"Na prvo lečenje su me odvezli kolege glumci": Nikola Pejaković iskreno o paklu alkohola i droge kroz koji je prošao

Poznati srpski reditelj, glumac, muzičar Nikola Pejaković nikada nije skrivao detalje iz života koji su ga odveli na pogrešnu stranu.

Nikola Pejaković Kolja je otvoreno govorio o problemu sa alkoholom i drogom, ali i o načinima izlečenja i celom putu koji je bio težak i mukotrpan.

 

Proslavljeni reditelj i glumac je danas posvećen veri, dok u mladosti to nije bio, a tokom života su mu se dešavale brojne anegdote za koje nikad ne bi rekao da su se stvarno i dogodile.

- Ja sam bio Titov pionir, hodao njegovim ulicama, nosio crvenu maramu, učio o ofanzivama. Bio sam prepadan narodnim herojima, bio sam u zabludi. U tom svetu u kom sam ja odrastao, ja sam svoju babu, tetke, strine, pokušavao kao mali da uverim da je ono što učim u školi tačno, i da mi to što mi oni govore, da pričam „Bože, pomozi", ja sam govorio da mi ne pričaju to „dobar dan". Baba mi je stalno pričala da ćutim i da sam sebi pričam „Bože pomozi". Bilo je upozorenja, to je bilo vreme u koje je Hrist bio zabranjen, napadan - započeo je on.

 

Po dolasku u Beograd počinju svi njegovi problemi i Kolja je tada otkrio jedan novi svet pun poroka koji ga je vodio u propast.

- Kao takav pogrešno nasađen mladić, dolazim u sudar sa svetom. I tu ne uspevam da se snađem i ginem, polako ginem u Beogradu, gradu koji je divan za studiranje. Ja takav u Beogradu, imao sam divne darove koje mi je Gospod dao i krenuo sam njima da se razmećem. Da udaram oko sebe. Govorio sam ljudima u lice šta mislim o njima, o njihovom daru, izazivao sam ih. Alkohol nam je bio porodični sport, ne znam nikog iz moje okoline ko nije pio. U šestom razredu sam ja počeo da pijem, u sedmom su me na pola razreda izbacili. Posle iz gimnazije isto, to ima ili nema veze sa alkoholom, ali govorim da je alkohol početak tog nekog puta ka samouništenju. U tom trenutku kada sam ja pobudalio sa svim mojim darovima koristeći ih kako ne treba, kada sam već sa alkoholom došao do nekog maksimuma, dobijao batine, vređao ljude, došlo je „njegovo veličanstvo" - heroin. I nad zlom ima veće zlo - rekao je Kolja.

 

On je istakao kako su njegovi bogovi bili umetnici, slikari muzičari i učili su ga da se ugleda na njih.

- Bio sam stalno blizu umetnosti, ona je postala zamena za duhovni život. Moji bogovi su bili slikari, muzičari i ja sam pokušao njih da imitiram. Učili su me da se ugledam na te umetnike - da pijem, drogiram se, duvam, bodem se u venu, da uživam u raznim sek*ualnim perverzijama, to je bila umetnost. Dobijete informaciju da je Bodler pisao neku pesmu dok je konzumirao hašiš, probate i vi. Samo niste pesnik i niste Bodler, pa vam ostane samo hašiš. Taj heroin mi je legao kao budali šamar i pitao sam se što mi neko to ranije nije dao. Niti me šta bolelo, nisam imao probleme, lečio mamurluk, davalo mi je neke prednosti.

 

Prvo lečenje je imao tako što su ga kolege glumci nakon filma Lepa sela lepo gore odveli u bolnicu. Tamo je proveo 12 dana, ali se posle nepuna tri meseca ponovo vratio heroinu. Kako je istakao, išao je na lečenje možda i 20 puta. Preokret se dogodio kada ga je majka nagovorila da potraži pomoć od jedne žene.

 

- Ona se bavila akupunkturom i raznim nekim stvarima. Pre nego što sam otišao kod nje, bio sam kod mog dilera, on je zavio džoint sa heroinom. Izvrnem se ja kod njega iz cipela i krenem posle kod te doktorke. Dođem ja, pita me ona da li pušim, ja kažem da ne, a stojimo metar jedan od drugog i ona žena oseća. I opet me pita, ja kažem da ne, jer ja stvarno nisam pušio. Ja sam duvao, ali to me nije pitala. I ona opet pita i ja isto kažem, ona vidi šta i kako i kaže mi ključnu rečenicu: „Izađite iz moje ordinacije, Vama samo Bog može pomoći, ja ne mogu". Ja u tom trenutku težak ateista, narkoman, glupan, nisam ni sad nešto pametniji, ali tad sam bio u zabludi i na pogrešnom putu. Ona mi je na jednom papiriću napisala nazive tri knjiga, ja sam dao svojoj majci, ona ode jadna i kupi te knjige. Moja majka ima sada demenciju, a Bog mi je dao šansu da se brinem sada o njoj, da joj vratim to, da budem sin. Uglavnom, ona kupi te knjige, ja sam ih stalno šutirao, vikao sam: „Neću te popovske knjige da čitam, skloni to od mene" - iskren je bio Kolja, ni ne sluteći u tom momentu da ćše mu baš vera pomoći.

Svoje mišljenje je promenio kada je počeo da čita pravoslavnu literaturu, što je pomalo nerviralo njegovog oca, koji se nije slagao sa time. Priznao je da je i dok je čitao knjige još neko vreme koristio heroin, ali da je sada već deset godina "čist".

 

- Heroin je kao jedan hobi, ceo dan ti zaokupi. Moraš da nađeš pare, pa dilera, pa da li on ima drogu, to je jedan ozbiljan posao koji traži jedno ozbiljno bavljenje tim. Pogotovo ako si zavistan od te supstance. Kada sam počeo da čitam knjige o pravoslavlju, i dalje sam konzumirao drogu. Stručno da kažem, „roknem se" i onda čitam. Ali sam nekako prao to malo duše što mi je ostalo. Sećam se, kupovao sam knjige kao lud, donosio kući, nisam čitao, samo sam nosio, ali ništa nisam čitao. Požalio sam se ženi u knjižari kako stalno kupujem, a ništa ne čitam, a ona mi je rekla: „Doći će vreme kad nećeš moći da kupuješ, a imaćeš vremena da čitaš". Držim se za crkvu kao pijan plota. Ja ništa drugo nemam. Ako Hrist nije vaskrsao, ja sam pukao. Ovo je život? Ako je tako, onda mi dajte heroin da se napucam i da idem odavde - završio je Kolja.