Skromnost je reč kojom se možda najbolje može opisati glumac i pozorišni reditelj Radoslav Milenković (54), a ona ponajviše odlikuje velike umetnike. Iako traje već tri i po decenije i iza sebe ima pregršt pozorišnih i filmskih uloga, šira publika prepoznaje ga po ulozi Ratka u seriji Vratiće se rode, a među njegovim novijim ostvarenjima su i filmovi Parada, Led, Smrt čoveka na Balkanu i serija Jagodići. Ipak, on sebe ne doživljava kao uspešnog čoveka, već smatra kako je samo imao privilegiju da radi ono što voli. A u svet glume uplovio je zahvaljujući dvojici profesora.
- Do pred kraj gimnazije mislio sam da ću biti profesor književnosti, pisati svoje priče i pesme, predavati đacima... A onda sam upoznao sada pokojnog profesora književnosti Dimitrija Zekavicu koji me je uverio da imam dar za glumca koji je razvio u meni. Srećna okolnost bila je da se, kada sam maturirao u Novom Sadu, otvarala i klasa glume koju je primao profesor Branko Pleša. Njemu pripada zasluga zašto sam ostao glumac jer me je ubedio da gluma nije samo upotreba reproduktivca koji može nešto da predstavi, nego i ozbiljna umetnost. S tim uverenjem još sam u tom poslu jer verujem da umetnost ima smisla. Ako čovek nema nameru da se brzo obogati, onda može da nađe radost u glumi. U suprotnom, uvek ima lakših zanimanja. Mislim da je za uspeh i neuspeh zaslužan svako od nas ponaosob, nema opravdanja... A inače, sebe ne smatram uspešnim čovekom. Imao sam tu sreću da se trideset pet godina bavim onim što volim i da me za to plaćaju – iskreno kaže Milenković koji ima sina Arsenija (16) i ćerku Nataliju (14).
- Oni su sada u tinejdžerskim godinama i voleo bih da im više pomognem, ali svako mora da stane na svoje grabulje i da ga držala zvekne u glavu. Ja se trudim da im se to ne dešava više puta. (smeh) Arsenije uopšte ne pokazuje zanimanje za glumu jer je pravi sportski tip, trenirao je ragbi, a sada rukomet. A ćerka Natalija svira violončelo, pohađa muzičku školu i ide na solo pevanje. Ima sluh i savršenu šaku za taj instrument, ali je izuzetno radoznala i ne vežba mnogo, pa je sva prilika da neće biti veliki solista na violončelu. Ipak, lepo je da joj je Bog rekao da se bavi muzikom. Ono što je meni jedino važno kada je reč o mojoj deci jeste to da ne idu gluva i slepa kroz svet, već otvorenog uma i srca – priča Radoslav koji nastoji da svojim naslednicima bude najveća podrška.
- Nemam koncept u vaspitavanju dece, trudim se samo da se osećaju voljenim i da ih poštedim nečega što nije zdravo i bezbedno. Veliko je pitanje šta će im život pružiti, a sreća je veoma bitan faktor. Oni sada imaju svest da sam ja prepoznatljiv i malo ih to gnjavi, ali žive s tim. Imaju i meru stida, što je sasvim razumljivo i zdravo jer im je retko kada prijatno zbog toga, a nije ni meni. Inače, poznatost ne uzimam zaozbiljno, kao ni samog sebe kada je to u pitanju jer mi je to smešno. Njihov sud o mom radu važan mi je više kao signal kako se osećaju u odnosu na nešto jer oni reaguju iz dubine svog bića, a ja pokušavam da prepoznam šta je to što ih muči. To mi je bitno, a ne da li im se nešto što radim dopada ili ne. Ja sam njihov tata i to je najvažnije – smatra ovaj glumac koji je veoma zadovoljan svojim emotivnim životom.
- Razveden sam već deset godina, ali kao što Mađari lepo kažu, imam svoj par, a to je dramaturg Barbara iz Budimpešte. To je jedna divna žena i mnogo se volimo. Moj ventil je život, trudim se da živim, da sam u nekakvom miru, da se razumemo život i ja, da to što je moj svet, tu i budem. Nemam nekih neispunjenih želja i ne osećam da sam za bilo šta uskraćen. Imam svoju decu koja su mi najvažnija. Tu i tamo dođe neka radost kao što je film Smrt čoveka na Balkanu, čija je premijera 16. novembra u Sava centru. To je jedna podjednako tužna, strašna i komična priča, ali u isto vreme potpuna istina i lepota života. Prvi put sam sarađivao sa Emirom Hadžihafizbegovićem i on je jedan izuzetan glumac, pristojan i osetljiv čovek. Veoma mi je drago što smo se i privatno dobro razumeli – zaključuje ovaj umetnik.
Jelena Kulović
