Pisati priču o čoveku čija je karijera vredna svakog poštovanja jer traje više od šest decenija, a pri tom je reč o glumcu koji za sve te godine daje intervjue na kašičicu, samo po sebi nametnulo se kao ozbiljan zadatak. Ali, jedan sunčan dan, možda neka pomoć odozgo i vedro raspoloženje glumačkog velikana Vlastimira-Đuze Stojiljkovića (84), uoči premijere melodrame Plavi anđeo koja je izvedena 21. aprila na sceni opere i teatra Madlenianum, a u kojoj on igra klovna Feliksa, učinili su ovaj tekst mogućim. I neočekivani razgovor potekao je spontano dok je Đuza povlačio dim iz cigarete, evocirajući sećanja na neke svoje početke.
- Zaista sam se malo trgao kada mi je Erol Kadić ponudio da igram lik Feliksa. Jer, davne 1950. godine, kada sam bio na trećoj godini Akademije, moja prva uloga zvala se isto tako Feliks, ali u Labišovom komadu Slamnati šešir koji je režirala Soja Jovanović u današnjem Beogradskom dramskom pozorištu. Zatvara se jedan krug, prošle su šezdeset i tri godine od tada... I sedim tako ovih dana kod kuće i pitam se šta sam radio tolike godine, da sam neki zanat izučio bio bih majstor, a ono prođe vreme, samo se sećaš nekih stvari... Meni je sada smešno kada se setim početaka. Ali, ja sam tada mislio: Evo, postajem glumac i nešto će biti od mene. A sada se već polako smirujem ili kako se fino pesnički kaže: Pri kraju sam svog životnog puta. A put je bio jako nezgodan... No, svejedno, baš mi je bilo lepo da radim na ovoj predstavi. U pozorištu je dovoljno da je samo neko malo šiljat i to je gotovo jer kao i u fudbalu, jedan može sve da pokvari. A ovde smo zaista lako radili i sve je brzo prošlo uprkos grdnoj besparici u koju su gurnuta sva beogradska pozorišta, kao i domaći film... Nigde u svetu nema da je u budžetu za kulturu odvojeno 0,6 odsto sredstava. Vi kada popijete viski 0,6, to nije ništa – priča prvi put za Story glumački bard koji uprkos tome što je od 1995. u penziji, igra čak osamnaest predstava mesečno. Pitamo ga da li još oseća radost zbog toga.
- To je čudno zadovoljstvo jer čovek beži od godina i svaki novi rad nekako ga privlači i podmlađuje. I ti tekstovi grdni utiču da taj mozak i dalje funkcioniše. Ja sam prvo studirao tehniku i svi ti moji drugari uglavnom su umrli jer čim odu u penziju, počne malo piće, malo nešto drugo i kraj... A ovde ste stalno na nekom udaru. U ovim godinama nekako mi je daleko lakše jer sam mator i nemam nekakvih ambicija nego radim iz čistog zadovoljstva. Naravno, i finansijski se isplati. (Smeh) Rad je ono što čoveka održava – ističe umetnik koga mnogi doživljavaju kao živu glumačku legendu, a mlade kolege dive mu se zbog impresivne karijere. Ipak, on na to samo odmahuje rukom.
- Ma, to su priče za malu decu. Znate šta, ja sam uvek igrao te gubitnike, kako se to jedno vreme zvalo, ljude koji ne prolaze dobro u životu i ne ostvare ono što žele, nego su uvek na nekoj nizbrdici. I to mi je prijalo, pravo da vam kažem. Ali, nikada nisam dozvolio sebi da budem uvučen u jedan fah i igram samo takve ljude jer to je nesreća za glumca da tumači samo negativce ili neke odvratne tipove. Igrao sam razne likove i nikada nisam imao želju da odigram neku ulogu jer čovek uvek bolje uradi ono što mu padne, u smislu: Pa, hajde da pokušam ovo, da vidimo šta će od toga biti. A ako nešto mnogo želite, vi sagorite u toj želji jer hoćete više nego što možete, a to je najgore. Čovek treba da dosegne ono, kada bi samo mogao da zna, dokle su njegove granice. Glumac nikada ne zna šta može da odigra. S te strane bio sam srećan u životu i uopšteno sam imao sreće. Nikada nisam oskudevao u ulogama, uvek su mi one nekako padale same. Mislim da je moj opseg i lični talenat ono što sam uradio, preko toga ne mogu – navodi Đuza koji i dalje kao na početku svog glumačkog puta danonoćno sprema uloge.
- Da, jer sam navikao da je tekst kao malter bez koga ne možete i uvek sam hteo dobro da znam ne samo svoj, nego i partnerov tekst zato što volim da budem siguran. Stalno sam učio i bio sam jedan od prvih koji je znao sve tekstove koje igra. Sada to teže ide. Ali, imam moju fioku u kojoj mi stoje tekstovi jer trenutno igram u osam predstava i moram da se podsećam, pošto jedna predstava dođe posle mesec, dva, a neka posle dva dana, što je glupo. Pristalica sam ideje da se komad igra sto puta i menjaj, ali mi nemamo tako veliku publiku. Repertoarsko pozorište je prevaziđena stvar, ono ima recimo trideset glumaca, od kojih pola igra a pola ne i uvek se stvara jedan latentan sukob koji nije dobar. Ono treba da bude sačinjeno od predstava za koje treba pokupiti najbolje glumce iz celog Beograda, a ne zato što su iz tog teatra. Jedno vreme bilo je tako i znalo se šta gledate u kom pozorištu, a danas svi igraju sve i to nije dobro – ističe Stojiljković čije oči zablistaju na pomen planine Rudnik gde je godinama imao vikendicu. Ipak, tamo više ne odlazi, ali još se seća nezaboravnih trenutaka sa prijateljima.
- Proveo sam tamo dvadeset božanstvenih godina jer je to lepa visina od nekih 600 metara. Bilo je fenomenalno, samo znate šta je bila muka: ne mogu ni da se setim koliko sam prasića i jagnjića ispekao, a nisam ih ni probao. Sunce prži, a ja metnem kačket na glavu i okrećem ražanj dok drugi piju i uživaju. Na kraju legnem od umora dok oni ručaju, a ja ništa... Kuća je bila pored puta i na udaru, pa su svi uvek voleli da svrate. Imao sam valjda deset vrsta viskija u kući, ali to niko nije pipao. Svi su pili samo rakiju, pošto je podneblje takvo, a odmah ide beli luk, sir... Bilo je to lepo vreme – priseća se Đuza i dodaje da mu alkohol više ne prija, kao i da uprkos gastronomskim navikama nikada nije imao problem sa kilogramima.
- Volim da popijem, ali to mi sada jako škodi. Posle toga sam tri dana bolestan. Nikada nisam išao u kilaži gore-dole, jedino u vojsci. Bio sam šest meseci u Bileći, u Školi rezervnih oficira, gde je pre toga bio zatvor. Mi smo bili prva generacija koja je bila u toj kasarni. Tada nije bilo jezera ispod Bileće, nego reka Trebišnjica izvire pa onda posle nekoliko kilometara ponire. A ta voda iz kamena je čudo. Pio sam dnevno tri, četiri litra i jeo dva hleba, od toga sam se ugojio pored svih napora – priča slavni glumac koji otkriva zbog čega je uvek bežao od popularnosti koju je stekao još 1960. filmom Ljubav i moda, a šira publika najradije ga pamti po ulogama u serijama Pozorište u kući i Srećni ljudi, Bela lađa, dok je u teatru imao preko sto trideset uloga.
- Nikada to nisam hteo, a izbegavam i ovakvu vrstu razgovora... Čovek ne sme da se razbacuje svojim osećanjima i nekom ličnom pozicijom. To se često događa i ima dosta glumaca koji su nadobudni. Vi ne znate kada ćete umreti i sve je pod znakom pitanja, zato nikada i ni u šta ne treba biti siguran. Jer, ta sigurnost je prokleta stvar, to znači da vi ne priznajete ništa drugo osim onoga što sami tvrdite. Zbog toga kod nas demokratije nikada nije bilo niti će je biti jer partija vaspitava svoje članove, a ona stranka koja ima drugačije gledište ili ciljeve nego vaša, direktan je neprijatelj. To je ono što kod nas ne valja i nikada nije bilo dobro – smatra velikan koji skromno govori po čemu bi voleo da ostane upamćen.
- U svim poslovima skromnost je, pa makar bila i lažna, ono neophodno za čovekov život i njegovu karijeru. Uvek se trudim da budem ispod osobe koja je sa mnom i nikada ne kažem: E, to ti je glupa ideja. Volim da igram sa glumcem koji je bolji od mene jer sam tako i ja bolji – ističe ovaj umetnik i kroz osmeh odgovara na pitanje da li bi ponovo izabrao glumu ili bi pobegao glavom bez obzira od svog poziva.
- Malo bih razmislio jer gluma je dosta težak posao. Uvek ste na nekoj meti i stalno preispitujete sebe da li možete i stalno se dokazujete. A to je prokleto da čovek mora uvek da bude na oprezu. Posao je težak, ali ujedno i lep. Mislim da je mnogo bolje nego da radite u banci i sedite za onim šalterom, je l’ da? – završava kroz osmeh Đuza.
Jelena Kulović
