Ako po definiciji odnos majke i ćerke podrazumeva mnogo ljubavi, razumevanja i posvećenosti, kada je reč o našoj atletičarki Ivani Španović (22) i njenoj mami Vesni (47), tu je utkano i nešto više – na prvom mestu neobična simbolika koja mu daje posebnu draž. Ova uspešna sportistkinja nasledila je od svoje mame mnogo karakternih osobina, ali i takmičarski duh kojim hrabro krči put svetke slave, možda baš one koju Vesna pre tačno tri decenije kao jugoslovenska rekorderka u sprintu nije uspela da ostvari. A baš tada, kada je zbog porodične tragedije bila prinuđena da na svoju atletsku karijeru stavi tačku, Vesna nije ni slutila da će jednog dana njena naslednica nastaviti upravo tamo gde je ona stala.
- Nekad mi se čini da je život ispričao neobičnu priču o tome kako je Ivana produžila moju sportsku karijeru tamo gde se ona prekinula i nastavila neku svoju, bajkovitu, priču kojoj se ne nazire kraj. Drago mi je da je odabrala ovaj put koji mi je dobro poznat, ali on ostavlja čoveka samog na vetrometini sa svojim limitima i iskušenjima. Želim da verujem kako smo obe napravile slobodan izbor, a sigurno je da dete koje je odrastalo uz sportske priče lakše donosi odluku da to postane deo njegove svakodnevice. Genetika je čudo, ali afiniteti, sklonosti i sklop ličnosti još su važniji - priča Vesna s osmehom na licu slušajući anegdotu o tome kako je njena naslednica ušla u svet atletike.
- Oduvek me je privlačilo nadmetanje sa drugom decom. Kao velikog individualca, zanimao me je jedino sport gde je sve moralo da zavisi isključivo od mene i jedino sam atletiku uspevala mirno da pratim pored televizora. Mamine medalje nisu me interesovale toliko koliko opklada između nas dve da ću joj srušiti lični rekord. Nedugo zatim dobila sam opkladu i prvi mobilni telefon! Bilo mi je samo trinaest godina – opisuje Ivana.
Priči o nasleđu majke i ćerke prethodio je i uspeh Vesnine mame Ljiljane koja se takođe bavila sportom, ali je sudbina uredila tako da se od svoje ćerke prerano rastane i ne doživi da upozna svoju unuku.
- Moja mama je igrala ženski fudbal, ali i rukomet, što je Ivana od nje nasledila. S druge strane, moja ljubav je bila disciplina skok udalj, ali ipak sam se takmičila kao sprinterka i sa sedamnaest godina postala prvakinja one stare Jugoslavije u kojoj je konkurencija bila žestoka. Nazivali su me talentom koji obećava, ali uspeh nije potrajao. Moja majka je iznenada umrla od izliva krvi na mozak i ceo život mi se u trenutku preokrenuo. Inače, pored oca alkoholičara imala sam katastrofalno detinjstvo u kojem sam trenutke spokoja doživljavala jedino kada sam bila na takmičenju ili pripremama. Posle majčine smrti otac me je isterao iz stana, a zahvaljujući tetki, maminoj sestri, završila sam srednju školu i imala sreću da već sa devetnaest godina dobijem posao i zaposlim se kao trgovac. Zato sada kažem da je Ivana samo nastavila tamo gde sam ja stala, a i dan-danas kad ona trči, ja ne mogu da sedim: adrenalin mi skoči, vičem i dobacujem sa tribina... Ako je na stadionu tišina, ona se posle ljuti – s ponosom opisuje Vesna koja i u Londonu na Olimpijskim igrama bodri svoju ćerku sa tribina. U britansku prestonicu nije otputovala samo kako Ivanina mama, već i kao ambasador kampanje Hvala mama kojom kompanija P&G proslavlja ulogu majki u podizanju olimpijaca.
- Osećaj koje samo majke imaju naprosto je nezamenljiv. Novinari su za Ivanu govorili da je sa druge planete i čudo od deteta. Čudno je da sam i ja poverovala u tu priču. Ona je po mnogo čemu jedinstvena, svoja i ako postoji genetsko pamćenje, onda je to pokupila iz mnogo generacija koje su joj prethodile. Znam da je moja ćerka rođena za svetski vrh. Na Olimpijadi je dovoljno da uđe u finale, ali ja znam da je 2016. njena godina – sigurna je Vesna, čija je naslednica rano naučila zakonitosti sporta i života.
- Život je satkan od sitnica, uspona i padova. Sa svoje 22 godine ne dozvoljavam sebi da se previše opterećujem onim lošim stvarima. To je sastavni deo života i nemoguće je da sve ide uzlaznom linijom. Ima teških trenutaka, ali s obzirom na to da ne živim od starih uspeha, već samo za nove, uz podršku porodice, meni dragih ljudi i prijatelja lakše prevazilazim pehove i loše situacije. Oduvek stremim ka vrhu i ne postavljam pitanja da li je meni mesto na takmičenju poput Olimpijade. Trema uvek ima, ali ona je pozitivna. Uvek je izazov igrati se na zaletištu – priča Ivana kojoj je, pored roditelja, njen tri godine stariji brat Nemanja velika podrška.
- Ja imam najboljeg brata na svetu – glasi parola kojom se i ja služim. Nemanja je uvek bio tu kada roditelji nisu: da me pošalje ranije kući sa igrališta, pojede slatkiše umesto mene... Obožavam ga jer je uvek uz mene i on je moj veliki oslonac. S obzirom na to da se nekad vidimo samo jednom ili dva puta mesečno, svako naše druženje je posebno. Obožavam vreme koje posvećujem svojoj porodici jer jedino tada ne razmišljam o drugim stvarima. Budući da sam sa osam godina prvi put tri nedelje otišla na pripreme i da se od tada broj dana van Srbije samo povećava, veoma rano sam se osamostalila. Moje odrastanje u Zrenjaninu bilo je divno, a iako od pre nekoliko godina živim u Novom Sadu, nijednog trenutka nisam osetila da sam, što se tiče kuće, ostala za nešto uskraćena. Samim tim što ne provodimo mnogo vremena zajedno, čini mi se da smo još bliži i privrženiji jedni drugima. Roditelji su pre svega moji najveći prijatelji – kaže Ivana kojoj je u osamostaljivanju najviše pomogla mama. Tata Ljubiša je rekreativno igrao fudbal i košarku, a danas radi u administraciji Urgentnog centra u Zrenjaninu.
- Deca su mi dva oka u glavi i znam da nikada svesno nisam pravila razliku među njima. Ivana i ja smo sličnog temperamenta, dok je Nemanja na tatu. Obe smo Bikovi u horoskopu. Za njih je karakteristično da plaču između četiri zida, a kad izađu među ljude, imaju onaj karakteristični imidž nedodirljivih i prkosnih osoba. Ivana je moja mala princeza i to je uloga u kojoj se obe dobro osećamo. Dovoljno je da se pogledamo i sve mi je jasno. Po SMS poruci prepoznam kada kod nje nešto nije u redu. Jednom je bilo dovoljno da preko telefona čujem da nije dobro i odmah sam krenula za Novi Sad. Pozvonila sam na vrata i sakrila se, a na pragu sam ostavila ogroman buket cveća i velikog plišanog medu. Prepoznala je da sam to bila ja jer sam slične akcije priređivala i dok je išla u školu. Nasred časa bi joj stigao ogromni buket cveća i ona bi ostajala zbunjena – kaže Vesna koja je sa svojom naslednicom izgradila odnos pun poverenja.
- Poverenje je najbitnija stvar u bilo kojoj relaciji među ljudima i samo ono dovodi do kvalitetnog odnosa. Vaspitanje deteta podrazumeva da se bavite svojim potomkom, osluškujete njegove potrebe... Nisam toliko insistirala na poslušnosti, već sam želela da Ivana iznosi svoje mišljenje i stavove, da joj snaga argumenata bude ispred želje da nešto ostvari. Nisam bila stroga, ali ni preterano popustljiva. Učila sam je da čime god u životu da se bavi, mora da bude srčana, posvećena i maksimalno fokusirana do samog kraja. Nemam ambicije da s njom delim uspeh za koji je samo ona zaslužna, ali zato delimo trenutke sreće, zadovoljstva i samo ponekad tuge ili razočarenja – ističe Vesna i kaže da se nije mešala ni u ćerkin izbor kada je reč o njenom emotivnom partneru Vladimiru koji se takođe bavi sportom.
- S obzirom na to da nisam pogrešila u izboru, ona se ni sada ne meša. Inače, stremim ka sigurnosti u svim vezama, bila da je ona porodična, prijateljska, poslovna ili ljubavna. Stabilnost je veoma bitna za mene, a sa svojim dečkom sam u dugogodišnjoj vezi. U njemu imam podršku i razumevanje koji su mi neophodni. On je personalni trener u svom fitnes centru i zajedno super funkcionišemo – otkriva Ivana koja se u razgovoru uvek vraća sportu.
- Sport mi diktira način života. Stekla sam određeno znanje i iskustvo kojim se koristim, kako na stazi, tako i van nje: od ishrane do odmora, koncentracije, uspostavljanja balansa između tela i uma... Trening je moj ventil ma kakvo osećanje preovladavalo pre toga! Ovo je bio isključivo moj izbor i sve dok sam mu podređena, hiljadu odsto ne razmišljam da li sam propustila nešto drugo u životu. Ovo je samo jedna od etapa, ali uživam i prihvatam sve izazove s kojima se sukobljavam – priča atletičarka čija se mama posle dvadeset godina rada u trgovini ipak vratila sportu kroz rad u svojoj školici atletike.
- Sada radim ono o čemu sam maštala kao mala. Okružena sam malom decom koju obožavam. Ne samo da sam im trener, već i vaspitač, a ona mi uzvraćaju neverovatnom energijom koja doprinosi mom divnom osećaju. Bilo bi lepo da Ivana jednog dana dobije ćerku jer verujem da će je njeno dete sigurno naslediti – zaključuje Vesna.
Jasmina Antonijević
