Odrastajući kraj svog oca Petra Kralja, velikana glumačke scene, i majke, glumice Ljiljane Gazdić, rediteljka Milica Kralj (39) od malih nogu posmatrala je magični svet glume, najviše u Beogradskom dramskom pozorištu ili gledajući predstave u Ateljeu 212 u krilu inspicijenta Olge Stojković. I nekako je bilo logično što joj je miris pozorišta prirastao za srce i odredio njen životni put... Kao devojčica nije bila svesna veličine svog oca, ali kao mlada rediteljka shvatila je težinu njegovog prezimena i dara. Iako se Petrov život ugasio 10. novembra 2011. i bol zbog gubitka voljene osobe nikada ne prolazi, ona se s osmehom priseća svog tate.
- Kada sam bila dete, nije bilo važno koje prezime nosim jer je bilo drugačije vreme. Družili smo se na drugim temeljima, ko bolje zna matematiku ili igra lastiš, a ne kome je otac lekar ili glumac. Jedino čudno u vezi sa mnom bilo je kada bih obukla suknju, pošto sam stalno nosila pantalone. (Smeh) Ali, u našoj profesiji sigurno da ima toga jer si od mnogih ljudi odmah precrtan zato što nosiš to prezime ili ako ti je otac bio izuzetan pa neće pustiti i tebe da se tu nešto mlatiš. U početku nisam želela da on igra u mojim predstavama, ali sam posle shvatila da je to besmisleno. Kada me ljudi pitaju za oca, ponosna sam zbog toga ko je on bio. Bilo mi je zadovoljstvo da radim s njim jer je bio vrhunski glumac i nimalo zgodan u procesu rada, čak ni prema meni. Naprotiv, nije želeo da drugi misle da kao njegova ćerka imam neki popust – ističe Milica kojoj je otac bio najbolji prijatelj, saradnik, kritičar i podrška.
- Najviše mi nedostaje ne onda kada mi je teško i ukoliko sam tužna, nego kada mi se nešto lepo desi. Uvek sam volela da s ljudima koje volim delim pre svega neke lepe stvari i da se zajedno radujemo. Možda sam malo blesava, ali trudim se da na neki način svakog dana razgovaram s njim. Kad god nešto uradim, čujem njegov glas, a naravno često se i svađamo. (Smeh) On je bio čudan čovek, voleo je obične ljude i to sam povukla od njega. Nikada nije izigravao zvezdu, već se trudio da ljudi znaju kako ne misli da je iznad njih, drugačiji ili bolji. Skoro mi se desilo da sam morala da menjam sobu u hotelu i toliko sam se svađala s njim u svojoj glavi jer mi je govorio: Ne smeš to da radiš, nemoj vređati recepcionare, a ja sam mislila: Ali, ja ne mogu u ovoj sobi, platila sam hotel, nema razloga da je ne promenim… tako da je bilo zabavno. (Smeh) Mnogo njegovih saveta pamtim, ali jedan od najvažnijih glasi kako ništa ne treba da bude na silu i da se u životu mogu baviti raznim stvarima. Njegov moto je bio da se treba radovati malim stvarima i imati ogromna očekivanja od drugih jer to može samo da ti donese nesreću. I nikada ga nije bilo sramota da ljudima koje voli to i kaže ne očekujući povratan odgovor, a to je preneo i na mene – ističe umetnica koja neće dozvoliti da ime njenog oca padne u zaborav.
- Želim da slavim njegov život i da njegovo ime na svaki mogući način ostane živo. Jer, danas je neko čudno vreme i, kako čujem, deca ne znaju ko je bio Pavle Vujisić, ali sve znaju o devojkama koje se slikaju obnažene. To što ću čuvati njegovo ime jeste i neka vrsta mog utočišta. Zato planiramo da osnujemo nešto što bi se zvalo Putujuće pozorište Pere Kralja, a sama ideja o tome već stvara neku radost – kaže rediteljka čija će nova predstava po tekstu Dušana Jankovića Pukla bruka imati premijeru 24. aprila u pozorištu Boško Buha.
- Odlučila sam da radim ovu predstavu zbog Mikija Damjanovića jer je imao veliku želju da glumi sa Tijanom Dapčević, koja je za mene prijatno iznenađenje. U pitanju je komedija koja govori o braku između Bosanke i Zlatiborca koji posle jednog bračnog nasilja završavaju u policijskoj stanici gde su prinuđeni da jedno drugom iskopaju oči ili pronađu kompromis. Rad na ovoj predstavi bio je i neka vrsta mog ličnog spasa iz svega užasnog što se dešava u našoj kulturi – navodi ona i otkriva kakav je njen stav prema braku.
- Izbegavam taj papir. Nikada nisam maštala o venčanici jer kao mala nisam mogla da obučem maminu pošto mi je bila mala. (Smeh) Ali, verujem u zajednicu dvoje ljudi koja može da funkcioniše. Najlepše što može da ti se desi jeste da imaš čoveka s kojim deliš radosti i tuge. Na pitanje kada ću postati majka, mogu da dam glup odgovor: Biću majka sledećeg decembra ili mesec dana pre nego što stupi na snagu ovaj novi porez o ženama nerotkinjama jer ću se potruditi da ga izbegnem. (Smeh) Nisam to do sada planirala, nije mi se desilo – iskreno završava Milica.
Jelena Kulović
