Bend Momčila Bajagića na početku karijere imao je na stadionu Tašmajdan 8. juna 1985. godine koncert koji je upamćen po kiši i fenomenalnoj energiji. Donji grad Kalemegdana, 28 godina kasnije – mesec isti, slika slična. Velika količina vode sa neba se sručila, ali sjajnu atmosferu u Donjem gradu, među 30.000 ljudi, nije narušila. Naprotiv!
Pošto su predgrupe (redom) Sharks, Snakes & Planes, Eva Braun i Bombaj štampa nastupile tačno u minut po satnici, ono glavno je započelo u 21.30. Lagana kiša je u tom periodu još uvek delovala osvežavajuće i prijatno, tinjala je nada da se munje sa neba nekim čudom ne moraju tokom koncerta u nevreme pretvoriti. Početak je, posle kratkog uvoda Žike Milenkovića („Najmiliji naši Beograđani, svaki susret sa vama je za nas u nezaboravnoj uspomeni, uživajte uz Bajagu i instruktore“) kao i uvek kad s oni u pitanju već više od deset godina, bio lagan, ali i simboličan - „442“. Koncert se najavljivao kao njihov „najbeogradskiji“ te je takav izbor lepo legao i, ujedno, iznenadio one koji su očekivali start poput nastupa sa početka turneje („Daljina, dim i prašina“) ili nedavno iz Zagreba („Još jednom“).
„Mnogo je lepo svirati kod kuće“, rekao je Bajaga posle uvodne teme i zahvalio se fanovima iz većine zemalja u regionu (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Rumunija...), ali i iz Poljske, koji su došli, da bi usledila i druga sa „Jahača magle“, džezerska „Red i mir“.
Publiku su ubrzo rasplesali uvodni taktovi veselice „Godine prolaze“ sa „Prodavnice tajni“ koju je bend, po ko zna koji put, odsvirao u kompletu, prethodno je prvi jači kišni talas stigao uz „Još te volim“ gde je - kosa mokra od kiše. Žika Milenković je, posle balade „Ako treba da je kraj“ koja je, pre godinu i po dana, predstavljala ubedljiv uvod u novi album, pozvao, kao i obično, pred „Verujem, ne verujem“ da se „dignu ruke i napravi mnogo buke“, niz pesama koje uvek imaju dobru prođu na koncertima nastavile su „Gore dole“ i „Lepa Janja“.
„Suza“ sa aktuelnog albuma, pa „Iza nas“ sa radnjom smeštenom na koncertnoj lokaciji („U Donjem gradu, kod brda za razmišljanje“) i „Grad“ sa novim poklapanjem teksta i vremenskih (ne)prilika („na nebu sevnula je munja“) – beše to nešto duži lagani blok pred segment u kom je glavnu ulogu preuzeo, kako Bajaga voli da ga nazove – „majstor“, Žika Milenković.
Za početak „Ko me ter’o“, veliki hit grupe Babe, ovaj put u izvedbi "Žike i Instruktora". Potom Žiletu su se na sceni pridružili i imenjaci glumac Srđan Žika Todorović, koji je kao u svojim nekadašnjim bendovima EKV i Disciplina kičme seo za bubnjeve, i basista Žika Jelić (Yu grupa), a u „Žika x 3“ varijantu se uklopila i pesma na Ž – „Život je nekad siv, nekad žut“.
Bajaga i Instruktori su na nju logično nadovezali još jednu temu sa „Prodavnice“ („Vesela pesma“) sa Milenkovićevim vokalom i uobičajeno efektnim instrumentalnim završetkom.
„Muzika na struju“ je, posle duge pauze vraćena u koncertni repertoar, a kad se potom začuo Bajagin „usnjak“ jasno je bilo da sledi „Vreme“ koje se, nakon kratkog predaha, ponovo pogoršalo. Kiša se, doduše, smilovala prema frontmenu Plavog orkestra Saši Lošiću kad se pridružio na sceni za temu iz serije „Vratiće se rode“ – „A ti se nećeš vratiti“, ali je ubrzo, u finišu zvaničnog dela završenog posle sat i 45 minuta uz „Ti se ljubiš“, nagovestila da do kraja sledi – potop.
Kulminacija je, u tom pogledu, posle "Tišine" i "Tamare" bila na kraju prvog bisa „Moji drugovi“ – sve se pretvorilo u jednu veliku, mokru žurku u publici, ali i na bini, gde su se bendu pridružili Loša, Đura i Bombaj štampa, Žika i Dragi Jelić, Dragan Bjelogrlić...
Usred provale oblaka i munja koje su bukvalno parale nebo nad Kalemegdanom i Beogradom, bilo je za očekivati da će to biti kraj koncerta. Ali... Šta reći za publiku koja svaki gromoglasni udar munje pozdravlja sa navijačkim oduševljenjem, i urla "Hoćemo još, hoćemo još, hoćemo još..."
Iako je vetar dobrano bacao kišu na binu i opremu, koncert je nastavljen - Bajaga i klavijaturista Saša Lokner izveli su dirljivu baladu "Od kad tebe volim" i potom "Ruski voz", da bi im se čitav bend - Žika, basista Miroslav Cvetković-Cvele, bubnjar Čeda Macura i gitarista Marko Nježić-Kića - pridružio u razbijačkoj završnici sa "Samo nam je ljubav potrebna".
Iako je bilo očigledno da se tehički problemi nagomilavaju usled velike količine vode, bend hrabro
nastavlja sa "Zažmuri", uz koju se pale baklje u publici ("baklje gore, pesma Cigana), i kada se čini da će žurka uprkos svemu biti nastavljena na sveopšte zadovoljstvo, stiže jedini istinski hladan tuš te veličanstvene večeri - policija zbog navodnog dolaska još većeg nevremena traži da se prekine koncert.
„Mogli bismo da sviramo još tri sata...", zavapio je Bajaga... i zamolio ljude da krenu polako svojim kućama.
Kao podrška iz publike je stigao možda najbolji dokaz o kakvom se koncertu radilo, u vidu skandiranja: "Bajaga majstore, Bajage majstore..."
