Kada je preminuo 14. januara 1957. u pedeset sedmoj godini, legendarni glumac Hemfri Bogart iza sebe je ostavio neizbrisiv trag u svetskoj kinematografiji. Hvaljen, ali i osporavan, živeo je onako kako se većina ljudi ne usuđuje, ali onako kako je želeo. Mnogi ga pamte po čuvenom filmu Kazablanka koji čak i danas, sedamdeset godina otkako je snimljen, gledaoce ostavlja bez daha. Nakon uloge u ovom Oskarom nagrađenom ostvarenju Hemfri je dobio nagradu za najboljeg američkog glumca svih vremena.
Slavni glumac rođen je 25. decembra 1889. godine u dobrostojećoj porodici englesko-španskih korena sa očeve, a velških s majčine strane i samim tim put do uspeha bio mu je zagarantovan. Uticajni i imućni roditelji Belmont de Forest Bogart i Maud Hemfri odgajali su troje dece, najstarijeg Hemfrija i devojčice Frensis i Ketrin Elizabet u svoj raskoši koju su pružali elitna njujorška četvrt Upper West Side i idealno zamišljeni roditeljski vikendi na imanju u državi Njujork. Ipak, roditeljima su bogatstvo i trka za moći ponekad bili ispred svega, tako da za hirurga i komercijalnog ilustratora nijedna cena nije bila previsoka za ostvarenje snova. Kasnije, kada se prisećao svog odrastanja, glumac je smatrao da je bio uskraćen za pravu roditeljsku ljubav.
- Ne mogu reći da sam voleo majku, ali sam joj se svakako divio. Vaspitavan sam bez mnogo osećanja, ali pošteno. Poljubac je u mojoj porodici bio pravi događaj - priznao je Bogart koji je kao tipičan predstavnik zlatne omladine pohađao privatne škole, prvo Delanci, a zatim Triniti. Mrzovoljan i nezainteresovan stalno je menjao edukativne ustanove, ali čak ni zvučno prezime nije bio dovoljno jak adut pa je 1918. godine bio izbačen sa prestižnog fakulteta Jejl. Postoji nekoliko priča o tome zbog čega je udaljen sa fakulteta. Jedni tvrde da je Hemfri svojim mladalačkim glupostima prešao prag tolerancije direktora, prema drugima njegova razmaženost bila je neprihvatljiva, dok treći govore da su ga roditelji sami ispisali jer ih je osramotio izuzetno lošim ocenama. Mlad i lud, odrastao je kao buntovni mladić bez nekog jasnog cilja u životu i mogućnosti za ozbiljnu karijeru, a kada je postao punoletan odlučio je da se prijavi u mornaricu 1918. godine.
- Sa osamnaest godina rat je izgledao kao odlična stvar. Pariz! Francuskinje! Ma dođavola sve... - bile reči mladog mornara. Upravo iz tog vremena potiču priče o ožiljku na njegovoj usni zbog koga je navodno razvio karakteristično šuškanje. Ipak, spomenuti događaj svodi se na nepotvrđene priče o različitim scenarijima: od nesreće na brodu, tuče sa zatvorenikom, pa sve do incidenta iz detinjstva.
Karijera budućeg vladara filmskog platna počela je neslavno jer je na početku radio kao brodar, pa kao prodavac obveznica... Očeva sklonost ka morfijumu i nekoliko loših investicija doveli su porodicu na rub finansijskog kraha, a mladi Hemfri je tada rešavanje problema preuzeo na sebe, pa je nakon očeve smrti isplatio čak i očeve dugove.
Okolina u kojoj je odrastao naprosto mu se gadila pa su prkos i nekonvencionalnost postali obrazac njegovog ponašanja. Prijateljstvo iz detinjstva sa Bilom Brejdlijem, čiji je otac bio vladar zabavne industrije, otvorilo mu je vrata novog životnog poglavlja. Nakon što se oprobao kao reditelj, scenarista i producent, u njemu se rodila znatiželja prema glumi, u isto vreme kao i prema alkoholu i razuzdanim kasnim noćnim izlascima. Iako je njegova porodica smatrala da je glumački poziv ispod nivoa džentlmena, 1920. godine započeo je uspešnu pozorišnu karijeru. Iako nikada nije išao na časove glume, čelnici teatra su u njemu odmah prepoznali vrhunski talenat.
- Gluma je baš kao i seks: ili to napraviš i ne pričaš o tome, ili pak to ne napraviš i ne pričaš. Upravo sam zato sumnjičav prema ljudima koji previše pričaju - izjavio je.
I upravo tada, na početku karijere, zaljubio se u zanosnu brinetu, takođe brodvejsku glumicu Helen Menken. Ubrzo nakon upoznavanja uzavrele strasti krunisali su brakom 1926. godine, ali već sledeće godine su se razišli i ostali prijatelji do smrti. Brodvejska predstava Nervs okupila je sjajnu ekipu u kojoj su osim Bogarta igrali Kent Mek Ken i fatalna lepotica Meri Filips, koja je kasnije sa obojicom stala pred oltar. Henfri se sa tom devojkom krupnih plavih očiju, izrazitog temperamenta i ishitrene naravi, koja je tada bila dobro poznato pozorišno lice, venčao u aprilu 1928. godine. Za Meri je njujorška pozorišna scena bila primarna i njihov brak je zbog toga bio na klimavim nogama. Ni po koju cenu nije želela da se odrekne karijere, a on je utehu pronalazio u alkoholu.
- Ceo svet kasni za tri pića. Ako bi svi popili ta tri pića, nikada ne bismo imali problema - znao je da kaže. Iako tek na početku, već je bio nezadovoljan karijerom. Dodatna otežavajuća okolnost bila je očeva smrt pa je pao u depresiju, postao iritantan i neretko bivao potpuno pijan. Ipak, u to vreme počela je njegova filmska karijera i to ekranizacijom predstave Okamenjena šuma. Put ka vrhu bio je otvoren, ali glumac ipak nije uspeo da se reši kompleksa iz detinjstva.
- Ne mogu da se upustim u raspravu, a da se ona ne pretvori u svađu. To zaista nema veze sa tonom moga glasa ili mojim licem. Niko ne želi da me vidi. Pretpostavljam da je to zato što sam težak čovek - opisao je sebe jednom prilikom.
Par je pokušao da izgradi život na obroncima Los Anđelesa, ali sve češće nesuglasice učinile su svoje pa su 1937. godine odlučili da se razvedu. Uprkos izreci treća sreća, kada je reč o ljubavi kod Hemfrija kao da je svaka sledeća veza bila još kontraverznija, turbulentnija i dinamičnija. Kada se sredinom leta 1938. godine po treći put na večnu ljubav zakleo živahnoj Majo Methot, nije bio svestan da je reč o paranoičnoj i destruktivno ljubomornoj ženi. Uverena da je muž vara, Majo je stekla status kraljice teatralnih svađa na rubu fizičkog obračuna. Mediji su obožavali njihove svađe, senzacije nakon paljenja kuće, bacanja stvari, povređivanja nožem, ali ni Bogart nije ostao imun na nasilništvo. Zvali su ih borbeni Bogarti. Njihovi bliski prijatelji tada su poveravali medijima da taj brak lični na nastavak građanskog rata, te da je u pitanju prava katastrofa. Tek kada je otkriveno da oboje opsesivno vole alkohol, misterija njihove veze i činjenica da su i dalje bili u braku rešena je. Kako bi opravdao svoju destruktivnu vezu Hemfri je govorio: Ne bih dao ni dva centa za damu bez temperamenta. Novine su obožavale Bogarta jer je bio osveženje u holivudskom mozaiku istih likova i baš tada, na početku 1940. godine dogodilo se ono što je i sam dugo očekivao. Počeli su jedan za drugim da se nižu veliki naslovi: Visoka, Kazablanka, Malteški soko, Blago Sijera Madre, pa se iz neodoljivog zavodnika transformisao u neodoljivog vladara sa prepoznatljivom posebnošću okorelog cinika. Trijumfi su nastavili i u filmovima Duboki san, Otok Largo, Američka kraljica.... Uprkos tadašnjem uspehu može se reći da je Imati i nemati iz 1944. godine ostavio najdublji trag na Bogartov život. Tada je upoznao devetnaestogodišnju Lorin Bekol, manekenku koja je baš uz njega zaplivala glumačkim vodama.
- Upravo sam video tvoju probu. Zabavljaćemo se zajedno - bile su reči upućene mlađanoj Loren nakon čega je počela njihova ljubavna afera. Kratko su uživali u zabranjenoj ljubavi jer se u februaru 1945. godine Bogart razveo od Majo i već 21. maja postao suprug mlađane Loren. Tajna njihovog srećnog braka skrivala se u njenoj toleranciji prema Bogartovom piću i njegovoj popustljivosti prema mladalačkoj hirovitosti supruge. Kruna njihove ljubavi dogodila se 1949. godine rođenjem sina Stivena, a tri godine kasnije na svet je došla i njihova ćerka Lesli. Trijumfi su Bogartu obezbedili kultni status, a film Afrička kraljica sa Ketrin Hepbern doneo mu je 1952. godine jedinog Oskara.
- Način kako preživeti dobijanje Oskar jeste da pokušate da ne osvojite drugi. Previše ga zvezda osvoji pa pomisle da su nenadmašne. Rezultat: mnogo dosadnih rola u dosadnim filmovima - izjavila je legenda iza koje je tada još čvrsto stajala supruga odrekavši se glamura i bleštavila Los Anđelesa.
Njegova veličina je u drugi plan bacila i aferu početkom pedesetih kada je pijan izazvao nered u kome su bile povređene dve žene. Ipak sredinom pedesetih već se nazire kraj bleštavilu života Bogarta. Kao strastveni pušač oboleo je od tumora jednjaka, ali on tu bitku nikada nije ni vodio. O tome čak nije ni pričao, a odlazak kod lekara nije dolazio u obzir. Njegove poslednje reči postale su legenda: Nisam smeo viski da zamenim martinijem. Prerani odlazak u januaru 1957. godine bio je podsetnik na jedan ispunjen život o kakvom mnogi mogu samo da maštaju. O najvećima samo najbolje, bio je lajt motiv govora Ketrin Hepbern koja se od prijatelja oprostila rečima: Bio je jedan od najvećih frajera koje sam ikada upoznala, hodao je sredinom puta, bez možda, da ili ne. Voleo je da pije, pio je, voleo je da jedri na brodu, jedrio je na brodu. Bio je glumac. Bio je srećan i ponosan što je glumac. Kako je govorio u Kazablanki: Uvek ćemo imati Pariz, a mi ćemo uvek imati Bogarta i crno-belu uspomenu na zavodnika.
Priredila: Ksenija Konić; Tekst: Ana Lukiček
