Narod ju je voleo, a kralj – ne baš: Naša Natalija Obrenović bila je jedna od najtužnijih evropskih kraljica

Kada je stigla u Srbiju, donela je duh slobodoumne žene i vrlo brzo stekla naklonost naroda. Međutim, u braku nije bila ni tolio voljena ni toliko poštovana

Natalija Obrenović, kraljica Srbije od 1882. do 1888. godine, bila je jedna od najvoljenijih plemkinja u istoriji naše zemlje i jedna od retkih koje su se razvele od kralja.

Rođena je 1859. u Firenci kao Natalija Keško, u porodici ruskog pukovnika Petra Keška i majke princeze Pulherije Strudze od Moldavije. Bez oca je ostala sa šest godina, a sa 15 i bez majke, posle čega je brigu o njoj preuzela njena tetka princeza Ekaterina Muruzi.

 

Školavala se u jednom ženskoj institutu u Parizu i bila jedna od mladih žena čuvenih po lepoti, kada je na jednom bečkom balu upoznala Milana Obrenovića, koji je tada imao titulu kneza Srbije. Ubrzo su se verili i venčali 5. oktobra 1875. godine, a već sledeće dobili sina Aleksandra. Ona je, navodno, jedva preživela porođaj, a nešto kasnije dobili su i sina Sergeja, koji je poživeo tek pet dana.

 

Nova članica porodice Obrenović lako je osvojila naklonost naroda – bila je otmena, lepa, ljupka, skromna i primerno se ponašala, a sve su to kvaliteti koji su očarali i kneza. Dolaskom u Srbiju ona je unela duh slobodoumne žene, a zanimljivo je da je bila prva žena u našoj zemlji koja se oprobala u aforizmima i, štaviše, objavila knjigu nazvanu "Aforizmi". Posthumno su objavljeni i njeni rukopisi "Ruže i trnje", "Moje uspomene" i "Pisma kraljice Natalije Obrenović", a iza sebe je ostavila testament kojim je Beogradskom univerzitetu i manastirima i crkvama koje su zadužbine Obrenovića zaveštala mnoga imanja.

Međutim, bračna idila nije dugo trajala. Navodno su u korenu svega bile njihove političke razlike, budući da se on okretao Austrougarskoj, dok je Natalija bila naklonjena Rusima, a razlikovali su se i po temperamentu: ona je bila mirna, blaga i naizgled hladna, a on je reagovao burno.

 

Zato nije bilo mnogo čuđenja kada se Milan predao neverstvima, koja su vređala Nataliju.

U međuvremenu, oni su postali kralj i kraljica, a Natalija je predano brinula o narodu i posebno se istakla brigom o ranjenicima tokom rata s Bugarskom 1885. Već sledeće godine, supružnici su bili u otvorenom i javnom sukobu jer je kralj Milan navodno varao kraljicu sa izvesnom gospođom Nasos, suprugom jednog grčkog poslanika, s kojom je Natalija odbila da se rukuje na jednom događaju 1886.

 

Više godina trajalo je razdvajanje Natalije i Milana, kraljica je mnogo puta napuštala Srbije bežeći od nesrećnog braka, uvek vodeći naslednika Aleksandra sa sobom, a konačno su se razveli 1888. godine, ali je razvod proglašen nelegalnim i kasnije poništen.

 

Posle godinu dana, kralj Milan je abdicirao u korist maloletnog Aleksandra, a Natalija je proterana iz zemlje. Prema nekim izvorima, ona je odbijala da napusti dvor, zbog čega je intervenisala i policija, a Beogradom je odzvanjao njen plač i poziv upomoć. Navodno su građani želeli da opmognu svojoj kraljici, ali ju je do granice odveo garnizon vojske.

Tokom vladavine njenog sina Aleksandra Obrenovića, Natalija je pokušavala da bude njegov glavni savetnik i želela da iskoristi svoj uticaj za okretanje Srebije Rusiji i radikalima jer ih je smatrala jedinim garantom stabilnosti.

 

Dosta je putovala Evropom, ali je najviše živela u Francuskoj, gde se skrasila u vili koju je nazvala po svom sinu – "Sašino". Vraćala se povremeno u Beograd, najduže boraveći u njemu od 1895. do 1897. godine, kada je došlo do novog sukova s Milanom. Tada je u svojoj pratnji imala više žena, među kojima i Dragu Mašin, a njen sin Aleksandar odmah se zagledao u deset godina stariju dvorsku damu. Kada joj je sin saopštio da će se Draga i on venčati, to je Nataliji doneto gorko razočarenje, a tri godine kasnije, 29. maja 1903, usledio je još teži bol: ubistvo njenog sina i snahe u Majskom prevratu.

Kraljica Natalija tada je već godinu dana živela kao časna sesta, budući da je 1902. prešla u katoličanstvo i zamonašila se. U svom srcu, međutim, nije našla snage da ode na sinovljevu sahranu.

 

Preminula je u manastiru Sen Deni u blizini Pariza 8. maja 1841. godine, aa sahranjena je na groblju Lardi.