Oprečni su podaci o mestu rođenja slavnog američkog pisca, novinara i dobitnika Pulicerove i Nobelove nagrade Ernesta Milera Hemingveja. Dok u pojedinim biografijama stoji da je rođen 21. jula 1899. godine u predgrađu Čikaga, u kući koju je sagradio njegov deda Ernest Hol, druge tvrde da je na svet došao istog dana, tačno u osam sati ujutro, u Ilinoisu, gde je kasnije završio i srednju školu. Misteriju ipak razrešava jedna od izrečenih misli slavnog pisca dok je u jednom od kasnijih izlaganja opisao svoje rodno mesto kao grad širokih travnjaka i uskih pogleda na svet. Njegov otac Klarens bio je psihijatar koji je voleo život sportiste i lovca, dok su njegovu majku Grejs privlačile muzika i religija. Ernest je pokupio osobine oba roditelja.
Bio je lovac, sportista, ali i umetnik savršeno predan svom pozivu. Rođen je kao drugo od šestoro dece, a imao je jednog brata i četiri sestre. Tvrdio je da ne voli svoje ime jer ga podseća na naivnog i priglupog junaka drame Oskara Vajlda Važno je zvati se Ernest. Dok je išao školu, nije sedeo u prvim klupama, ali to što nije bio među najboljim đacima, nije mu smetalo da postane urednik školskog lista jer je umeo čisto i lepo da piše. Od 1913. do 1917. pohađao je srednju školu Oak Park and River Forest gde je razvio ljubav prema sportu. Bavio se boksom, atletikom, polom i fudbalom.
S obzirom na to da je zanemario klasično univerzitetsko obrazovanje, potražio je zaposlenje u listu Sigar, jednom od poznatijih časopisa tog vremena koji je izlazio u Kanzas Sitiju. Potom se zaposlio i kao reporter u listu Kanzas City Star. Tamo je novim načinom pisanja postavio temelje svojoj budućoj karijeri pisca. Počeo je da koristi kratke rečenice, uvode i snažan izvorni engleski jezik.
– To su najbolja pravila koja sam naučio o pisanju – govorio je tada Ernest koji je maturirao u vreme dok se talas Prvog svetskog rata širio Evropom. Imao je veliku želju da stupi u vojsku. Iako ga nisu primili zbog jedne stare povrede oka, konačno mu je pošlo za rukom da stigne na italijanski front gde je kao dobrovoljac Crvenog krsta vozio kola Hitne pomoći. Tu je kao šofer bolničkih kola bio ranjen sa nepunih devetnaest godina. Ovo iskustvo nikada nije zaboravio pa su nasilje i rat postale bitne teme njegovog književnog opusa.
- Kad kao dečak odeš u rat, imaš veliku iluziju o besmrtnosti. Uveren si da samo drugi ljudi ginu. Ali, kada te prvi put rane, ta iluzija se istog trenutka raspline i postaneš svestan da se i tebi može dogoditi da stradaš – napisao je kasnije. Nakon operacije u bolnici Fossalta di Piave prebačen je u Milano na rehabilitaciju gde se prvi put zaljubio. Srce mu je ukrala medicinska sestra Agnes fon Kurovski koja je bila sedam godina starija od njega. Njih dvoje bili su toliko zaljubljeni da su čak planirali i venčanje, ali je ona 1919. odlučila da se uda za jednog italijanskog oficira. Ogorčen i povređen, Ernest je svoja osećanja pretočio u književno delo A Very Short Story.
- Bio je toliko povređen da je u narednim brakovima uvek prvi ostavljao svoje žene – izjavio je njegov biograf Džefri Majers. Kada se vratio u Ameriku, ništa mu više nije bilo zanimljivo i nije ga držalo mesto. Hteo je nazad u Evropu, tačnije u Pariz, u koji su u to vreme vodili svi putevi sveta. Ipak, prihvatio je posao reportera u nedeljniku Toronto Star Weekly i postao pomoćnik urednika u mesečniku Cooperative Commonwealth. U to vreme upoznao je Elizabet Hedli Ričardson s kojom se venčao 1921. godine.
- Odmah sam znao da je ona devojka s kojom ću se oženiti – rekao je Ernest o crvenokosoj zgodnoj lepotici u koju je bio strasno zaljubljen. Iako je bila osam godina starija od njega, ta razlika se nije osećala. Hedli, s kojom je dobio sina Džona, kao klinka pala je s prozora pa ju je majka zaštitnički odgajala. Bila je manje zrela od devojaka svog uzrasta, ali se s Ernestom odlično slagala. Njih dvoje su otputovali u Evropu, tačnije u Pariz, a Hemingvej je tada postao evropski dopisnik pomenutog kanadskog lista. Živeli su skromno u malom stanu u jednoj pariskoj četvrti.
U to vreme, Ernest je proputovao dobar deo Zapadne Evrope i dospeo u područje ratnih sukoba. Ovoga puta izveštavao je čitaoce o grčko - turskom ratu. Bio je svedok mnogih užasa ovog balkanskog sukoba, a za sagovornike je imao državnike kao što su Lojd Džeri, Klemanso i Musolini. U Parizu je sreo Gertrudu Stejn i Ezru Paunda i oni su postali njegovi prvi mentori u književnom smislu. U Parizu su objavljene i njegove prve knjige: Tri priče i deset pisama, U naše vreme, Prolećne bujice. Ubrzo je izdato i jedno od Ernestovih najboljih dela, roman Sunce se ponovo rađa.
Ovom knjigom Hemingvej je ušao na velika vrata američke književnosti i na romanesknom planu dao je sliku o izgubljenom svetu izgubljene generacije, čiji je pesnik i zagovornik ostao do kraja života. Sa uspehom romana, došao je i neuspeh u emotivnom životu ovog slavnog pisca, u čiji život je stigao nemir nakon razvodom od Hedli koja je sumnjala da je Ernest vara sa Polinom Fajfer. Par je predao papire za razvod 1926. godine, a samo nekoliko meseci kasnije, zaljubljeni Ernest oženio se Polinom. Međutim, u to vreme ogroman udarac nanela mu je očeva smrt, tačnije njegovo samoubistvo koje je izvršio 1928. godine. Posle tog nemilog događaja koji mu je promenio pogled na svet, napustio je Evropu i prešao u Ki Vest na Floridi, gde je sa neznatnim prekidima boravio sve do 1938. godine.
Tu su mu se rodili sinovi Patrik (1929) i Gregori Henkok (1932), a tu je dočekao i objavljivanje svog drugog romana Zbogom oružje. U ovom delu, kao i u nekim drugim romanima kasnije, primetan je veliki broj biografskih momenata iz života slavnog pisca. Kao njegov junak Henri, iz romana Zbogom oružje, i sam Hemingvej bio je ranjen pod okolnostima koje su bile do kraja apsurdne. Naime, Ernest je navodno u Italiji bio ranjen dok je vojnicima delio čokolade. Godine 1933. pojavila se Hemingvejeva treća zbirka od četrnaest pripovedaka Pobednik ništa ne dobija. Iste godine otišao je sa Paulin na safari, gde je objavio knjige Snegovi Kilimandžara i Zeleni bregovi Afrike. Potom je prvi put napisao i objavio knjigu o jednom društvenom problemu, roman Imati i nemati. Pripovetke koje je pisao celog života dobile su konačan oblik 1938. godine u delu Peta kolena i prvih četrdeset devet priča. Sledeći roman koji je objavio dve godine po povratku iz Španije bio je Za kim zvona zvone.
On je postao još popularniji od prethodnog, zbog istoimenog filma sa Garijem Kuperom i Ingrid Bergman. Sredinom tridesetih dogodio mu se fatalan susret sa Martom Gelorn koja je, kao i Paulin, pisala za pariski Vogue. Ubrzo se razveo od Paulin, a 1940. godine oženio se s Martom, takođe književnicom, s kojom je varao bivšu ženu. Zatim se izvesno vreme krio blizu Havane na svojoj čuvenoj farmi Finka Vihija gde je gajio mačke. Budući da su početkom četrdesetih oboje mnogo putovali, vihor Drugog svetskog rata supružnike je vratio na Kubu, pre nego što su se u sukob uključile Sjedinjene Američke Države. Ipak, proleća 1944. godine Hemingvej je došao u London gde je upoznao Meri Velš, reporterku časopisa Time. Ubrzo je doživeo automobilsku nesreću pa je neko vreme ležao u bolnici zbog potresa mozga.
U Veliku Britaniju se tim povodom uputila njegova još zakonita supruga Marta. Zbog njega je preko Atlantika putovala brodom punim eksploziva jer je Ernest odbio da joj nabavi novinarsku propusnicu za avion. Ljuta je stigla u grad na Temzi i optužila ga da je udes doživeo zbog toga što je vozio pijan. Godine 1945. poslednji put je video Martu od koje se ubrzo razveo i odmah potom zaprosio Meri. Ona je, međutim, doživela vanmateričnu trudnoću, tako da im kasnije nije uspelo da dobiju zajedničko dete. Dve godine kasnije i njegovi sinovi doživeli su saobraćajnu nesreću, a Ernesta pogađaju i iznenadne vesti o smrti njegovih brojnih prijatelja pisaca, poput Medoksa, Andersona, Džojsa... U toku tih godina ćutanja, ali nimalo smirenog života, napisao je novi roman Preko reke i u šumu, za koji je govorio da je bolji od njegovog dela Zbogom oružje. Kritičari su ga okarakterisali kao najlošije Hemingvejevo delo, iako mu je kao inspiracija poslužila devetnaestogodišnja Adrijana Ivančić koju je upoznao u Veneciji i sa kojom je bio u petogodišnjoj vezi. Istovremeno, trajao je novi talas dokazivanja u Ernestovom stvaralaštvu.
Kao da je želeo da svojim napadačima dokaže da još ni izdaleka nije rekao sve što je kao pisac imao namere da kaže. U jednom dahu, za samo osam dana napisao je svoj kratki roman, sopstveno životno delo Starac i more. Po objavljivanju ovog romana ili bolje rečeno novele, Hemingvej je nastavio da putuje, a po povratku s jednog putovanja, njegov sportski avion srušio se u džunglu Ugande. Tako ranjen, već sutradan je krenuo drugim avionom koji se zapalio pri samom uzletanju. Po drugi put, on je u razmaku od svega nekoliko časova izbegao smrt. Te iste 1952. godine dobio je Pulicerovu nagradu za roman Starac i more.
- Ovo je najbolje delo koje mogu stvoriti dok sam živ – rekao je Hemingvej. Dve godine kasnije i odbor Švedske akademije konačno mu je dodelio Nobelovu nagradu za književnost. Hemingvej se 1956. godine vratio u Španiju, gde ga je ponovo privukla njegova stara strast za koridom, ali zdravlje ga je sve više napuštalo i to je teško podnosio. Papa se, kako su mnogi prijatelji zvali Ernesta Hemingveja, vratio u Ameriku. Povreda lobanje uzrokovala mu je psihičku dezorijentaciju, pa je sve više pio da bi ublažio bolove. Leta 1959. godine ponovo se vratio u Španiju da bi istražio borbu bikova za jedan članak u magazinu Life. Nakon povratka u Ajdaho, počeo je da pati od paranoje pa je tako jednom prilikom, dok je sedeo u baru, tvrdio da su svetla na banci upaljena jer FBI proverava njihove račune. Osim teške paranoje, mučio ga je i sve primetniji gubitak vida pa je hospitalizovan u kliniku Mayo gde je primio petnaest terapija elektrošokovima. Dva dana nakon odlaska iz bolnice, u drugo rano julsko jutro 1961. godine, napravio je poslednji korak u svom životu. U želji da spreči telo da ga i dalje izdaje, napunio je svoju omiljenu pušku i pucao sebi u usta. Sahranjen je 6. jula 1961. godine u podnožju planine Testerin zub. Pre spuštanja u raku, njegovi sinovi zatražili su da se pročita Ernestov čuveni stih: Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek…. Stih koji pamte svi oni koji su makar jednom pročitali njegovu knjigu Sunce se ponovo rađa.
To je bio kraj Ernesta Hemingveja, ali ne i njegovih dela koja i danas žive. Iako je u 62. godini počinio samoubistvo, novinarima je rečeno da je njegova smrt bila slučajna. Pronašla ga je njegova velika ljubav Meri Velš i pozvala lekara, ali bilo je kasno. Konstatovano je, međutim, da je bolovao od hemokromatoze, naslednog poremećaja metabolizma koji karakterišu ciroza jetre, mentalna i psihička dezorijentacija. Hemingvej je poznat po tome što je voleo da pije. O dvadesetim godinama prošlog veka je rekao: Ponekad poželim da sam kroz ta vremena prošao trezan da ih se mogu sećati, ali, s druge strane, da sam bio trezan, ona ne bi bila vredna sećanja. Cenjeni pisac proslavio je koktel mohito koji je sam smislio u havanskom baru La Bodeguita del Medio. I dan-danas, upravo zbog Hemingveja koji je dugo živeo na Kubi, ovaj bar posećuju milioni turista. Slavni hedonista često je posećivao koride. Ovaj planetarno poznati pustolov, književnik, ljubitelj lepih žena i lovac na krupnu divljač, ovekovečio je autentičnim književnim opisima fijeste u Pamploni, srcu Baskije. Nakon njegove smrti, ispredaju se i teorije o tome da je bio ruski špijun koji se u spisima KGB-a, navodno, vodio pod kodnim imenom Argo.
- Veliki američki književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1954. godine Ernest Miler Hemingvej bio je ruski špijun, odnosno saradnik sovjetske obaveštajne službe - tvrde profesori američkog univerziteta Džel.
Tu senzacionalnu vest donose Džon Erl Hajns, Harvi Kler i Aleksandar Vasiljev, profesori Džela, u svojoj knjizi Špijuni: Uspon i pad KGB-a u Americi. Autori se pozivaju na obimnu arhivsku građu KGB-a koju su proučavali. Prema tim podacima, jedan od najpoznatijih i najznačajnijih književnika prve polovine 20. veka, koji je uticao na rad mnogih američkih i svetskih pisaca, 1941. godine došao je u kontakt s jednim Rusom koji ga je vrbovao pred njegov put u Kinu. Prema dokumentima KGB-a, Hemingvej se sretao sa sovjetskim agentima tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle rata u Havani i Londonu nudeći im svoje usluge. Osim što je uz američko-kubansku obalu lovio sabljarke svojim brodom El Pilar, lovio je i nacističke podmornice. Prema dostupnoj arhivskoj građi, Ernest Hemingvej alijas Argo nije se pokazao sposobnim špijunom jer, navodno, nikada od ruskog kolege nije dobio nikakav zadatak niti je za KGB pribavio neku validnu informaciju, tako da je ruska tajna služba s njim prekinula kontakt krajem četrdesetih, u vreme zahuktavanja hladnoratovske politike.
Nikola Rumenić
