Ne postoji bolji uvod u priču o praktičnom streljaštvu od narodne poslovica koja kaže da boj ne bije svetlo oružje već srce u junaka. U prilog tome svedoči i činjenica kako je srpska ekipa koja je učestvovala na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu održanom krajem septembra u Mađarskoj osvojila pregršt zlatnih medalja nasuprot mnogo opremljenijim reprezentacijama iza kojih stoji mašinerija sa mnogo novca. Najbolji strelac na svetu je Branislav Raketić, (54) nekadašnji advokat, a danas potpukovnik policije zaposlen u Žandarmeriji kao instruktor i vođa naše ekipe.
- Svetsko prvenstvo je alfa i omega, ili jesmo ili nismo... Ispostavilo se da jesmo - započinje Bane priču o sportu koji je odabrao, ali i o uspesima koje zajedno sa momcima iz tima konstantno niže. Protekle godine osvojio je trista medalja, prvak je svih zemalja u okruženju, a sa Svetskog prvenstva doneo je tri medalje.
- Imamo trostruko slavlje: prošlo je deset godina od osnivanja našeg kluba, jedinice Žandarmerije, a kao kruna svega došao je uspeh na Svetskom prvenstvu i to je zaista velika stvar. Svakog čoveka iz moje ekipe u bilo kojoj specijalnoj jedinici u svetu platili bi suvim zlatom. Spremni su, motivisani, majstori oružja svih vrsta. U drugim sportovima na velikim takmičenjima ne pobeđuje najbolji, već onaj koji je napravio najmanje grešaka. Takođe, mora se imati cilj. On nije važniji od pojedinca, ali ga svi zarad motivacije moraju imati. Čovek bez cilja je kao čamac bez kormilara. Ako si u stanju da ispoštuješ svoje principe, uspeh će uslediti. Ima nečeg viteškog u ovom sportu u odnosu na sve druge i nadam se da će ljudi to uskoro shvatiti - objašnjava Raketić tajnu svog uspeha koji ga je doveo do toga da baš on bude deo tima koji je najuspešniji u srpskom sportu. Njemu i njegovim saigračima Velika Britanija i Nemačka u nekoliko navrata nudile su državljanstvo pod uslovom da nastupaju za njihovu reprezentaciju, ali oni su to svaki put odbijali. Inostrane novine, pogotovo Italijani koji su velesila u ovom sportu, o njima objavljuju reportaže na po nekoliko strana pa se može reći kako su kod kuće, u Srbiji, nepravedno zapostavljeni. Kao i svaki drugi profesionalni sport i ovaj zahteva veliko odricanje, a biti specijalac podrazumeva jedan drugačiji način života i funkcionisanja.
- Privatni život trpi, tačnije gotovo da ga i nema. Specijalci su uglavnom sami, ali ni to nije pravilo. Oni su po mom mišljenju vrhunski sportisti, motivisani su i svoje umeće i znanje, koje ih razlikuje od ostalih, koriste na najbolji mogući način, za dobrobit i bezbednost građana. Oni rade ono što drugi ne mogu - govori Bane kome ovo nije jedina sfera interesovanja. Pre nego što je prihvatio ovaj posao, imao je uspešnu advokatsku karijeru koju je početkom rata napustio i otišao u policiju, a potom postao deo Žandarmerije. Njegovu pažnju privlače različite stvari koje u svakom slučaju moraju sadržati i nešto ekstremno.
- Majstor sam karatea, džudoa, padobranstva... Zanima me sve ono čime se normalni ljudi ne bave. Zbog toga mi nije bilo teško da se uklopim u sve ovo. Bio sam prvak države u reliju, iza sebe ostavio hiljade kilometara pređenih motorom, a sviram i flamenko gitaru. Neki to ne bi postigli ni za tri života, ali ništa od toga nije bilo obično - kaže kroz osmeh potpukovnik objašnjavajući kako se ovim sportom bave i žene, lepe, uspešne, inteligentne... Jedna od reprezentativki Rusije, supruga tamošnjeg milionera, ima čak šestoro dece. To pokazuje koliko i kod dama radi adrenalin.
- Žene vole agresivan pristup u mnogim stvarima, sviđaju im se muškarci koji znaju šta hoće, a to je važno za svaki segment života. Na prvi pogled vidi se sve, koliko vam je taj neko bitan i koliko želite da vam bude bitan... Žene obožavaju dinamične stvari, adrenalin, pucanje, a s nama se kvalitet provoda podiže na viši nivo koji obični momci ne mogu da organizuju - kaže sportista koji je veoma ponosan i na sportske uspehe svoje ćerke Katarine.
- Svima bih preporučio bavljenje ovim sportom ili sportskim aktivnostima uopšte jer to osposobljava čoveka da radi, kako na svom fizičkom, tako i na psihičkom zdravlju. To je nešto što vas priprema za različite nedaće i sve ono što život sa sobom nosi. Sportista sve to podnosi mnogo lakše nego bilo koji drugi čovek. Ne bih nikada zabranjivao svojoj ćerki da se bavi sportom, a moram da napomenem kako ona vrhunski igra tenis. Ima dvanaest godina, već je osvojila neke pehare i medalje, veoma se ponosi njima i sve ih čuva - zaključuje ovaj uspešan i neobičan čovek.
Moni Marković
