Svojim pevačkim izrazom i pojavom dugokosi Zoran Stanić (18) po mišljenju mnogih predstavlja i muzičko otkriće tek završenog serijala Prvi glas Srbije. Iza ovog mladog momka koji pravi prve korake u svojoj karijeri, već su neka od najvećih životnih iskušenja. Zoran je roðen 19. marta 1994. godine u Vojniću, tadašnjoj Republici Srpskoj Krajini, a godinu dana kasnije, tokom vojne akcije Republike Hrvatske Oluja, Stanići su morali da napuste svoj zavičaj. Njihov put do Srbije trajao je skoro šest dana. Zoranu je bilo samo 18 meseci kada se njegova porodica stacionirala u Podunavcima kod Kraljeva gde su proveli tri godine.
- Uprkos svemu što nas je zadesilo tokom mog odrastanja, danas sa ove distance, svoje detinjstvo pamtim kao srećno. Bio sam veoma mali kada su moji najbliži zbog rata morali da izbegnu iz našeg doma. Kasnije nismo često pričali o Oluji i tom periodu života koji ne pamtim, ali mi bude žao njih kada to spomenu. Nekoliko godina nakon što smo morali da pobegnemo iz našeg rodnog mesta, nismo bili u baš najboljoj finansijskoj situaciji, ali sam, zahvaljujuæi svemu s èim sam se susreo u najranijoj dobi života, nauèio da budem bogat u duši, skroman, iskren i da nikome ne želim zlo. Kada smo se doselili u Kraljevo u jednoj kuæi bilo nas je devetoro, ali ni pored svega toga nisam se oseæao loše. Tu smo ostali do moje èetvrte godine - otkriva Zoran koji je potom život nastavio u Inđiji gde i danas živi sa ocem.
- Nije mi to teško palo. Uvek sam se zanimao nečim, igrao sa decom, pa mi ni promena sredine nije predstavljala veliki problem i brzo sam se navikao. Otkako su se, kada sam imao èetrnaest godina, moji roditelji razveli, živim sa ocem, a sa majkom koja takođe živi u Inđiji redovno sam u kontaktu. Nedavno smo bili razdvojeni pet meseci tokom kojih je ona živela u Hrvatskoj kod svoje familije - govori mladi muzičar kojem uporedo sa profesionalnim uspehom cvetaju ruže i u privatnom životu.
- Igrao sam fudbal u jednoj hali u Inđiji, a moja sadašnja devojka Marija pratila je utakmicu iz publike. Kada se meč završio, upoznali smo se i razmenili brojeve telefona, posle čega smo se dopisivali i tako je sve počelo. Ona me podržava u svemu. Verujem da je teško podnosila našu razdvojenost zbog mog učešća u Prvom glasu Srbije, ali se dobro nosila sa tim. (Smeh) Verovatno je malo i ljubomorna, ali to ne pokazuje, već ima razumevanja za sve što sa sobom nosi posao kojim se bavim. Ja nisam ljubomoran i nemam razloga da to budem - ističe Stanić kojem to što uèestvuje u ovom muzičkom takmičenju predstavlja ostvarenje jednog od dečačkih snova.
- Već kao izuzetno mali shvatio sam kako sam talentovan za muziku i da bi u životu trebalo da radim ono što volim. Najveća prepreka tokom takmičenja bio mi je psihološki umor, pošto smo tokom cele nedelje vežbali i nismo izlazili iz kuće. Najviše sam se zbližio sa Mirnom, Borisom i Ivanom, a tokom moje poslednje takmičarske večeri od Aleksandre Radović dobio sam besplatno pohađanje njene škole pevanja, što sam odbio iz poštovanja prema svom profesoru solo pevanja koga veoma cenim. Sad, kada se takmičenje završilo, potrudiću se da imam mnogo nastupa i da snimim neku pesmu pošto mislim kako je to presudno za dalji tok moje karijere - zaključuje Zoran.
Piše: Danilo Mašojević
