Identitet muzičke zvezde skoro po pravilu uvek je zaključan u unapred zadani i sveopšte prihvaćeni ideal - sex, drugs and rock ’n’ roll. Neki žele da se takvima predstave, a drugi su zaslužni za stvaranje ove fraze. Jedan od njih stoji rame uz rame sa kraljem rokenrola Elvisom Prislijem, ne toliko planetarno popularan, ali i te kako uticajan – neprikosnoveni vladar kantrija Džoni Keš. Za razliku od Presleyja koji se može nazvati američkom svetlošću druge polovine prošlog veka, Keš je bio njena tama. Staložen, na sceni slabo pokretan, prodornog i prepoznatljivog bas baritona, u inat svima uvek odeven kao za sahranu, u crno, pevao je o životu, neretko o njegovim mračnim stranama i hodu po ivici života. Stih: I Shot a Man in Reno Just to Watch Him Die imao je presudan značaj za Kešovu karijeru.
Opisivan kao samo još jedan talentovani Junkie, tokom pedesetih i šezdesetih prerastao je očekivanja i konzervativaca i demokrata - pobedio je duboki jaz između kantrija i rokenrola i postao simbol jednog vremena. Njegov album At Folsom Prison koji je 1968. snimio uživo dok je nastupao u istoimenom zatvoru, prodat je u više primeraka nego Beli album The Beatlesa. Od početka karijere koja je trajala pet decenija, nije menjao svoj stil, ali je poslednjih trideset i pet godina na sceni i van nje bio veran samo jednoj ženi – Džun Karter.
Džoni Keš rođen je 26. februara 1932. kao J. R. Keš u Kingslandu, država Arkanzas, u porodici berača pamuka, oca Raja i majke Keri Keš. Iako je dugo verovao da je Irac, godinama kasnije saznao je da je njegovo poreklo u stvari škotsko, ali i da je jednim delom potomak američkih Čirokija. Posle toga još više je bio naklonjen Indijancima koje je opevao i u nekoliko svojih pesama. Ime je dobio tako što se njegovi roditelji nisu usaglasili oko izbora pa su odabrali inicijale od oba imena koja su želeli da mu nadenu. Keš je bio treće po redu od sedmoro dece. Mladi J. R. imao je prilično srećno detinjstvo, sve do tragičnog dana kada je njegov dve godine stariji brat i očev miljenik Džek smrtno stradao pošto je podleteo pod veliku pilu koja ga je gotovo prepolovila. Umro je nedelju dana kasnije u strašnim mukama. Bog je uzeo pogrešnog sina – bile su reči kojim je Rej opisao smrt svog najstarijeg naslednika.
Ova rečenica mučila je Keša koji je i sam isticao da je njegov brat bio bolji od njega, pametniji, uporniji i sve je radio kako treba. Osećao je krivicu zbog Džekove smrti. U knjizi Cash: The Autobiography, opisao je da je njegov otac tog jutra negde otišao, a majka i on su imali loš predosećaj. Molili su Džeka da ne ide na posao i da s njim krene na pecanje, ali on je insistirao da ipak ode zato što je novac bio neophodan porodici. Na posmrtnoj postelji, Jack je buncao o vizijama raja i anđela. Decenijama kasnije, Keš je govorio da se raduje susretu sa bratom na nebesima i kako je u svojim snovima često viđao Džeka.
Deca su zajedno sa roditeljima išla u polje da beru pamuk, a budući superstar samo je gledao kako da izbegne tu obavezu. Nije ga zanimala farma, želeo je da peca ili da sluša gospel muziku na radiju. To je dodatno iritiralo njegovog oca koji je bio sklon alkoholu, ali je majka pothranjivala ovu njegovu ljubav. Znate, vi možda volite pamuk, njegovu mekoću i kvalitet, ali kad ga ja vidim, setim se i ranica na prstima od trnja koje štite loptice pamuka, kao i bola u leđima koji sam osećao dok sam se po ceo dan saginjao da ga uberem. Imao sam tada oko pet godina. Čudite se kako jedan petogodišnjak može sve to da podnese? Niko te ne pita da li možeš, jednostavno moraš da bi preživeo. Moji su, pre nego što su dobili to polje, bili toliko siromašni da je moj otac morao često da ide u lov na zečeve i veverice kako bi moja majka imala šta da skuva za ručak, a brat i ja smo pecali ribu koju smo nosili kući da se spremi jelo – govorio je Keš koga su ekonomski i lični problemi tokom velike depresije inspirisali i za pisanje mnogih tekstova. Nakon završetka srednjeg obrazovanja, prijavio se u Ratno vazduhoplovstvo u Teksasu gde je obučen za radiošifranta, a neko vreme boravio je u Nemačkoj kao presretač ruskih poruka na Morzeovoj azbuci. Vojska nije primala regrute čije ime se sastojalo od inicijala, pa je on svoje promenio u Džon R. Keš, a 1955. posle potpisivanja ugovora sa Sun Recordsom, odabrao je umetničko ime Džoni Keš. Prijatelji i ženina rodbina oslovljavali su ga sa Džon, a članovi njegove porodice sa J. R. Četiri godine proveo je u službi, a nakon što je postao narednik 3. jula 1954. godine dao je otkaz.
Tokom obuke na klizalištu u San Antoniju upoznao je Vivian Liberto, a mesec dana posle skidanja uniforme oni su se i venčali 18. avgusta 1951. godine u katoličkoj crkvi Svete Ane, u gradu gde su se prvi put i videli. Njen otac nije bio oduševljen svojim zetom jer je smatrao da je Keš preterano čudan i bez vizije za budućnost. Međutim, ipak je poklekao pred ćerkinim molbama. Tokom braka rodile su im se četiri ćerke: Rosanne 1955, Kathlen 1956, Cynthia 1958. i Tara Joan 1961. godine. Preselili su se u Memfis, u državu Tenesi, gde je Džoni radio kao trgovački putnik, ali nikako nije uspevao da nađe kupce za svoju robu. Živeli su na ivici egzistencije, a Vivian mu je to zamerila i molila ga da prihvati stalnu službu u fabrici njenog oca. Međutim, Džoni je to odbijao obećavajući joj bolji život u budućnosti. Kada se jednog dana vraćao kući s posla, na plakatu jednog poslovnog prostora ugledao je natpis: Snimite ploču za četiri dolara.
Iako je to za njega bila zaista velika količina novca, želeo je da pokuša. Danju je radio, a sa prijateljima noću vežbao sviranje. Imao je akustičnu gitaru koju je kupio dok je bio u vojci, kontrabas je svirao Luther Parkins, a bas Marshall Grant. Njih dvojica su bili poznati kao Tennessee Two. Posle izvesnog vremena sakupili su hrabrost i posetili pomenuti studio Sema Filipsa koji je kasnije postao poznat jer je otkrio mnoga slavna imena, između ostalog i Elvisa Prislija. Izveli su jednu od gospel numera koju su uvežbali, ali Filips nije bio zadovoljan. Rekao im je da su lažni i ukoliko žele da uspeju, moraju da odsviraju nešto što je samo njihovo. Johnny je tada otpevao jednu od svojih pesama koju je napisao tokom vojne službe i Sam je bio oduševljen. Iste večeri snimili su svoju prvu ploču koja je objavljena 1955. godine, a na kantri top-listama primetan uspeh postigle su i pesme Hey Porter i Cry Cry Cry. Bio je to početak njegove muzičke karijere koja će mu doneti sreću, tugu i mnogo razočaranja. Njegov sledeći album probio se među prvih pet, a numera I Walk the Line zauzimala je čelnu poziciju. U to vreme intenzivno se družio sa Elvisom i mada je bio veoma popularan, ipak je čeznuo za tim da objavi album gospel muzike. U muzičkoj kući Sun nije nalazio na razumevanje pa je raskinuo ugovor i prešao u Columbia Records gde je njegov singl Don’t Take Your Guns to Town postigao nezapamćen uspeh.
Početkom šezdesetih Keš je putovao na turneje sa popularnim sastavom Carter Family, koju su u to vreme činile majka Maybelle i tri ćerke: Anita, June i Helen. June je poznavao od ranije sa turneje koja se sastojala od dvesta koncerata na koju je išao sa prijateljima Jerryjem Leejem Lewisom, Royom Orbisonom i mladim Elvisom Prislijem. Prvi put su se videli neposredno pre njegovog prvog izlaska na scenu. Naime, sudarili su se iza zavese i njena haljina zakačila se za njegovu gitaru. Pošto ju je voditelj prozvao da izađe na scenu, ona se proderala: Ne mogu da izađem, prikovao me je Johnny Cash svojom gitarom. Tako je snažan i čvrst njegov kaiš! Nakon toga otcepila je komad platna i otrčala, a Cash je ostao bez teksta. June je važila za jednu od najšarmantnijih pevačica tog doba, a Elvis, s kojim se privatno družio, ovako ju je opisao: Posmatraj je, zaista je predivna. Ona poseduje publiku i vlada njome još od vremena kada mi nismo ni znali šta je to gitara. Glavni razlog je to što je kao devojčica nastupala sa roditeljima. Uprkos ogromnoj tremi, Cash je znao da posle tog susreta ništa neće biti kao pre. Bila je to ljubav na prvi pogled. Zavesa se podigla i on je nastupio. Ćutao je minut-dva, a onda izustio rečenicu koju je govorio pre svakog svog nastupa: Zdravo, ja sam Džoni Keš. Publika ga je prihvatila, malo zahvaljujući Džun, a malo i Elvisu koji je za njega uvek imao reči hvale kada bi nastupao pre njega. Revanš je bio isti i kada bi situacija bila obrnuta. Cash je od početka znao da su njih dvojica različiti i nikada se nije takmičio jer je Elvis na sceni bio neprikosnoveni zabavljač. Često je takvu svoju odluku pravdao rečima da mu je kantri uvek bolje ležao. Loš odnos sa suprugom kojoj je obezbedio veliku kuću kao iz bajke u kojoj nije često boravio, platonska ljubav prema June koja je takođe bila u braku i sporan odnos sa ocem, gurnuli su ga u okrilje narkomanije. Tokom jedne žurke na parkingu iza sale gde su nastupali, ponuđen mu je amfetamin i barbiturat uz objašnjenje da će lakše ostati budan i da ga i Elvis koristi. Počeo je aktivno da konzumira tablete u kombinaciji s alkoholom. Prijatelji su zbijali šale o njegovoj nervozi i burnoj naravi, a većina ih je ignorisala očigledne simptome teške narkomanije. U seriji The Johnny Cash Show tvrdio je da je probao sve droge koje su bile dostupne. Često je bio agresivan, lomio je stvari, pucao iz pištolja... Iako nikada nikog nije fizički povredio, njegova žena Vivijan sve je više brinula zbog takvog ponašanja, a ljubomora izazvana njegovom bliskošću sa June u kombinaciji sa zavisnošću od tableta, doveli su do razvoda krajem 1966. godine.
Nekoliko meseci pre toga došao je i u sukob sa zakonom, što je doprinelo njegovom imidžu elegantnog odmetnika. Naime, Cashov kamionet zahvatila je vatra, što je prouzrokovalo šumski požar koji je uništio veliki deo nacionalnog parka Los Padres u Kaliforniji. Tom prilikom od ukupno 53 ugrožena kondora, stradalo je njih 49. Kada ga je sudija pitao zašto je to uradio, odgovorio je: Nisam to učinio ja, već moj kamionet, a on je mrtav pa ne može da vam odgovori. I nije me briga za vaše proklete žutokljunce. Vlada ga je tužila, a slučaj je zaključen dogovorom da platiti 82.001 dolar. Iako je pomno negovao imidž romantičnog razbojnika, nikad nije služio zatvorsku kaznu. Najneslavniji sukob sa zakonom dogodio se na turneji 1965. godine kada su ga uhvatili policajci iz odela za narkotike. Osumnjičili su ga da je krijumčario heroin iz Meksika, koji je krio u kutiji za gitaru. Osuđen je na uslovnu zatvorsku kaznu, a hapšen je i zbog upada na privatni posed kako bi ubrao cveće. Šezdesete su za njega bile zaista teške...
Glas ga je izdavao jer mu je grlo bilo suvo zbog amfetamina. Otkazivao je nastupe, a jedina svetla tačka toga doba bila mu je Džun. Pošto je živeo kao pseto, spavao na ulici i neprestano se drogirao, rešio je da povuče crtu. Kupio je kuću na obodu jezera, a Džun, njena majka Mejbel i otac Ezra preselili su se kod njega kako bi mu pomogli da se oslobodi narkomanije. Dilere su iz dvorišta terali sačmarama, a Džoni je prošao kroz agoniju odvikavanja, ali je bio izlečen. Nekoliko puta je prosio June, ali ona nije pristajala da se uda za njega zbog pevačeve mračne i nestabilne prirode. Plašiš se ljubavi, vezivanja i života u mojoj debeloj senci – rekao joj je jednom prilikom, a ona mu je odbrusila da je debela jedino njegova zadnjica. Prvi nastup posle odvikavanja imao je sa Carterima u Londonu 22. februara 1968. godine, kada je ponovo zaprosio June i to pred publikom. Pristala je i oni su se venčali sedam dana kasnije u Franklinu, u Kentakiju. Odabrali su jednu manju crkvu u okolini Nešvila zbog toga što su ga tu smatrali sebi jednakim, a ne slavnom ličnošću. Posle venčanja sinula mu je zanimljiva ideja - želeo je da peva zatvorenicima i to je učinio 1968. izazvavši gnev čitave nacije i ljudi iz svoje izdavačke kuće. Otišao je u zatvor Folsom i tamo održao koncert. Uspesi su se nizali jedan za drugim, a njegov sin John Carter Keš koga je dobio sa June činio ga je neizmerno srećnim. Početkom osamdesetih ponovo se navukao na tablete i u jednoj od epizoda na imanju, umislio je da noj frkće na njega. Krenuo je da ga udari štapom, ali noj ga je oborio na zemlju i kljunom mu probušio stomak. Prošao je sa nekoliko slomljenih rebara i ožiljkom. To nije bio kraj njegovim zdravstvenim problemima jer je 1988. zamalo umro od upale pluća, a tom prilikom ugrađena su mu i dva bajpasa. Odbijao je da pije lekove protiv bolova iz straha da ponovo ne postane ovisnik. Početkom devedesetih saznao je da boluje od retke vrste Parkinsonove bolesti. Prestao je da ide na turneje i vreme je provodio sa June, porodicom i prijateljima na imanju koje je imao na Jamajci. Na velikom koncertu 1999. godine počast su mu odale mnoge kolege, među kojim i Bob Dilan, Kris Ajzak, Vajklef Džin, Nora Džons, Kris Kristoferson, Vili Nelson, U2 i drugi. Na kraju nastupa Keš je izašao na scenu i posle mnogo godina zapevao. Posle dugogodišnje borbe sa bolešću, upalama pluća i dijabetesom, legendarni Džoni Keš umro je 12. septembra 2003. godine. Njegova supruga i ljubav života umrla je svega četiri meseca ranije. Pokopan je pokraj nje u Hendersonville Memory Gardensu nedaleko od svog doma u državi Tenesi.
Moni Marković
