Kada je protekle subote osvojila srebrnu medalju u disciplini malokalibarska puška trostav na Olimpijskim igrama u Londonu, reprezentativka u streljaštvu Ivana Maksimović preko noći je postala ljubimica nacije jer je Srbiji donela 100. medalju. Ova simpatična devojka kojoj je ovo bilo prvo učešće na najprestižnijem sportskom takmičenju rođena je u Beogradu 2. maja 1990. godine u pravoj sportskoj porodici jer je otac Goran proslavljeni strelac koji ima zlatno odličje sa Olimpijade u Seulu 1988. godine i selektor streljačke reprezentacije Srbije, a majka Miribana bila je dugogodišnji reprezentativac u streljaštvu, a sada je njen lični trener. U intervjuu za Story Ivana nam je priznala da je njen život bio pun odricanja zarad vrhunskih rezultata, ali i kako priželjkuje da nađe pravog mladića.
Story: Prošlo je nekoliko dana od vašeg velikog trijumfa. Kako se sada osećate?
- Sada kada su se slegli utisci mogu da kažem da sam jako srećna, uzbuđena i da i dalje ne mogu da verujem, iako mi slike sa takmičenja i lica mojih roditelja naviru svakog trenutka, pa se naježim i suze same krenu… Ovo je najlepši osećaj u mom životu.
Story: Da li ste sanjali o tom trenutku?
- To je otkako sam počela da se bavim ovim sportom uvek bio moj san i cilj kome sam težila, pošto je tata Goran osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine. Od mene na Olimpijadi niko ništa nije očekivao, niti sam bila preambiciozna, iako sam bila svesna da možda mogu da napravim neki uspeh jer mi je proteklih meseci dobro išlo. Odradila sam samo ono što sam trenirala tako da sam presrećna zbog svega.
Story: Streljaštvo mnogima deluje kao muški sport. Kakav je osećaj držati pušku u rukama?
- Fantastičan. Čim sam uzela pušku u ruke pre deset godina, znala sam da je to moj poziv i da baš to želim da radim. Osećam se snažno, moćno i hrabro kada držim oružje u ruci jer nemam potrebu da imam druge zaštitnike pored sebe. Kao da sam na krovu sveta.
Story: Jeste li bili buntovnica ili uvek dobra devojčica?
- Od malih nogu igrala sam se autićima i pištoljima pored barbika. Nisam bila baš antihrist, ali ni mirno dete jer sam uvek bila spremna za akciju i igranje loptom. (Smeh) Ali, uvek sam bila tatina ćerka i princeza.
Story: Da li je vaše detinjstvo bilo puno odricanja?
- Bilo je jako srećno jer sam uz sebe imala roditelje koji nijednog sekunda nisu želeli da me prepuste lošim stvarima. Moglo bi se reći da sam bila pod staklenim zvonom jer je sve oko mene bilo ružičasto i savršeno. Sada sam im zahvalna na tome jer su me vaspitali kako valja. S druge strane, bilo je mnogo odricanja... Sećam se kako zbog treninga ili takmičenja nisam mogla da izađem napolje kada su moji drugari išli da se druže ili igraju žmurke, bilo je puno propuštenih ekskurzija... Tada mi je bilo teško i mislila sam da je to smak sveta. Ali sada kada se osvrnem i pogledam iza sebe, smatram da je vredelo i opet bih sve ponovila.
Story: Kada je bilo najteže?
- Bilo mi je teško kada su mi godinu za godinom, bukvalno za dlaku, izmicala finala i medalje na evropskim prvenstvima. Tada sam se često pitala zašto nemam sreće kad toliko radim i zašto neće da me krene... Ali nisam odustajala jer nisam takav tip osobe. Istina je da teško prihvatam poraze, što je moja mana, ali drago mi je što sam istrajala jer se sada sve isplatilo.
Story: Pobedu ste posvetili bratu Marku koji je u tom trenutku bio na letovanju u Crnoj Gori.
- On je mlađi od mene četiri i po godine, ali smo veoma bliski. Jako sam želela da i on bude sa nama u Londonu, ali nažalost nisam mogla to da mu omogućim i zato je ova pobeda za njega. On mi je, osim roditelja, najveća podrška. I sam je pre dve godine počeo da se bavi streljaštvom pa zna koliko treba odricanja i truda, tako da je zaslužio posvetu.
Story: Mislite li da ste rođeni pod srećnom zvezdom?
- Sada mogu reći da jesam jer su mi se svi snovi koje sam zamišljala ostvarili. Čak sam i malo uplašena zbog sreće koju osećam i slatke neizvesnosti zbog povratka u Beograd. Imamo razloga za slavlje jer sto medalja za Srbiju do sada nije malo.
Story: Ostvario vam se i san da upoznate Novaka Đokovića.
- To mi je bila najveća želja otkako sam došla u Olimpijsko selo. Nole je moja inspiracija mesecima unazad. Njegov poster držim u sobi i gledam sve njegove mečeve jer deluje kao mentalno jaka osoba i jednostavan čovek koji sve može. Sreli smo se dva puta i opušteno pričali o životu. On je predivan dečko, baš kako sam i mislila. Žao mi je što nismo mogli više da se družimo, ali nadam se da će biti prilike.
Story: Odajete utisak dominantne devojke. Jeste li takvi i u privatnom životu?
- To ne bih znala da kažem, ali sam veoma druželjubiva, volim da izlazim sa prijateljima ili idem u bioskop.
Story: Koliko vam je važna emotivna stabilnost?
- Mislim da je to važno za postizanje dobrih rezultata, naročito u mom sportu gde su direktno povezani mozak i emocije. Najbitnija je podrška porodice i da bliski prijatelji imaju razumevanja ukoliko im se zbog obaveza ne javljate nedelju dana. Kada imate oko sebe ljude koji veruju u vas, a ako je tu i osoba koju volite, a pored koje ste srećni, onda nema ništa lepše od toga.
Story: Da li postoji takva osoba u vašem životu sada?
- Jako sam zaljubljena, ali nisam u vezi.
Story: Kakav mladić može da vas privuče?
- Poučena svojim ranijim iskustvom, znam da je najbitnije da ima razumevanja za sport kojim se bavim. Verujem da ljubav može sve da prebrodi kada postoji obostrano poverenje, pa čak i odsustva zbog putovanja. Mislim da ne postoji ništa lepše od dečka koji zna da voli i razume moj poziv.
Story: Da li je tačno da tokom takmičenja morate da se odreknete razmišljanja o privatnom životu, pa čak i seksa?
- Iskreno, što se mene tiče, nije baš toliko rigorozno, ali tačno je da na samom meču morate biti potpuno koncentrisani. Imam dnevne treninge, ali nemam prevelika odricanja u odnosu na druge vrhunske takmičare. Ali, ako je to cena uspeha, spremna sam na nju. Odabrala sam taj put i ne želim da se žalim jer je to ono što volim da radim.
Story: Sa dvadeset i dve godine postali ste dobitnik nacionalne penzije. Kako sebe vidite u budućnosti?
- Nisam bila svesna da sam uspela da ostvarim to nacionalno priznanje, to mi je tek na kraju spomenula jedna prijateljica iz tima. I to je uspeh jer svi mi težimo da se obezbedimo za ceo život. Sada nemam neke planove, već samo želim da se vratim kući, proslavim sa svojima i što duže uživam u tom osećaju. Ali, volela bih da kupim stan i da se osamostalim i, ko zna, možda nađem nekog dečka pa da i po tom pitanju budem mirna i vodim normalan život kao mnogi sportisti.
MINI INTERVJU - Goran Maksimović
Medalja moje ćerke je vrednija od moje
Story: Jeste li mogli da zamislite da će posle vas doneti drugu medalju u kuću?
- Potajno sam se nadao, ali pošto su ovo bile Ivanine prve Igre, cilj nam je bio samo da uđe u finale jer je cele godine imala dobar rezultat vazdušnom puškom. Izvukla je više od svog maksimuma, stvarno sam presrećan i mislim da je sada njena medalja vrednija nego ona moja zlatna.
Story: Da li je ona uvek pokazivala želju da se bavi sportom?
- Jeste. Počela je da trenira streljaštvo sa jedanaest i po godina, ali je nakon godinu dana prestala jer joj se nije svidelo. Ipak, kada je posle nekoliko meseci počela nova sezona, poželela je da se vrati. Tada sam joj dao rok od jednog dana da se odluči, rekavši joj da ako krene u tom pravcu nema povratka i da se gura do kraja. Od mene i supruge nije trpela pritisak, već je sama odlučila šta želi i uložila je ogroman trud da se nađe ovde gde je sada.
Story: Kako ste uspevali da finansirate njene treninge?
- Teško. Bio sam selektor do 2005. godine, ali pošto se nisam dogovorio sa Savezom za nastavak saradnje, otišao sam u Grčku da radim da bih popravio kućni budžet jer u Srbiji nije moglo da se živi od moje plate, a supruga tada nije radila. Tamo sam proveo dve godine pa sam se opet vratio u Savez, a kada su došla i nacionalna priznanja, moglo je lakše da se živi i bila je normalnija situacija. Za ovaj poslednji olimpijski ciklus dugujemo ogromnu zahvalnost Olimpijskom komitetu Srbije i Ministarstvu omladine i sporta koji su dali sredstva tako da smo imali sve što nam je trebalo, kao nikada do sada.
Story: Kolike zasluge za Ivanin uspeh pripadaju vašoj ženi?
- Ona je zaslužnija od mene. Pratila je Ivanu u klubu, na svim pripremama i međunarodnoj sceni, tako da je isterala šest godina da se dođe do ovoga. Najviše je propatio mlađi sin Marko koji je mnogo puta ostajao sam kod kuće ili sa mojom majkom, pa je ovo poklon za njega. On će u oktobru napuniti osamnaest godina i već je nekoliko godina u našem sportu, a videćemo dokle će dogurati.
Story: Da li je vas i Miribanu spojilo streljaštvo?
- Da, upoznali smo se početkom osamdesetih, a počeli smo da se zabavljamo šest meseci pre Olimpijskih igara u Seulu 1988. Venčali smo se 1990. godine, a onda su došli Ivana pa Marko. Miriban je bila strelac u klubu Partizan gde sam i ja trenirao.
Story: Šta joj priželjkuje kao otac i selektor u budućnosti?
- Da nastavi karijeru, a nadam se da će sa uspehom izgurati još dva olimpijska ciklusa. Onda treba da dođe na red porodica, kao i završavanje fakulteta. Za sada joj dobro ide jer je na trećoj godini studija turizma i hotelijerstva i Više sportsko-zdravstvene škole.
Jelena Kulović
