 2013, doći njegov kraj. Posle ručka zaputio se ka svom stanu, ali njegovo srce nije izdržalo. Komšije i prolaznici pronašli su ga bez svesti ispred ulaza u zgradu u 17 časova, a nezvanično jedan od suseda koji je kardiohirurg započeo je reanimaciju. Portparol Hitne pomoći Nada Macura rekla nam je da je direktor RTS-a zatečen bez svesti, pulsa, znakova disanja i da je najverovatnije pokošen naprasnom smrću već na samom ulazu. Iako su preduzete sve mere kardio-pulmonalno-cerebralne reanimacije, koja je po protokolu urađena u dužini od 40 minuta, lekarska ekipa mogla je samo da konstatuje njegovu smrt u 17 sati i 48 minuta. A na lice mesta ubrzo je došla njegova ćerka Zara koja je bila skrhana bolom.
Tijanić je bio u dugogodišnjem braku sa suprugom Keti koja je bila finansijski direktor u Politici i na poziciji izvršnog direktora za poslove računovodstva i finansija u Komercijalnoj banci. Imaju ćerku Zaru koja im je podarila dvoje unuka, kao i sina Stefana. O porodici nikada nije javno govorio, verovatno iz želje da ih zaštiti pošto se bavio opasnim poslom, a sa suprugom se retko kad pojavljivao u javnosti, osim na ponekom koncertu, kao što je bio nastup operske dive Monserat Kabalje u novembru 2011. u beogradskoj Areni, na kome je gostovao njegov dobar prijatelj Haris Džinović.
Mada je u javnosti delovao prilično strogo i nezgrapno, oni koji su ga poznavali kažu da je bio pravi laf i čovek koji je držao do svojih ljudi. Umeo je da bude pun ljubavi i dobrote, kao što je izjavila Mirjana Bobić-Mojsilović. Znao je da se našali i na račun svoje prepoznatljive frizure, pa je u Twitter intervjuu za NUNS početkom godine na pitanje da preporuči frizera, duhovito odgovorio:
- Frizura je deo oštrog javnog imidža. Ne bih voleo gužvu kod mog frizera.
Iako je imao pregršt protivnika i neretko je svrstavan na liste najuticajnijih ljudi u Srbiji, čini se da on sam nije sebe doživljavao toliko moćnim.
- Najsigurniji način da čovek propadne jeste da sebe shvata ozbiljno ili da sebi pridaje neku važnost. Profesionalno sam ispunjen ako ima stotinu ljudi u državi koji vole da pročitaju moj tekst. Da se slože sa mnom ili ne slože, ali da misle kako je tako napisan da očito pripadamo istom bratstvu. Dovoljno. Nastojim da budem apostol skepse, a ne cinizma. Nekad ne uspem. Pravilo dobrog pisanja je - uvek analiziraj ljude kad su na vrhu, nikad kad padnu. Pišući uvek imam dva jednako intenzivna straha. Jedan od posledica svog pisanja po sebe i drugi, još veći strah da neću dobaciti do teme, da ću napisati loše, nezanimljivo štivo. Eto, između ta dva straha prođe trideset godina. Jednom pitam velikog Branu Crnčevića šta su navalili ovi njegovi na mene? Vidi, burazeru, ti hoćeš da pišeš lepo i tačno, kaže Brana. Mnogo je to. Izaberi jedno od ta dva i drži se toga – rekao je u intervjuu za pomenuti magazin.
Veliki novinar koji se sa pokojnim predsednikom Slobodanom Miloševićem oslovljavao sa gospodine, a njegovu uticajnu suprugu Miru Marković smatrao prijateljicom, što su mu mnogi spočitavali, oštro se obračunavao sa vlasnikom Pinka Željkom Mitrovićem i mnogim političarima. Iako zvanično nije bio član nijedne stranke, u junu 1996. godine postavljen je za ministra za informisanje u Vladi Mirka Marjanovića. Nakon pet meseci podneo je ostavku, ali se u svet politike vratio kao savetnik predsednika SRJ Vojislava Koštunice za medije i informisanje, od 2001. do 2004. godine, kada je izabran za generalnog direktora RTS-a nakon što je ovo preduzeće transformisano u Javni servis.
Mnogi su osporavali njegov izbor na tu funkciju, ali on se za opstanak te kuće i ljude zaposlene u njoj borio do kraja života, a danas brojne uspešne dame, zahvaljujući tome što im je pružio šansu, postale su TV zvezde. U svom poslednjem saopštenju od 18. oktobra, odgovorio je na pismo ministra kulture i informisanja Ivana Tasovca i podvukao da javno ne licitira sa budžetom Javnog servisa. Poslednji put je nastupio u sredu, 23. oktobra, kada je učestvovao u javnoj raspravi o elektronskim medijima.
Mnogo toga ostalo je nedorečeno kada je reč o Aleksandru Tijaniću. Retko kad je davao intervjue, a još manje govorio o sebi lično kao čoveku koji je brinuo mnoge brige i dugo vodio bitku za svoje zdravlje. Ali, to bi za njega sigurno bio kič. Ostaje mala uteha vest da će se do kraja godine, kako je bilo najavljeno polovinom septembra, pojaviti njegova knjiga pod naslovom Ja. I niko moj u izdanju Lagune, kada ćemo još ponešto moći da saznamo o ovom kontroverznom novinaru.
- Računam da će knjigu čitati moji protivnici. Tiraž je, dakle, obezbeđen. Tu je i stotinak javnih ličnosti sa tajnim sklonostima o kojima sam pisao tokom tri decenije. Bez obzira na naslov, nisam glavna ličnost knjige, već mali novinar rastrzan željom da preživi i manjkom hrabrosti da bude kukavica - istakao je ovaj mag pisane reči posle potpisivanja ugovora.
On nije imao sreću da preživi i dobije i ovu bitku u obračunu sa životom, ali kukavica sigurno nije bio. A kako je neko lepo napisao: Tijanić nije umro. On nas je samo napustio.
BIOGRAFIJA
Aleksandar Tijanić rođen je 13. decembra 1949. u Đakovici, a kao dete sa roditeljima preselio se u Podujevo, dok je gimnaziju pohađao u Prištini. Studirao je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde je došao do treće godine. Na predlog legendarnog profesora FPN-a Sergija Lukača, kao najtalentovaniji student pozvan je 1976. u nedeljnik NIN gde je započeo profesionalnu karijeru. Radio je i u Politikinom izdanju Auto svet, a sredinom osamdesetih godina bio je glavni urednik magazina Intervju. Ubrzo je počeo da piše i za Danas, zagrebački Start, ljubljansku Mladinu, sarajevsko Oslobođenje, kao i za splitsku Nedeljnu Dalmaciju gde se istakao svojom kolumnom En passant u kojoj je kritikovao tadašnji komunistički režim. Bio je voditelj emisija Tri plus tri na RTV Beograd, a 1991. radio je kultnu JUTEL-ovu emisiju Umijeće življenja zajedno sa Draganom Babićem i Mirjanom Bobić-Mojsilović. Iste godine vratio se u Beograd gde je postao glavni urednik Sportskog žurnala. Od septembra 1993. godinu dana bio je glavni urednik u RTV Politika, a jedno vreme i direktor te kuće. Sa te funkcije ubrzo je smenjen i otpušten sa posla, a nakon tri meseca zaposlio se u BK televiziji, gde je od 1994. do 1996. bio glavni urednik. Dnevni list Građanin osnovao je u februaru 1997, ali pošto je ubrzo zbog finansijskih teškoća prestao da izlazi, karijeru je nastavio u Dnevnom telegrafu i nedeljniku Evropljanin u periodu 1998-1999. Posle gašenja tih listova, postao je kolumnista banjalučkih Nezavisnih novina, a bio je i jedan od utemeljivača Trećeg programa TV Crna Gora. U matičnu kuću Politika vratio se dolaskom demokratskih vlasti sredinom oktobra 2000, kada je postavljen za vršioca dužnosti direktora te medijske kuće, ali se većina zaposlenih tome usprotivila i on je dan kasnije podneo ostavku na tu funkciju. Za generalnog direktora RTS-a postavljen je u martu 2004. kada je ovo preduzeće transformisano u Javni servis, a ponovo je izabran i 30. juna 2010. godine.
Piše: Jelena Kulović
