Zavodio je i žene i muškarce, bio je 4. najveća filmska zvezda na svetu: Životna priča velikog holivudskog buntovnika

Za njega kažu da je mogao da igra sve žanrove i sve uloge 

Holivudska zvezda pedesetih godina, čuveni Marlon Brando, promenio je samu umetnost snimanja filma. Uveo je revolucionarni metod glume i nekonvencionalne navike, ali ne bez ličnih i profesionalnih izazova.

 

Rođen je 3. aprila 1924. godine, a danas bi proslavio svoj 99. rođendan. Tim povodom zavirili smo ne samo u njegovu blistavu karijeru, već i u život i pikanterije iz njega koje su javnosti manje pozante. 

 

Marlon Brando je bio legendarni američki glumac sa izuzetno bogatom i uspešnom karijerom. Bio je dvostruki dobitnik Oskara, a svrstava se, sa pravom, među najuticajnije glumce 20. veka.

 

 

Marlonova majka, Dodi, bila je glumica i administrator pozorišta i čvrsto je podržavala strast svog sina uprkos njegovom ocu koji nije odobravao. Njegova starija sestra Džoslin prva je započela glumačku karijeru, a karijeru je nastavila na Brodveju i pojavila se u nekoliko uspešnih filmova.

 

Brando je imao samo 11 godina kada su mu se roditelji razveli. Bio je bliži sa bakom nego sa majkom, i upravo je ona bila ta koja je primetila njegov talenat za glumu – Brando je od malih nogu bio vešt imitator, pa je rano razvio veštinu oponašanja ljudi koji su ga okruživali.

 

 

Brando je imao burno detinjstvo. Izbačen iz svoje prve srednje škole u ​​Ilinoisu jer je vozio motocikl kroz hodnike. Zbog toga je sa 16 godina poslat u vojnu školu, gde se istakao u pozorištu što je imalo pozitivan odjek na profesore i kolege. Brando je bio stavljen na uslovnu kaznu zbog neposlušnosti, a zatim izbačen jer se ušunjao u grad. Pozvan je ponovo sledeće godine, ali je odlučio da u potpunosti napusti srednju školu.

Sa 18 godina, Brando se preselio u Njujork da bi se bavio svojom strašću za glumom. Pohađao je glumačke radionice po celom gradu i proveo je svojih prvih nekoliko meseci na Menhetnu spavajući na kaučima raznih prijatelja — uključujući Roja Somlija, koji je kasnije postao producent na Brodveju.

 

 

Brando je učio o glumi od legendarnih Stele Adler i Elije Kazana i bio je jedan od prvih glumaca koji su se posvetili metodi glume na setu. Reč je o nizu tehnika treninga i vežbi koje imaju za cilj da podstaknu iskrene i emotivno izražajne performanse, a mladi glumac je bio toliko udubljen u svoje uloge da je zamolio scenske radnike filma Truckline Cafe da ga bace kantom ledene vode pre nego što ode.

 

Brandov prvi nastup na filmu bio je u ulozi veterana paraplegičara u filmu “Ljudi” 1950. Kako bi se pripremio za ulogu, proveo je mesec dana u krevetu u veteranskoj bolnici.

 

 

Brando je postao heroj mlađih generacija nakon uloge Džonija Strablera, nemirnog motocikliste u filmu “Divljak”. Stvorio je imidž buntovnika za predstojeću “rokenrol” eru. Mnogi muzičari, poput Elvisa Prislija, imitirali su Brandov imidž i ponašanje. Brandova eksplozivna pojava isijavala je sirovu seksualnost što je u bioskope privlačilo žensku publiku svih godina.

 

Marlon Brando bio je heroj i u očima Džejmsa Dina, koji je rekao da mu je on idol te da ga kopira kao glumca i kao osobu. Brando je u svojoj autobiografiji “Songs My Mother Taught Me” tvrdio da su, kada ga je Kazan upoznao sa Dinom na setu filma “Istočno od Raja”, mlađem kolegi zasijale oči:

 

 

- Din je bio nervozan kad me upoznao i jasno mi je dao do znanja da ne samo da imitira moju glumu nego i veruje kako je to moj stil života. Rekao je da učI da svira bubnjeve i da vozi motocikl, a bilo je jasno da pokušava da unapredi svoj rad. Kad sada gledam, shvatam da nije neobično za ljude da pozajmljuju nečije obrasce sve dok ne pronađu svoje, što je on u to vreme i radio – zapisao je Brando o svom mladom kolegi.

 

Način života koji je uključivao motocikle, kožne jakne, džins i generalno buntovničko ponašanje, zahvaljujući Brandu inspirisao je generacije i generacije mladih. Prodaja motocikala i opreme za njih, kožnih jakni, džinsa, čizama i majica naglo je porasla širom zemlje.

 

 

Da bi osigurao svoj čuveni prirodni stil glume, Brando je bio poznat po dugim razgovorima sa glumcima i ekipom na filmskim setovima. Brando bi započeo scenu tek kada bi se osećao spremnim da izgovori svoje replike što prirodnije i razgovornije.

 

Brando se tokom snimanja u velikoj meri oslanjao na fleš kartice, umesto da pamti svoje replike. Ova lenja navika donela mu je dosta kritika od strane članova posade, ali Brando je insistirao da je upravo ta navika učinila njegov nastup realističnim i spontanim.
 

Pod Kazanovom redateljskom palicom i ansamblom glumaca oko sebe, Brando je konačno dobio Oskara za ulogu Terija Maloja u filmu “Na dokovima Njujorka”.

 

 

Šezdesetih godina okušao se i kao režiser u filmu “Jednooki Džek”. I taman je upao u “kolotečinu” nakon nekoliko prosečnih uloga, kada je 1972. zaigrao u “Kumu”. Iako je malo falilo da ne dobije tu ulogu zbog svoje preke naravi i temperamenta, Brando je osvojio Oskara za svoju izvedbu. Odbio je da ga primi u znak protesta prema tretmanu koji imaju Indijanci u filmskoj inustriji poslavši na dodelu Sašin Litlfedr, mladu glumicu i aktivistkinju pokreta za prava američkih starosedelaca.

 

Glumac je nakon toga pružio jednu od svojih najboljih izvedbi u filmu Bernarda Bertolučija, “Poslednji tango u Parizu”. I za tu ulogu dobio je nominaciju za Oskara, uprkos brojnim kontroverzama koje su ga pratile.

 

 

Dobio je honorar od milion dolara za ulogu pukovnika Kurca u “Apokalipsi danas”. Većinu dijaloga je improvizovao tokom snimanja, jer se za ulogu nije pripremio kako treba, a pritom se i mnogo ugojio, pa su bili prinuđeni da snimaju “u senci”.

 

Nakon što je osvojio Oskara za najboljeg glumca u filmu 1954. Na dokovima Njujorka, glumcu je ukradena zlatna statueta. Godinama kasnije pronađena je u londonskoj aukcijskoj kući i vraćena glumcu.

 

Nakon uspeha Sajonare 1957. godine, koji je izazvao kontroverzu zbog njegovog prikaza međurasnih brakova, Brando se udružio sa Paramountom kako bi razvio filmove sa pozitivnom društvenom vrednošću. Partnerstvo je osnovalo Brandovu sopstvenu produkcijsku kompaniju Pennebaker, nazvanu po njegovoj pokojnoj majci.

 

 

Pre nego što je glumio u prvom delu legendarne trilogije Kum Frensisa Forda Kopole, prošlo je 10 godina a da glumac nije video uspeh svog filma na blagajnama. Kum je postao jedan od komercijalno najuspešnijih filmova svih vremena, a Brandova uloga Vita Korleonea vratila ga je na tron filmske industrije.

 

Ženio se tri puta, ali je imao brojne ljubavne romanse. Tvrdio je da je imao vezu i sa Merilin Monro. Navodno je imao i homoseksualna iskustva. Iz brojnih brakova, ljubavi i afera, za sobom je ostavio čak 14 potomaka, od kojih su neka deca bila usvojena tj. nisu bila biološki povezana sa Brandom.

 

 

U penziju je otišao 1980. godine ali je povremeno glumio u još nekoliko filmova. Tako mu je poslednja uloga bila u filmu “Ko je kome smestio” iz 2001. godine, u kome je igrao sa svojim velikim prijateljem Robertom De Nirom.

Brando je umro u dubokoj starosti 1. jula 2004. Imao je 80 godina. Bolovao je od dijabetesa, a neposredno pred smrt mu je dijagnostikovan i kancer.

 

Kremiran je, a njegov pepeo je rasut na dva mesta - na Tahitiju i u Dolini smrti.