Neverovatna hrabrost koja odlikuje autorku emisije Insajder Brankicu Stanković (38), odavno je prevazišla značaj priznanja i odličja koja joj se i verbalno i formalno dodeljuju za novinarske bravure uokvirene u TV formu koja s pravom nosi oznaku bastiona istraživačkog novinarstva na našim prostorima. Mukotrpan rad i žrtva koju je položila zarad otkrivanja bitnih društvenih problema, najevidentnija je u njenom prvom književnom ostvarenju koje je uveliko na putu da postane bestseler. Knjiga Insajder, moja priča osvanula je na kioscima 8. oktobra i istog dana postala je najtraženiji artikl na bojnim prodajnim mestima. Jagmu oko svog spisateljskog čeda, Brankica za sada posmatra ćutke, a o tom ostvarenju nije govorila ni u dokumentarnom filmu koji je prikazan na TV B92, dva dana pre izlaska knjige. Ipak, ono što je napisala, govori mnogo jasnije i veštije od bilo kakvih intervjua koji se od nje ovih dana traže. To da joj je bezbednost ugrožena, javnost je shvatila odmah po emitovanju prvog serijala Insajdera, ali njeno ćutanje izgleda da nije bilo dovoljan alarm za nadležne da se adekvatnije angažuju kako bi je zaštitili.
- Pa ja živim normalno – samo je jedan od izraza hrabrosti Stankovićeve briljantno opisanih u knjizi. Dovoljno je hrabar i sam slogan emisije koja je potpuno promenila srpsku javnost u poslednjoj deceniji.
- U Srbiji postoje pitanja koja su zabranjena, odgovori koji ne smeju da se čuju, granice koje se ne prelaze. Tu počinje Insajder – reči su koje najavljuju najhrabriji autorski TV projekat na našim prostorima.
- Nije mi bilo ni na kraj pameti da sam baš toliko prešla granicu i da ću biti prvi novinar u Srbiji s policijskim obezbeđenjem – naivno tvrdi Brankica u svojoj knjizi i ne sluteći da je svojim istraživačkim radom stvorila mnogo vidljivih i nevidljivih neprijatelja. Kada je, recimo, pokrenula serijal o desničarskim grupama i huliganima, kao da je sebi svesno ukrala slobodu.
- ’Ajde što je Brankica luda, ali kako je, bre, nisu sprečili u tome. Sada je ona na vetrometini – reči su Brankičine koleginice Danice Vučenić koja je zajedno s ostalim kolegama sa TV B92 odavno svesna činjenice da je Stankovićeva primorana da živi pod zaštitom na osnovu procene bezbednosti koju je uradio MUP. Zvuči apsurdno, ali bez jake zaštite, a i s njom, život Stankovićeve pretvorio se u negaciju svega za šta se godinama borila! Niti je slobodna, niti je većina slučajeva koje je pokrenula okončana. Cenu svog istraživačkog poduhvata naivno je platila slobodom, a sve u svrhu stvaranja društvenog konsenzusa o tome da bi naše društvo konačno trebalo da uđe u civilizacijske tokove koje je iznedrio 21. vek, bez osvrtanja na rane prošlosti koje su još duboko urezane u našu svakodnevicu ispunjenu nasiljem, duhovnim, materijalnim, moralnim siromaštvom i kriminalnim radnjama.
- Dok neko ne ubije nekog od nas, očigledno se nećemo smiriti. Svaki put idemo sve dalje i dalje – samo su neke od poruka autorke iz književnog dela koje otkriva njene brojne osobine. Jedna od njih jeste i tvrdoglavost protkana upornošću da uvek istera svoje pa i po cenu da joj je život ponuđen na tacni nevidljivom snajperisti. Jednako je lucidna i kada joj prete bombom, pa tako pokušava da spreči čak i pokušaje njenih prijatelja da je izvuku iz opasnih situacija. Zbog bezbednosti najednom je morala da počne da brine o svim elementima svoje svakodnevice pa i o tome gde joj je u kom trenutku parkiran auto. Jednu od naizgled opasnih situacija opisala je i u knjizi kroz dijalog sa svojim dugogodišnjim prijateljem.
- Dok tog jutra razgovaramo, kroz šalu mu kažem: Slušaj Žeks, ako ti se ne javim kad uđem u kola, a to je za desetak minuta, samo da ti kažem da svim našim zajedničkim prijateljima preneseš da sam ih mnogo volela. Počeo je da viče: Ti si budala, kako se tako zajebavaš! Sačekaj me ispred zgrade, stižem. Mislila sam da se šali, međutim, stigao je u roku od deset minuta jer je njegova firma bila u kraju u kom živim. Izašla sam ispred zgrade, tražio mi je ključeve od kola. Gledala sam ga prilično zbunjeno. Pogledao je ispod, rekao da nema ničega, ali retko kad to i može ovako da se vidi. Ulazi u moj auto i dok stojim na parkingu, govori mi: Skloni se malo dalje. Počela sam da se smejem i uzviknula:.
Čekaj, pa šta ako stvarno ima neka bomba ispod. Jesi li normalan? Odletećeš u vazduh.
- Lakše mi je to nego da gledam kako ti letiš u vazduh – rekao je krajnje ozbiljno i ušao u auto, izašao sa parkinga, a ja sam kao neka klinka stajala pored i razmišljala kako je ovo fantastično, kao u filmovima. Pa on bi stvarno poginuo zbog mene. U tom suludom razmišljanju uhvatio me napad smeha. Nije mogao da veruje kada je video da se bukvalno savijam od smeha na ulici, sama sa sobom. Bio mi je još smešniji kada je izašao iz kola i kada sam videla kako je bled. Dozvala sam se pameti kada sam shvatila da me u stvari zapanjeno gleda. Tada sam prvi put postala svesna toga da su ljudi iz mog okruženja bili više zabrinuti za moju bezbednost od mene same – napisala je u jednom od poglavlja Stankovićeva koja je tokom stvaranja pojedinih delova svoje prve knjige bila trudna. Sredinom septembra postala je majka, a za njenu trudnoću šira javnost nije znala maltene sve do samog porođaja. S druge strane, tokom blagoslovenog stanja uživala je veliku pažnju svih iz njenog neposrednog okruženja. Sve do devetog meseca bila je veoma aktivna, a poslednju sezonu Insajdera pod nazivom Energetski nesporazum, radila je tri dana pred porođaj. Iako joj je prošle nedelje izašla knjiga, Brankica se ovih dana isključivo bavi svojom devojčicom Sarom koja je ove nedelje napunila mesec dana.
Međutim, ono što interesuje mnoge jeste to kome je ova hrabra novinarka podarila naslednicu i ko je kadar da se s njenim zanimanjem nosi kroz život. Marko, Sarin tata, bavi se IT tehnologijom i svojoj dragoj pruža nesebičnu podršku u obavljanju roditeljskih obaveza, ali Stankovićevu majčinstvo neće odvojiti od posla na duži period jer u skorije vreme planira da se vrati Insajderu.
Piše: Nikola Rumenić
