Majstor napetosti i filmske jeze, inovator filma i otac savremenog psihološkog trilera koji i danas, nekoliko decenija kasnije, uprkos razvoju specijalnih efekata publiku ostavlja bez daha, Alfred Hičkok, po mišljenju mnogih najuticajniji je filmski radnik svih vremena i svakako jedan od najvećih reditelja u istoriji filma. I sam je kao i njegove intrigantne priče poseban spoj kontradikcije, duhovit, britak, direktan ponekad brutalan i neretko ekscentričan u ophođenju sa okolinom, a sa druge strane asocijalan i opterećen mnogim fobijama koje su ga pratile od najranijih dana. U gotovo šest decenija dugoj i bogatoj karijeri režirao je više od 50 filmova, od koji je 16 imalo 50 nominacija za Oskara.
Rođen je u istočnom Londonu 13. avgusta 1899. godine, svega dan pre svoje buduće supruge Alme Revil, kao treće dete u porodici Eme i Viliama Hičkoka. Imao je još i starijeg brata i sestru, ali sa njima nikada nije bio blizak. Otac, trgovac voćem i povrćem, i majka bili su irski katolici nižeg srednjeg sloja, a on je odgajan u strogom katoličkom duhu.
- Bili su katolici, što je u Engleskoj samo po sebi vrlo ekscentrično, a voleli su i pozorište pa su mladog Hičkoka odmalena vodili na predstave i zahvaljujući njima razvio je zanimanje za dramu, odnosno film. Njegov otac bio je vrlo strog čovek i uvek je zahtevao red i disciplinu, ali ga Alfred uprkos svemu ne pamti kao strogog već više kao živčanog čoveka. Kada je imao pet godina otac ga je poslao u policijsku stanicu sa porukom, a kada je načelnik pročitao papirić koji je doneo, zaključao je Alfreda u ćeliju uz upozorenje: To je ono što se dešava lošim dečacima. Od tada je stekao iracionalan strah od policije i službenika.
- Moja žena zna da se skamenim od straha kada ugledam policajca.
Nezgodna epizoda sa policajcem bila je navodno razlog i što nikada nije naučio da vozi jer je na taj način sprečio mogućnost da ga policija zaustavi. I sa majkom je imao neobičan odnos. Jedna od svakodnevnih dužnosti bila mu je da joj svake večeri stojeći na ivici njenog kreveta odgovara na pitanja šta je tog dana radio. Kada bi učinio nestašluk satima je morao da stoji, a taj ritual nastavljao se i kada je odrastao. Kao vrlo mlad upisao je u jezički institut u Londonu St. Ignatius College, strogu školu koja je takođe doprinela razvoju njegovih strahova. Jedini način da se rešim svojih strahova jeste da o njima snimam filmove. Koledž je bio vrlo zahtevan, ali je Alfred uvek uspevao da bude među pet najboljih učenika, a profesori ga pamte kao odsutnog mladića. Ipak, obožavao je da krade jaja svojim profesorima kako bi gađao njihove prozore. Kada bi oni pokušali da saznaju šta se dešava, on bi stojeći pod prozorom, nevinog izraza na licu tvrdio kako nije ništa video. Koledž je napustio sa četrnaest godina jer je želeo da postane inženjer pa je uz blagoslov roditelja upisao inženjerstvo i navigaciju, ali nije diplomirao. Godinu dana nakon očeve smrti, čim je napunio šesnaest godina, počeo je intenzivno da se zanima za film, a tada je dobio i prvi posao u telegrafskoj firmi.
I dalje kao ni u najranijim danima nije voleo da se druži sa vršnjacima, a kamoli sa suprotnim polom, a pošto je bio debeljuškast i visok svega 170 cm, često se šalio na svoj račun: Bio sam neobično neprivlačan mladić.
Priznao je da sa devojkom nije izašao sve dok se nije oženio, a o ženama je znao veoma malo. O tome govori i anegdota sa snimanja jednog od njegovih prvih filmova. Hitchcock je tada bio dvadesetpetogodišnjak, a glumica je i trebalo da odigra scenu u vodi. Iako se svojski trudila da mu objasni da zbog ženskih problema tog dana ne može da snimi scenu, Alfred nikako nije shvatao šta to ona pokušava da mu kaže.
Radio je kao scenarista, dizajner, direktor scenografije da bi 1925. debitovao kao reditelj filma Vrt užitaka. Ipak, kao svoj debitantski film navodi Stanara mračnu priču o Džeku Trboseku. To je prvi film u kome se pojavio pred kamerom započevši tako niz kratkih pojavljivanja koja će postati njegov zaštitni znak. Na početku filmske karijere sreo je i buduću suprugu sa kojom je proveo čitav vek i koja je imala veliki uticaj na njegov rad.
Alma Revil odmalena je radila u filmskoj struci i stekla je reputaciju darovite montažerke, dobrog scenariste i glumice. On je, kako je za sebe govorio, bio običan dostavljač kome su svi zatvarali vrata pred nosom, a ona je već tada bila uspešna. Dok nije dobio posao koji je bio bolji od njenog nije se usuđivao ni da joj se obrati.
- Za Engleza je nezamislivo da ima ženu koja radi važniji posao od njega.
Kada su započeli vezu, Alma je bila glavna osoba iz senke, tih i predan saradnik čije je mišljenje cenio ispred svega. Zaprosio ju je 1923. godine tokom putovanja brodom.
- Ležala je na gornjem krevetu kabine dok se brod očajnički ljuljao, baš kao i Alma koja je patila od morske bolesti. Vraćali smo se iz Nemačke u London gde sam upravo završio snimanje filma. Nisam se usudio da održim kitnjast govor zato što sam se bojao da će pomisliti da govorim scenario za film. Ispalo je tako da je zastenjala, klimnula glavom i podrignula. Bila je to jedna od mojih najbolji scena. Almin pristanak za mene značio je pravi trijumf.
Venčali su se posle tri godine, a dve kasnije rodila im se ćerka jedinica Patricija. Nakon snimanja prvog pravog celovečernjeg zvučnog igranog filma Ucena postao je najbolje plaćen filmski reditelj. Britansko razdoblje trajalo je do 1937. i u tom periodu snimio je filmove Čovek koji je premalo znao, 39 stepenica, Jamajka...
Kada je buknuo Drugi svetski rat, on je 1939. godine zakucao na vrata Holivuda, ali svi veći američki studiji su ga odbili. Pošto nije pristao da snimi Titanik jer nije uspeo da pronađe brod adekvatan za snimanje, odlučio je da ekranizuje Rebeku, jedini film za koji je dobio Oskara. U početku je snimao drugorazredne filmove sa lošim glumcima, ali se situacija nakon Sumnje i Sabotaže promenila. Uspeh tih projekata dao mu je prilike za eksperimente poput Čamca za spasavanje gde se ponovo pojavio pred kamerama, ali na fotografiji u novinama. Razlog za takvo pojavljivanje bila je činjenica da je imao mnogo kilograma.
- Ja sam jednostavno jedan od onih nesrećnika koji, čim slučajno pojede komad indijskog oraha, dobije 10 kg.
Neki njegovu potrebu za hranom dovode u vezu sa brojnim strahovima i anksioznošću. Poznato je da je patio od neobične fobije, ovofobije, straha od jaja. Najteži je bio tridesetih godina, kada je imao 140 kg. Nakon tog perioda uspeo je da smrša, ali mu je kilaža stalno varirala. Obožavao je odreske i sladoled, kao i cigarete koje su bile njegov zaštitni znak, zbog čega je prvi put završio u bolnici 1957.
- Čovek ne može živeti samo od ubistava. Potrebna mu je pažnja, odobravanje, podrška, a povremeno i izdašan obrok.
Pedesete su najproduktivniji period njegovog razvoja, kada su nastala dela poput Nazovi M radi ubistva, Drž’ te lopova, Prozor u dvorište, Vrtoglavica, Sever, severozapad i Psiho. Tada je otpočeo saradnju i sa zvezdama poput Kerija Granta, Džejmsa Stjuarta, Ingrid Bergman, Grejs Keli... Posebno su bile intrigantne njegove ženske junakinje za koje je birao ledene plavuše koje ne nose seksualnost oko vrata poput jeftinog nakita.
- Plavuše su najbolje žrtve, one su poput prvog snega na kojem se ukazuju tragovi krvi. Oči moraju biti široke, lice ovalno, ne predugačko. Više mi se sviđa žena koja ne pokazuje odmah sve i koja se ne nameće fizičkim atributima. Treba napraviti razliku između krupne prsate plavuše i ženstvene plavuše koja poseduje prefinjenost. Možda upravo u tome leži razlog što više volim plavuše.
Važio je za reditelja neprijateljski nastrojenog prema glumicama. Svojevremeno je izrazio divljenje prema Voltu Dizniju što svoje glumice, ako mu se ne sviđaju, može da pocepa i nacrta nove. A poznata je ostala i izjava da su glumci velika stoka.
Kao pravi engleski džentlmena na setu je uvek bio u odelu, a britanski ritual ispijanja čaja je modifikovao - prazne šoljice zajedno sa tanjirićima bacao je preko ramena. Ostao je upamćen i po svojim neslanim šalama: odeven u žensku haljinu plašio je glumice, a saznavši koje su fobije članova ekipe, poput straha od miševa ili zmija, ostavljao bi im kutije pune istih. Tako je snimio odgovarajući vrisak za ubistvo pod tušem u Psihu.
Sve lošije zdravlje obeležilo je poslednje dve decenije njegove karijere kada je snimio Ptice, Marnie, Frenzy i Porodičnu zaveru svoj poslednji film.
1967. godine dobio je nagradu Irving Thalberg za životno delo, a tom prilikom održao je najkraću zahvalnicu rekavši samo: Hvala. Godine 1979. dobio je još jednu nagradu za životno delo, ali tada je pohvalio svoju životnu saputnicu.
- Da krasna gospođa Revil nije prihvatila životni ugovor bez odstupnice, gospodin Alfred Hičkok možda bi i danas bio na istom ovom mestu, ali ne za ovim stolom, već kao jedan od konobara u dvorani - rekao je tada. Samo godinu dana kasnije preminuo je u svom domu u Los Anđelesu, mirno, u snu, od zapaljenja bubrega uz ćerku i suprugu koja ga je nadživela.
